Prisećanje

OVAKO SE NEKADA PROSLAVLJAO PRVI MAJ: Od izvornih običaja danas nije ostalo gotovo ništa!

Prva velika proslava 1. maja u Srbiji organizovana je 1905. Tada je ulicama Beograda prošetalo čak 6.000 ljudi

Lifestyle
Autor:
Foto: Shutterstock

Zasluge za obeležavanje Prvog maja najpre pripadaju američkim sindikatima, koji su 1. maja 1886. godine u Čikagu stupili u generalni štrajk. Bila je to reakcija na neispunjeno obećanje vlasti o donošenju zakona o osmočasovnom radnom vremenu koji je upravo tog dana trebalo da stupi na snagu.

 

Kada je policija krenula u napad na radnike, na njih je iz mase bačen dinamit. Bio je to početak krvoprolića u kojem je smrtno stradalo oko 50 štrajkača, a ranjeno ih je još sedamdesetak. Sedmorica uhapšenih demonstranata kasnije su pogubljeni vešanjem zbog optužbi da su držali "zapaljive govore", čime su "podstakli nepoznatog atentatora da baci bombu na policiju".

 

Radnička borba za osmočasovno radno vreme nakon ovih krvavih događaja više se nije mogla ignorisati, niti zaustaviti. Godine 1889. u Parizu, na prvom kongresu Druge radničke internacionale, odlučeno je da će se od 1. maja naredne godine mirnim protestnim povorkama obeležavati pokolj u Čikagu. Kao simbol radničkog bunta prihvaćen je crveni karanfil, koji je trebalo da asocira na krv prolivenu u borbi za njihova prava.

 

Prva seljačka prvomajska proslava u Srbiji bila je 1895. u selu Duboni, blizu Mladenovca. U zapisima Milije Radovanovića postoji ovaj opis:


"Zbog bojazni da nam žandarmi ne ometu proslavu, organizovali smo je tajno, uglavnom sa mladima, jer u starije nismo imali poverenja. Na sam dan proslave sakupili smo se na jednom proplanku u šumi, koji je zaklonjen od vidika sela. Pekli smo jaganjce, igrali, pevali, klicali 'Živeo Prvi maj'. Na reverima su nam bili crveni karanfili ili grančice belog jorgovana..."


Prva velika proslava Prvog maja u Srbiji organizovana je 1905. godine. Tada je ulicama Beograda prošetalo čak 6.000 ljudi, a svake naredne godine obeležavanje (ne proslavljanje) Prvog maja ponavljano je na sličan način, sve do početka Drugog svetskog rata i strahota koje je doneo. Posleratna euforija donela je izmene i u načinu na koji je Prvi maj dočekivan. Beograd je pretrpeo ogromna razaranja, a narod podneo velike žrtve. Nije bilo nikoga protiv koga bi se protestovalo, pa je odlučeno da, u duhu nove slobode, Prvi maj postane svetkovina proletarijata.

Ilustracija
Ilustracijafoto: Shutterstock

Tako je 1947. za Prvi maj održana velika parada na Terazijama u oslobo|enom Beogradu. Veli~ala je radnike, a entuzijazam se mogao videti na licima svih. Tokom parade je čak puštena u rad i prva trolejbuska linija.


Zbog svog društvenog karaktera Prvi maj je postao, uz Dan republike i Novu godinu, omiljeni jugoslovenski praznik.


Tek u novoj Jugoslaviji Praznik rada proglašen je za državni praznik. Nakon Drugog svetskog rata obeležavanje Prvog maja u Jugoslaviji dobilo je drugačiji karakter. Umesto protesta u organizaciji sindikata i levičarskih organizacija, Prvi maj je postao državni praznik kojim su se slavila radnička prava. U njihovu čast organizovane su veličanstvene parade, u kojima je povremeno učestvovala i vojska. Najpoznatija je velika prvomajska parada u Beogradu, kada su svi izlazili na glavnu ulicu i gledali kako prolaze pioniri, radnici, vojska i naoružanje.


Začeci proslave kakvu poznajemo danas datiraju iz 60-ih godina prošlog veka. Tada se ustalio i institut prvomajskog uranka: veče uoči praznika palila bi se logorska vatra oko koje su građani počeli da se okupljaju od ranih jutarnjih sati. Prvomajske vatre palile su se i u praskozorje. Organizovani zajednički izleti i radnički majski uranci bili su propraćeni pleh-muzikom, narodnim i revolucionarnim pesmama. Stanovnici gradova odlazili su na zelene površine, izletišta.


Mnogi etnolozi se slažu da je prvomajski uranak bio namera socijalističkih vlasti da se zaborave uskršnji praznici u prirodi i đurđevdanska okupljanja u znak sećanja na hajdučke sastanke na ovaj dan.


Fokus je s parada na roštiljanje u prirodi sasvim prešao 70-ih godina prošlog veka. Postalo je tada popularno da se ide na livadu, gde se okreće jagnje ili peku ćevapi, otvore sva vrata automobila i pusti muzika.


Ipak, ovakvo druženje na urancima, okupljanje i razmena ideja, stavova i akcija nakon izvesnog vremena izgubili su svoju izvornu draž. Svetkovina rada i radnih ljudi pretvorila se u dva slobodna dana, automatizovano slavlje. Ljudi su se povlačili u sebe, u svoje kuće i vikendice, ili su kretali na kraća turistička i šoping putovanja.


Spajanje praznika s vikendima često je radnicima omogućavalo da im se prvomajska proslava pretvori u pravi mali godišnji odmor. Razvila se tako i tradicija sindikalnih prvomajskih putovanja, ali i porodičnih šoping izleta, gde je najpopularnija destinacija bio Trst.


Svi ti običaji naprasno su nestali u ratnim devedesetim godinama, kada nikome nije bilo do slavlja. Prvomajske proslave opet su se vratile u modu krajem devedesetih, ali očuvani su uglavnom hedonistički običaji ustaljeni u Jugoslaviji, dok je radnička borba, dobrim delom i zbog jalovih sindikata, pala u drugi plan.

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...