Kralj Petar II Karađorđević je bio najstariji sin kralja Aleksandra I Karađorđevića i kraljice Marije, rođen 1923. šestog septembra. Kumovi su bili kralj Džordž VI od Ujedinjenog Kraljevstva i njegova supruga Elizabeta. Titula kralja mu je pripala po naslednoj liniji, pošto mu je otac ubijen u Marseju 1934. Osnovno obrazovanje je stekao na Belom dvoru, a pohađao je i školu u Velikoj Britaniji. Iz Britanije se vratio posle očevog ubistva i poneo je titulu “kralj Jugoslavije“.
Maloletni kralj
Pošto je bio maloletan, kraljevska vlast je preneta na Namesništvo koje je u testamentu odredio kralj Aleksandar I. Na čelu Namesništva bili su knez Pavle Karađorđević, a članovi su bili i Ivo Perović i Radenko Stanković. Kralj Petar II je zvanično na vlast došao posle protesta 27. marta 1941. godine.
Pristupanje Trojnom paktu dovelo je do velikih protesta u zemlji, koji su kulminirali 27. marta 1941. Kralj Petar II je ukazom proglašen punoletnim, iako to formalno nije bio, i odmah je preuzeo vlast od Namesništva. Vladao je samo 19 dana. Onda je Kraljevina Jugoslavija bombardovana 6. aprila 1941. Kralj Petar II je 14. aprila, na predlog predsednika vlade, armijskog generala Dušana Simovića, odveden u izbeglištvo. Prvo je bio u Grčkoj, a zatim u Jerusalimu i Egiptu. U junu 1941. godine stigao je u Englesku.
U proglasu od 16. aprila 1941. kralj je rekao: “Primoran da pred nadmoćnijim neprijateljem napustim nacionalno zemljište, Ja ne mislim prekidati borbu. Čast zastave spasena je, ali nacionalna sloboda je u opasnosti. Ja pozivam Moj dragi narod da ne klone pod udarima sudbine i da sačuva veru u budućnost… Uveren da će Bog braniti našu pravedu stvar, Ja kličem: Živela Jugoslavija i njena sloboda!“. To samo znači da kralj i vlada nisu ni pomišljali na kapitulaciju, niti je o tome bilo govora.
Da li je Kraljevina Jugoslavija kapitulirala i ko je tu bio otpor?
I danas se često čuje fraza: ”Posle kapitulacije Jugoslavije 17. aprila 1941. godine…”. Ta fraza i dalje stoji u udžbenicima istorije, i predstavlja nespornu činjenicu. Iz nje je proistekla teorija ”dva pokreta otpora”. Jer, pošto je zemlja zglajznula, svako je mogao da organizuje ”otpor“.
Ako se uzme da Kraljevina Jugoslavija nije kapitulirala, već je tokom Drugog svetskog rata imala kralja, vladu i vojsku, onda nema ni priče o dva pokreta otpora. Onda stvari stoje ovako – postojala je jedna regularna jugoslovenska vojska, a sve druge su bile ili okupatorske ili banditske. Ako se Ravnogorski pokret izjednači sa Narodnooslobodilačkim pokretom, oba su bila vrlo legalna i legitimna, stoji u “Albumu Đenerala Draže“, Miroslava Samardžića.
Kralj Petar II je u svojim memoarima koje je napisao 1955. godine i koji su prvi put objavljeni na francuskom jeziku, a član Krunskog veća mr Dušan Babac priredio na srpskom, ovako je opisao početak rata: “Oko četiri sata ujutro probudila me je sirena sa krova dvora. Pokušao sam da upalim svetlo, ali ono nije radilo. Uzeo sam džepnu lampu, obukao kućni ogrtač, ogrnuo kaput preko ramena i žurno sišao u hol, kad je iznenada došlo svetlo, pošto je naša električna centrala puštena u rad. Ugasio sam svetla jer je iznad hola bio zastakljen krov u obliku kupole. Svi smo iz Belog dvora sišli u sklonište. Telefonirao sam komandi vazduhoplovstva da pitam za novosti, a oni su me obavestili da je pedeset neidentifikovanih dvomotornih aviona prešlo granicu u pravcu grada. Posle tri ili četiri sata čekanja telefon je ponovo zazvonio i rekli su mi da su bombarderi kružili nad gradom i da su se vratili ka granici. Objavljen je kraj uzbune i mi smo se vratali u krevet.
Sledeće čega se sećam je vrisak koji para uši i potmuli tutanj bombi koje eksplodiraju. Iskočio sam iz kreveta i dok sam oblačio kaput zaslepljujuće je bljesnulo i vreo vazduh je pojurio kroz otvorene prozore, bacivši me na pod. Drugi prozor koji je bio zatvoren prsnuo je u sobu. Rat je počeo“.
Neiskustvo uzima danak i pri ženidbi
Oktroisani ustav iz 1931, je stavio mladog i neiskusnog kralja u centar političkih afera. Mladi kralj nije bio dorastao ozbiljnosti situacije i lako je potpadao pod uticaj članova vlade i Britanaca. Liga majora je imala veliki uticaj na mladog kralja Petra II i bili su siva eminencija, koja je stajala iza vlade starog vuka Slobodana Jovanovića.
Za vreme svog izbeglištva, kralj Petar II je dovršio školovanje u Kembridžu. Pridružio se snagama britanskog Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva. Kralj Petar II je jedini jugoslovenski lider koji je dobio priliku da govori u američkom kongresu 25. juna 1942. godine.
Kada je kralj Petar II odlučio da se oženi grčkom princezom Aleksandrom za vreme dok je buktio rat, došlo je do krize u njegovim odnosima sa ministrima i sa Vinstonom Čerčilom. Predsednci izbegličke vlade Slobodan Jovanović, Miloš Trifunović i drugi srpski političari su smatrali da je neprikladno venčavati se u ratno vreme. Protiv svadbe je bila i kraljica Marija i to je dovelo do konačnog prekida njihovih odnosa.
Aleksandra Karađorđević bila je poslednja jugoslovenska kraljica, supruga kralja Petra II Karađorđevića. Kao potomak grčkih i danskih monarha, pre braka je nosila titule princeze od Grčke i Danske. Bila je prva grčka princeza koja je među bližim precima imala Grke, i to sa majčine strane; njen otac je bio nemačke krvi, kao uostalom i većina evropskih vladara. Roditelji su joj bili kralj Aleksandar Grčki i Aspazija Manos, potomak fanariotske porodice Manos, koja je pripadala grčkoj aristoktatskoj eliti u Carigradu.
Rođena je 25. marta 1921. godine u kraljevskoj rezidenciji Taitoi (15 km od Atine), pet meseci nakon smrti svoga oca koji je nasledio grčki tron nakon što je njegov otac, Aleksandrin deda, Konstantin I Grčki, zbačen i proteran. Konstantin se vratio u Grčku i ponovo zauzeo tron mesec dana nakon Aleksandrove smrti. Kako je vlada Aleksandrovu kratku vladavinu smatrala regentstvom, što je značilo da je Aleksandrov brak, sklopljen bez dopuštenja njegovog oca, bio nevažeći, a to je značilo da je dete rođeno iz njega nezakonito. Da nije proglašena nezakonitom, Aleksandra bi bila zakonska naslednica svoga oca i de jure kraljica Grčke od trenutka svoga rođenja.
Zahvaljujući reakciji Aleksandrine babe, kraljice Sofije, u julu 1922. godine donesen je zakon koji je dozvoljavao kralju da prizna i ozakoni brakove kraljevske porodice koji su bili sklopljeni bez njegovog dopuštenja. Kralj Konstantin I je zatim izdao dekret koji je ozakonio brak između njegovog sina i Aspazije. Aleksandra je tako postala zakonito dete prema grčkom zakonu, zajedno sa majkom dobila titulu princeze od Grčke i Danske, te oslovljavanje Kraljevsko visočanstvo, ali bez prava na nasledstvo grčkog trona, koje su ostali članovi grčke kraljevske porodice imali.
Poslednja kraljica Jugoslavije
Kralja Petra II Karađorđevića je upoznala aprila 1942. u Londonu na čajanci u Klubu savezničkih oficira. 20. marta 1944. udala se za jugoslovenskog kralja Petra II Karađorđevića. Kraljica Aleksandra rodila je samo jedno dete — princa Aleksandra Karađorđevića. Kao vladarka, nikada nije kročila na tlo Jugoslavije, zemlje čija je bila kraljica.
Vinston Čerčil, iako je podržavao brak predstavnika jugoslovenske i grčke kraljevske dinastije, takođe se protivio kraljevim namerama. Ministri Juraj Krnjević, Juraj Šutej i Miha Krek su bili neutralni. Sa druge strane, Dragoljub Mihailović je podržavao kraljevu nameru, pa je juna i jula 1943. prikupljao potpise jugoslovenskih građana koji su se slagali sa kraljevom odlukom.
Svadba je održana u martu 1944. u jugoslovenskoj ambasadi u Velikoj Britaniji. Među zvanicama je bilo samo 19 Jugoslovena, a među njima Trifunovićev naslednik Božidar Purić i Mihailovićev izaslanik major Vojislav Lukačević, kome je kralj dodelio zvanje ađutanta. Kraljev kum bio je britanski kralj Džordž V
I. Od britanske diplomatije prisustvovao je samo ministar spoljnih poslova Entoni Idn. Čerčil nije došao, iako je bio pozvan. Kraljevo venčanje je loše prihvaćeno u jugoslovenskoj i svetskoj javnosti.
Kako su se saveznici umešali prste i pomrsili sve konce
Zvanična priča ide da je kralj Petar II prvo podržavao pokret pukovnika, a posle i armijskog generala Dragoljuba Mihailovića, a kada su se saveznici okrenuli ka partizanskom pokretu, kralj Petar II je, pod pritiskom, pozvao svoje pristalice da stupe u NOVJ. Po sporazumu Tita i Ivana Šubašića iz 1944. godine, kralj je marta 1945. preneo ovlašćenja na Tročlano namesništvo. Evo šta se tačno dešavalo.
Čerčil je 13. aprila 1944. informisao kralja Petra II da će, ukoliko ne ukloni Mihailovića iz emigrantske vlade, Velika Britanija početi da tretira jugoslovenskog kralja i njegovu vladu kao saradnike Osovine. Kralj Petar II je 29. avgusta 1944. godine doneo ukaz kojim se general Dragoljub Mihailović razrešava dužnusti načelnika Štaba vrhovne komande u okupiranoj Jugoslaviji i stavlja na raspolaganje ministru vojske, mornarice i vazduhoplovstva.
Pod pritiskom Britanaca, kralj Petar II je septembra 1944. pozvao četnike pod komandom generala Mihailovića da se stave pod komandu komunističkih odreda Josipa Broza Tita, a one koji to odbiju je osudio kao izdajnike koji “zloupotrebljavaju ime kralja i autoritet krune“.
Beograd je 1944. je bio oslobođen od Nemaca i odmah se postavilo pitanje legitimiteta kraljevske vlasti. Dogovorom “Tito-Šubašić” i pristankom kralja Petra II je i to rešeno. Formirana je prelazna vlada na čelu sa dr Šubašićem. Ukazom kralja Petra II smenjen je general Mihajilović sa mesta ministra vojske i mornarice i na njegovo mesto postavljen maršal Josip Broz Tito.
Šubašić se sastao sa Titom u Beogradu i početkom novembra 1944. i došlo je do novog sporazuma. Prema tom sporazumu, kralj ne bi smeo da se vrati u zemlju do održavanja plebiscita o očuvanju monarhije. Postignut je sporazum da se imenuje tročlano namesničko veće koje će zastupati kralja Petra II za njegove odsutnosti iz zemlje.
Ni kralj ni emigrantski političari nisu hteli da prihvate sporazum “Tito-Šubašić“. Oslanjajući se na američku podršku, kralj Petar II nije hteo da potvrdi sporazum i smenio je Šubašića u januaru 1945. Sa druge strane, Sovjetski Savez i Velika Britanije su bile za taj sporazum.
Zato je Čerčil naterao kralja Petra II da prihvati sporazum. Na Krimskoj konferenciji je donesena odluka da se podrži zajednička vlada, posle čega je kralj Petar II popustio. Posle dugotrajnog pritiska Britanaca i Amerikanaca da prihvati svršen čin ili će sve odlučiti i bez njega, kralj Petar II je početkom marta 1945. imenovao namesničko veće i preneo sva politička ovlašćenja na njih. Privremena vlada je stvorena, a na njenom čelu su bili Tito i Šubašić, kao ministar inostranih poslova. Vlada je dobila međunarodno priznanje.
Josip Broz Tito je kralju Petru II ukinuo apanažu u leto 1945. godine, čime je zadao prvi udarac njegovom, inače, neprihvaćenom braku. Kralj Petar II je jedno vreme putovao s jugoslovenskim pasošem, o čemu su jugoslovenske diplomate depešama izveštavale Beograd. U trenutku smrti, kralj Petar II je, navodno, imao i stari jugoslovenski pasoš, koji je sam sebi izdao, ali on nije pronađen.
Da li je kralj ikad abdicirao?
U novembru 1945. je monarhija ukinuta referendumom, a Jugoslavija je postala jednopartijska država pod vlašću Komunističke partije. Kraljevu odluku o odricanju od svojih ingerencija i prenosu istih na namesništvo i vladu neki istoričari smatraju abdikacijom. Međutim… Da li je baš tako?
U izgnanstvu kralj Petar II je prvo živeo u Londonu sa svojom suprugom i sinom Aleksandrom, rođenim 1945. Da bi Aleksandar, kao naslednik prestola, bio rođen na jugoslavenskom tlu, tadašnji britanski premijer Vinston Čerčil proglasio je apartman broj 212 londonskog hotela “Claridges” jugoslovenskom teritorijom.
Zapravo, kralj Petar II nikada nije abdicirao. Tako tvrde pojedini istoričari koje ću navesti u redovima ispod. U egzilu, kralj Petar II je živeo u Londonu sa svojom suprugom i sinom, a poslednje godine života proveo je u Sjedinjenim Američkim Državama.
Prema zapisima istoričara Branislava Gligorijevića, kralj Petar II je bratu govorio: “Ja sam kralj jedne nesreće…“. To je, na neki način, i bilo tačno. Prema mr Dušanu Babcu, članu Krunskog veća, ne postoji nikakav podatak da je kralj Petar II ikada abdicirao
Prema zvaničnim dokumentima iz 1945. kralj Petar II je abdicirao početkom pomenute godine, a onda je proglašena Republika Jugoslavija 29. novembra 1945. godine. Međutim, po čestitki povodom rođenja sina britanskog kralja Džordža VI kralju Petru II, u kojoj stoji: “Gospodine, moj brate i dragi rođače, Vaše veličanstvo” ne bi se moglo naslutiti da je kralj abdicirao.
Dolazak u Ameriku ga doveo do ljubavnice Mici Lou
Kralj Petar II Karađorđević prvi put je došao u SAD 1954. godine. Tada se upoznao sa Mici Lou, Srpkinjom rođenom kao Milica Anđelković u Vrnjačkoj Banji 1926, a udatom za Amerikanca kineskog porekla, lekara Frenka Loua. Ona je, navodno, bila i veliki patriota. Kralj Petar II nije odoleo njenim čarima. Kralj je, boraveći u Americi, odsedao u kući bračnog para Lou.
Kad se rastao s kraljicom Aleksandrom i kad su mu Ravnogorci u emigraciji sredinom šezdesetih godina prošlog veka obećali da će dobiti dvorac u Njujorku na kome će pisati “Petar II, kralj Jugoslavije“, kralj Petar II se preselio u SAD. Kralj je imao firmu koja je propala zbog njegovih kockarskih dugova. Štampa je tvrdila da je živeo od nasledstva svoje majke kraljice Marije i od pomoći emigranata. Priče kažu da je kralj upropastio zdravlje stalnim opijanjem. Dobio je cirozu jetre.
Godine 1967. su mu teško oboleli bubrezi i jetra. U bolnicu “Sen Kler” u Njujorku, koja je bila u vlasništvu Frenka Loua, Micinog muža, kralj Petar II je došao u februaru 1970. da bi mu presadili jetru. Primljen je pod pseudonimom Petar Petrović. O kralju su se starali Mici i njen suprug, pa je prebrodio krizu. Sredinom 1970. zdravlje kralja Petra II se pogoršalo. Tada je napisao testament u kome “dobročinitelja Mici Lou” ovlašćuje “da proda, da u najam i stavi pod hipoteku ceo ili u delovima” njegov posed. Istovremeno, u testamentu traži da bude sahranjen u SAD, u pravoslavnom srpskom manastiru Svetog Save u Libertvilu. Inače, kralj je politički bio aktivan do smrti, blisko je sarađivao sa srpskom emigracijom. Bio je na čelu reda Svetog Jovana Jerusalimskog.
Smrt u tuđini i spor porodice sa ljubavnicom
Kralj Petar II je umro 3. novembra 1970. godine u Denveru. Na onaj svet ispratili su ga Mici Lou i Petar Salata, koji je platio kraljevu sahranu. Mici je tvrdila da su mrtvog kralja pokrali, ne ostavši ništa i da su uzeli i ordenje. Porodica (supruga kraljica Aleksandra, sin princ Aleksandar i brat princ Tomislav) je zahtevala je da kralj bude sahranjen pored majke, kraljice Marije, na kraljevskom groblju u Londonu. Tome se usprotivila Mici Lou, pozivajući se na testament. Kao što to obično biva, došlo je do sudskog spora, a sve je pratila svetska žuta štampa. Dok je spor trajao, dobrih dve nedelje, leš kralja Petra II je počivao u frižideru mrtvačnice. Spor je dobila Mici Lou, pa je kralj Petar II sahranjen u manastiru Sveti Sava u Libertvilu. Na ispraćaju jugoslovenskog kralja bilo je oko 30.000 ljudi i još 400 američkih pilota koje su kraljevi četnici spasili. Na ovom mestu godinama se okupljala srpska emigracija. Istorija beleži da je kralj Petar II bio jedini monarhistički vladar sahranjen na teritoriji Sjedinjenih američkih država.
Rehabilitovani kralj u svojoj zemlji
Posmrtni ostaci kralja Petra II su ekshumirani 17. januara 2013. godine, da bi bili preneti u crkvu Svetog Đorđa na Oplencu. Po dolasku u Srbiju, kralj Petar II je počivao u dvorskoj kapeli Svetog Andreja Prvozvanog, u sklopu Dvora na Dedinju. Državna sahrana sa četiri člana porodice Karađorđević obavljena je 26. maja 2013. na Oplencu. Na njegovoj sahrani 1970. kao i 2013. opelo je služio isti sveštenik Marko Todorović.
Tu je sahranjena i njegova supruga kraljica Aleksandra, čiji su posmrtni ostaci preneti iz Grčke.
Kralj Petar II je rehabilitovan rešenjem Višeg suda u Beogradu od 10. jula 2015. Po kralju se zove osnovna škola u Užicu.
Porodica Karađorđević i Krunski savet ne prihvataju ni testament, ni princezu Evu Mariju. I pored dva sudska spora na kojima je potvrđeno da je kraljev potpis na testamentu autentičan, članovi porodice tvrde da je testament falsifikovan. Zato su posmrtni ostaci kralja Petra II preneti na Oplenac. To je, prema mišljenju nekih pravnika i istoričara, bilo kršenje njegove poslednje volje.
Ima li zlata?
Što se tiče priče o tonama “narodnog zlata“, koje je kraljevska porodica ponela sa sobom bežeći iz zemlje, ona je obrađen u knjizi “Novac u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata“, autora Miodraga Ugričića.
Od 204 sanduka zlata filijale Narodne banke u Užicu, Italijani su u aprilu i maju 1941. zaplenili 179 sanduka sa 8.393 kilograma čistog zlata. Od preostalih 25 sanduka, Nemci su u manastiru Ostrog uzeli četiri, jedan četnici, osam je ponela vlada, a šest generalitet, jedan je ukraden i pet je otela Ozna posle rata.
Zlato, spakovano u osam sanduka, koje je jugoslovenska vlada ponela sa sobom iz Nikšića, kada je 15. aprila vojnim avionom napuštala zemlju, neposredno po dolasku u Kairo, poslato je Južnoafričkoj rezervnoj banci, Durban, za Englesku banku, koja ih je obračunala i stavila na raspolaganje jugoslovenskoj vladi 27. oktobra 1941. Reč je o 13.995,713 finih unci zlata. Šest sanduka zlata generaliteta, koje su sa nikšićkog aerodroma, 16. aprila 1941, poneli neki viši oficiri, nije predato ni jugoslovenskoj vladi, ni engleskoj banci, oficiri su ga zadržali za sebe.
Prvih godina posle gubitka krune, kralj je živeo od 40.000 funti, koje je dobio od svoje vlade, i 30.000 funti svoje ušteđevine. Kada je para ponestalo, početkom pedesetih godina prošlog veka, kralj je počeo da prodaje porodične dragocenosti, koje je uspeo da iznese iz zemlje.
