Poljski Jevrejin Vladislav Šilman u novembru 1944. krio se u ruševinama Varšave kada ga je jedan oficir nemačkog Vermahta uhvatio dok je tragao za hranom. Špilman je bio iscrpljen i nije mogao da pobegne.
"Šta ste po zanimanju", upitao ga je oficir. "Pijanista", odgovorio je. A da bi to i dokazao morao je da odsvira nešto na raštimovanom klaviru. Prljavim i ukočenim prstima, u strahu da bi zvuci klavira mogli da privuku pažnju SS-a, odsvirao je Šopenov Nokturno u C-molu.
Tako je to u svojim memoarima zabeležio Vladislav Špilman. Na osnovu njegove priče Roman Polanski je 2002. godine snimio film - i Špilman je postao poznat širom sveta kao "Pijanista".
Ali dirljiva istorija Špilmanovog džepnog sata i nalivpera može se pročitati i u njegovim beleškama iz 1945. U njima je zabeležio sve što je doživeo od 1939. do oslobađanja Varšave u zimu 1944-45. godine
Spasilac nije uzeo sat
Srebrni sat marke Omega – njegovo, kako je zapisao, "jedino blago" - Špilman je želeo da tada pokloni svom nemačkom spasiocu Vilhelmu Adalbertu Hozenfeld, koga su zvali Vilm. On ga nije izdao. Naprotiv, pomogao mu je da pronađe sigurnije skrovište i donosio mu hranu i novine, a na kraju i ćebe da se ugreje.
Hozenfeld, koga Špilman opisuje kao "donekle sramežljivog" čoveka, nije želeo da uzme sat. Špilman je jedino mogao da ponudi svom spasiocu da mu pomogne, ako to ikad bude bilo potrebno. Otkrio mu je svoje ime, ali tada nije saznao kako se Hozenfeld zove.
Kao što se kasnije pokazalo, Hozenfeld, kapetan po činu, pomagao je i drugim Jevrejima tokom svoje službe u Varšavi. Ali kad je dospeo u sovjetsko zarobljeništvu, ni Špilman, ni drugi preživeli nisu mogli da mu pomognu.
Kada je Špilman 1950. otkrio kome duguje život, založio se za Hozenfelda kod jednog čoveka koji je bio vrlo moćan u posleratnoj Poljskoj - tako je bar to napisao Volf Birman. On je razgovarao sa Špilmanom i zabeležio to u eseju "Most između Vladislava Špilmana i Vilma Hozenfelda uz 49 crtica".
Drugovi iz Sovjetskog Saveza, međutim, nisu pustili Hozenfelda na slobodu. Umro je 1952. godine u logoru za ratne zarobljenike u Staljingradu.
Posthumne počasti u Jad Vašemu
Špilmanov sin Andžej, koji je zajedno sa svojim bratom Henrikom i organizovao aukciju predmeta iz očeve zaostavštine, založio se, kao ranije i njegov otac, da Hozenfeld posthumno u Muzeju žrtava Holokaustu Jad Vašem u Jerusalimu bude uvršten u "Pravednike među narodima". To se i dogodilo 2008. godine. Hozenfeld je uvršten u red odlikovanih nejevreja koji su se za vreme nacističkog režima zalagali za Jevreje, rizikujući sopstveni život kako bi ih spasili od smrti.
O spasavanju svog oca i sudbini ostalih članova porodice s očeve strane, Andžej i brat su saznali isključivo iz očeve knjige. Tokom detinjstva, otac im nikada nije pričao o tome kako mu je uspelo da pobegne iz Varšavskog geta 1942. godine. Ostatak očeve porodice, međutim, morao je da uđe u vagone koji su ih odvezli u logor za istrebljenje Treblinku.
Aukcija je prevzišla sva očekivanja
Tada je za Vladislava Špilmana započeo stravičan period, pun patnje. Gladan i iscrpljen, krio se od nacista na različitim mestima – prvo u getu, a kasnije van geta, u napuštenim kućama u Varšavi, odsečen od ostatka sveta.
"To je još jedan razlog zašto je sat koji je bio toliko važan mom ocu, dat na aukciju", rekao je Andžej agenciji AFP, te dodao:
"Moj otac je napisao da je navijao sat kako bi znao koliko je sati, jer je živeo u potpunoj samoći, izgubivši pojam o vremenu".
Vladislav Špilman kupio je džepni sat, kao i naliv-pero marke Montblanc - koje je takođe ponuđeno na aukciji - u Parizu 1937. godine. Oba predmeta imao je sa sobom u getu, a kasnije i u skrovištima u ruševinama grada. Varšavska aukcijska kuća Desa Unicum ih je u utorak (22.9.) ponudila na aukciji. Sat je prodat za 55.000 evra, a nalivpero za gotovo 20.000. Cena Špilmanovog klavira Stenvej iz period posle rata prevazišla je sva očekivanja. Prodat je za 289.000 evra.
Ukupnu sumu od oko 550.000 evra zarađenu prodajom 51 predmeta iz zaostavštine Vladislava Špilmana, njegovi sinovi Andžej i Henrik žele da iskoriste u znak sećanja na svog oca. Još nije poznato na koji način.
Činjenica je da su kompozicije, filmske partiture, šlageri i simfonijska dela koje je Špilman napisao pre i nakon Drugog svetskog rata u zapadnom delu Evrope gotovo nepoznate. Možda je medijska pažnja posvećena aukciji sada donekle ispravila sliku o Vladislavu Špilmanu, koji je umro 2000. godine. Sada i šira javnost zna da on nije bio "samo interpretator" velikih majstora, već da je i sam bio kompozitor.
(Stil.kurir.rs/DW)
