Džordž III postao je kralj Velike Britanije i Irske 1760. godine i vladao je sve do 1820. godine. Iako je u narodu bio cenjen i vodio uspešne vojne kampanje tokom Napoleonovih ratova, Džordž je ostao upamćen kao ludi kralj koji je izgubio Ameriku.
Džordž Vilijam Frederik bio je treći monarh iz dinastije Hanover i prvi koji je rođen na tlu Engleske. Budući da mu je otac preminuo relativno mlad, Džordž je krunu nasledio od svog dede Džordža II kada je imao 22 godine.
Godinu dana posle krunisanja, kralj Džordž se oženio Šarlotom Meklenburg Štrelic, ćerkom nemačkog vojvode Karla Luisa Frederika Meklenburga. Par se prvi put sreo na dan venčanja, a kasnije se iz braka izrodilo puno dece.
Kralj Džordž III je 1763. godine izdao kraljevsku proklamaciju kojom se ograničava širenje američkih kolonija prema zapadu. Glavni cilj proklamacije bilo je naterati koloniste da kupuju zemlju od domorodaca, da bi se na taj način smanjili skupi ratovi koji su se vodili oko teritorije. Ova proklamacija, kao i Zakon o taksenim markama koji je dve godine kasnije uveo kolonijama direktne poreze, izuzetno su bili nepopularni među kolonistima i na kraju prouzrokovali još sukoba između kolonista i britanske vlade koji će dovesti do rata.
Ostao je poznat kao kralj za vreme čije vladavine je Velika Britanija poražena u američkom ratu za nezavisnost, a američke kolonije izgubljene.
Iako je isprva odbijao da prizna nezavisnost i obećavao da će voditi rat što je duže moguće, primio je Džona Adamsa na mesto ambasadora Sjedinjenih Američkih Država u Velikoj Britaniji i neočekivano izjavio da se veseli prijateljstvu sa njima.
Mnogi istoričari tvrdili su da su neobične odluke kralja Džordža III donesene pod uticajem ludila, koje je nastalo kao rezultat teškog genetskog krvnog obolenja zvanog porfirija. Poznato je da je kralj patio od akutnih napada ludila i mučnine, a lekarski izveštaji iz tog vremena dokumentovali su neobičan simptom koji je pratio ove napade: ljubičasti urin.
Ovaj simptom, kao i napadi koji podsećaju na psihozu ili delirijum, uobičajeni su kod ljudi koji pate od porfirije. Tokom napada, ludi kralj bi, navodno, satima razgovarao sa različitim predmetima i hodao okolo potpuno nag, a posle napada je morao da primi morfijum kako bi ublažio nepodnošljivi bol koji je osećao.
Dugo se verovalo da je ludilo kralja Džordža izazvano porfirijom, međutim istraživanje sprovedeno 2013. godine na Univerzitetu Svetog Đorđa u Londonu pokazalo je da je kralj zapravo patio od mentalne bolesti. Istraživači su analizirali pisma koja je pisao tokom akutnih epizoda i zaključili da se stil pisanja iz perioda kad je imao napade drastično razlikuje od onog kad se dobro osećao.
Pisma nastala za vreme napada imala su neuobičajeno dugačke rečenice i kompleksan rečnik, a upravo su to osobine koje se danas mogu primetiti u govoru i pisanju pacijenata obolelih od psihijatrijskih bolesti sa maničnim fazama, kao što je na primer bipolarni poremećaj. Još jedan argument koji potkrepljuje ovu teoriju jeste da kraljeva medicinska dokumentacija pokazuje da je za vreme napada tretiran biljkom lincurom. Unošenjem ove biljke u organizam mokraća dobija ljubičastu boju, pa je tako simptom koji je nekada ukazivao na porfiriju zapravo samo propratni efekat njegovih lekova.
