Sima Andrejević Igumanov rođen je u Prizrenu, burne ustaničke 1804. godine u porodici poznatog trgovca Andreje Đorđevića. Zbog pomoći ustanicima, pre svega kroz kupovinu oružja i naoružavanje, Adreja, koji je važio za velikog rodoljuba, zapao je u materijalne probleme i ostavio potomstvo u dugovima.
Najmlađi od četvorice sinova, Sima, zbog toga je odrastao u manastiru Sveti Marko kod Prizrena, gde je njegov najstariji brat Aksentije bio iguman. Pod budnim okom bratstva manastira, Sima je naučio da čita i piše, a pošto su ga po bratu već zvali "Sima igumanov", zvanično je uzeo to prezime 1856. godine, pridodavši ga prezimenu koje je već nosio po ocu - Andrejević.
U Prizrenu je, kao mlad radio u fabrici burmuta, gde je dobro izučio zanat i stekao nešto novca, koji je kasnije uložio u samostalnu manufakturu.
1833. godine se oženio Sultanom Drvadarević. Dobili su dvoje dece, sina Manojla i ćerku Magu. Četiri godine od venčanja, nažalost njegova žena i ćerka umiru, a on odlučuje da se posveti odgajanju sina.
Nažalost, i Manojlo umire 1865. godine, a Sima, skrhan bolom i tugom za sinom, odlučuje da usvoji svu omladinu svog kraja. Osniva zadužbinu kojoj je zaveštao sva dobra koja je dugodišnjim radom i štednjom stvorio.
Sima Igumanov zapamćen je kao veliki srpski dobrotvor – ostavio je Srbima veliki broj crkava, škola, sirotišta, pevačkih društava, ali je pomagao i bolesne, nemoćne i siromašne, a mnogi danas ne znaju za njega. Na Terazijama nalazi se i velika zgrada njegove zadužbine - Igumanova palata, na kojoj je postavljena i skulptura “Sima Igumanov sa siročićima”.
Skulptura za istoriju i sećanje
Rad vajara Lojze Dolinara posavljen je krajem januara 1939. na sam vrh zdanja. U tom trenutku bronzana skulptura visoka 3,7 metara predstavljala je “prvi grupni vajarski rad u našoj zemlji”.
Prikazivala je zadužbinara Simu Andrejevića okruženog decom čiji je veliki dobrotvor bio. Osim njih, na skulpturu je bio prikazan i Simin prerano umrli sin Manojlo nakon čije smrti je Andrejević simbolično usvojio svu “južnosrbijansku omladinu” i brinuo o njenom obrazovanju i dobrobiti.
I tako je Sima Andrejević-Igumanov bdio nad svom srpskom decom decenijama… Sve do 50-ih godina prošlog veka.
Dug put kući
Nakon Drugog svetskog rata Zadužbina je prestala sa radom, a zgrada je nacionalizoana. Skulptura je iz nepoznatih, ali najverovatnije ideoloških razloga 1950. godine uklonjena. Prilikom njenog skidanja nije se mnogo vodilo računa o zaštiti, pričalo se da je “radio i čekić”, pa su mnogi delovi oštećeni, a neki su i zauvek uništeni. Spasene delove neko se sklonio u zgradu Patrijršije i tamo su decenijama ostali zaboravljeni.
Nakon što su se strasti malo smirile, a struka progovorila, lepota i vrednost Igumanove palate je i javno priznata. Zdanje uživa status kulturnog dobra od 1977. godine.
Decenijama nakon, 1991. Igumanova palata je vraćena Srpskoj pravoslavnoj crkvi, a Zadužbina je obnovljena i i danas aktivno radi onako kako je zamislio njen osnivač - novcem od izdavanja održava se Prizrenska bogoslovija i stipendiraju đaci i studenati poreklom sa Kosova i Metohije.
Negde u to vreme otkriveno je i da se kalupi u gipsu na osnovu kojih je izrađena skulptura na vrhu palate od početka čuvaju u zgradi Bogoslovije u Prizrenu i rodila se ideja o obnovi kompozicije.
Za kraj ove priče bilo je potrebno još samo da se i skulptura vrati na mesto koje joj pripada. I - to se i dogodilo 22. aprila 2021. godine. Na 30. godišnjicu od pokretanja inicijative za vraćanje Sima Andrejević-Igumanov ponovo se našao na “krovu Terazija”.
