Džoan je dobitnica brojnih nagrada, među kojima je i Nacionalna medalja za umetnost i humanističke znanosti. Rođena je 5. maja 1934, u Sakramentu, Kalifornija. Njena najranija fascinacija pisanjem vezuje se za Ernesta Hemingveja, koga je još kao dijete pomno proučavala. Ciklus njenog djelovanja započinje 1956, kada je diplomirala engleski jezik na Berkliju.
Nedugo zatim osvaja poziciju urednika u Vogu, na raspisanom natječaju “Prixe de Paris”. Prvi put se književno ostvaruje romanom “Run River” (Reka bega) 1963, uz pomoć budućeg muža Džona, sa kojim usvaja ćerku Kintanu tri godine kasnije. Njihov brak imao je partnersku i prijateljsku komponentu. Lektorisali su jedno drugo, i završavali jedno drugom nedovršene misli. Smisao života su najjasnije videli kroz zajedništvo.
Međutim, interes javnosti privlači tek pet godina kasnije publicističkim radom “Slouching Towards Bethlehem” u kojem daje sirov i istinit prikaz dešavanja u Kaliforniji 60-ih, praćenih dekadencijom, porocima – poput susreta sa detetom predškolske dobi, koje kroz igru konzumira LSD. Omaž njenom delu dala je Džoni Mičel 1991, pesmom koja nosi istovetni naziv.
Na specifičan način je dokumentovala svet oko sebe, na što ukazuje i knjiga eseja nazvana “The White Album”. Naziv je dobio ime po ploči Bitlsa. Pisala je kroz prizmu njihovog muzičkog eksperimentiranja na tom albumu, prativši njihove amplitude, koje je prenela u formi verbalnog zapisa tog vremena.
Za vreme boravka u Los Anđelesu pisala je i scenarije – “The Panic in Needle Park “, “True Confessions”, “Up Close & Personal” i “A Star Is Born”, scenario iz 1976, koji je modernom adaptacijom Bredli Kuper optočio zlatom američkog Oskara, a pre toga Barbra Strejsend i Kris Kristoferson.
Džoan je oduvek bila izazov za percepciju i opis. Jutra je započinjala otvaranjem frižidera u kojem se ležale ohlašene koka-kole koje su bile njena kafa. U trenucima kreativnih blokada i skripte je slagala pored svog omiljenog gaziranog šećera, kako bi “zamrzla prazan hod”, tražeći inspiraciju i otvaranje.
O njenon stilu govori i činjenica da je Fibi Fajlo, bivša kreativna direktorka čuvene pariske modne kuće Celine 2015. upravo Didion odabrala za zaštitno lice. Na pozornicama svog života uvek je nastupala sa velikim okvirima naočara u stilu Džeki Kenedi i Odri Hepbern. Njen moralni imperativ bio je autentičan i nepogrešiv.
Na njenim kućnima zabavama viđene su mnoge kultne i kontroverzne Iičnosti poput Dženis Džoplin, Stivena Spilberga, Džima Morisona. U dokumentarcu o Džoan u režiji njenog nećaka – “The Center Will Not Hold”, saznali smo da je kuvala za suprugu notornog Čarlsa Mensona neposredno nakon ubistva Šeron Tejt, supruge Romana Polanskog, koja je sa zajedno sa mužem često dolazila kod nje u posete.
“Volja da se preuzme odgovornost za sopstveni život je izvor samopoštovanja”.
Ljubav i porodica
Džoan Didion je upoznala čoveka svog života u Njujorku, radeći u magazinu Vog. Džon Gregori Dun je radio kao novinar za magazin "Time".
Venčali su se 1964. godine i preselili u Los Anđeles gde su planirali da provedu jedan kratak period, ali Kalifornija je na kraju ipak postala njihov dom u kojem su proveli 20 godina. Samo dve godine kasnije usvojili su devojčicu Kintanu.
Džoan je 1968 godine doživela nervni slom, nakon čega je bolovala od jakih vrtoglavica i mučnine. Ubrzo kasnije, dijagnostifikovana joj je multipla skleroza.
Njen život su obeležile dve tragedije i to u razmaku od samo dve godine. 30. decembra 2003. godine, njihova ćerka završila je u bolnici u komi izazvanoj jakom upalom pluća, a suprig Džoan Didion se za vreme večere srušio sa stola i umro od srčanog udara. Džoan je odlagala sahranu svoga muža skoro tri meseca, čekajući ćerku da ozdravi kako bi se zajedno oprostile od voljenog oca i muža.
Nakon sahrane svog oca, Kintana se srušila na aerodromu, udarila nezgodno glavu, zadobila velik hematom i provela na operacionom stolu više od šest sati. Iako se činilo da se oporavila, samo godinu dana kasnije je umrla od akutnog pankreatitisa. Imala je samo 39. godina.
U godinama koje su sledile Džoan je radila na knjizi “Blue Nights” koju je posvetila je najvećem izazovu svog života – suočavanju s gubitkom. Memoari kao ispovedačka forma usko je povezana sa iskrenošću, tako da je ona kao pisac bila izložena potpunoj slobodi mišljenja i potencijalne osude svojih čitaoca, međutim ni u jednoj rečenici nije krila svoju krhkost, niti je bežala od odgovora.
Svakim slovom prošla je kroz svoje patnje. Taj zapis dao joj je mir, kao majci, piscu, profesionalcu, ali i svim njenim čitaocima kojima je poklonila istinu o roditeljstvu i usvajanju deteta. To je snaga koja leži duboko u nama i podiže nas onda kada treba da se uzdignemo, pronađemo i prihvatimo svoj novi početak, čak i onda kada se bližimo kraju.
Danas, Džoan Didion je preminula 23.decembra 2021. godine u 87. godini života.
Ovo su citati po kojima ćemo je pamtiti:
„Pričamo sebi priče da bismo živeli.“
„Nekako smo evoluirali u društvo u kojem je tugovanje potpuno skriveno. To se ne dešava u našoj porodici. To se uopšte ne dešava.“
„Osloboditi se očekivanja drugih i vratiti se sebi – tu leži velika, jedinstvena moć samopoštovanja.“
„Znam šta je strah. Strah nije za ono što je izgubljeno. Ono što je izgubljeno već je u zidu. Ono što je izgubljeno već je iza zaključanih vrata. Strah je ono što tek treba da se izgubi.“
„Ispostavlja se da je tuga mesto koje niko od nas ne poznaje dok tamo ne stignemo.“
„Mi smo nesavršena smrtna bića, svesna te smrtnosti čak i dok je odgurujemo, promašena samim svojim komplikacijama, tako povezana da kada oplakujemo svoje gubitke, oplakujemo i u dobru i u zlu i sami sebe. Kakvi smo bili. Ono što više nismo. Kakvi jednog dana uopšte nećemo biti.“
