Najbolji poznavalac istorije srpskog 19. i početka 20 veka. upravnik i profesor Katedre za Srpsku istoriju u novm veku, dr Radoš Ljušić, smatra da mu nije ispod čcasti da napiše biografiju kneginje LJubice (1785-1843) supruge kneza Miloša Obrenovića koja se pojavila u izdanju Zavoda za udžbenike.
Svestan da je srpska istoriografija nepravedno posvetila malo pažnje srpskim vladarkama 19. veka, Ljušić je još 1997. objavio kraću verziju biografije prve srpske kneginje u novom veku Ljubice, rođene Vukomanović, verne ljube Miloša Obrenovića.
Sada je napisao dopunjenu sa novim saznanjima, dužu, bogato ilustrovanu, i u svakom pogledu, reprezentativnu biografiju dostojnu žene čije ime je pominjano s ponosom, omiljenu u svom narodu, koji ju je sačuvao u najlepšem sećanju.
Nepismena, kao i njen muz knez Miloš, Ljubica nije ostavila iza sebe neki rukopis iako se, koristeći usluge pisara, pismeno obraćala mnogima, čak i ruskoj carici. Na žalost, kao što je zabeležio autor biografije, arhiva dinastije Obrenović je stradala posle dinastijskog prevrata i čak se i ne zna šta je zauvek uništeno, ili da li postoji još neka arhivska građa koja nije registrovana a nalazi se u privatnom vlasništvu.
Ljušić se postarao da napiše, ne samo klasičnu biografiju u kojoj će biti zapisani sve važni datumi i događaji iz života ličnosti o kojoj se piše, već i da dočara sliku Srbije od rođenja Ljubice do njene smrti u izganstvu kao i da navede brojne anegdote i umena predanja o njenim precima, o njenoj hrabrosti, požrtvovanosti, ali i prekoj naravi, tvrodoglavosti, ljubomori, za koju joj je MIloš davao puno razloga.
Autor je rečima "naslikao" portret jedne žene koja nije bez razloga stekla tako veliki ugled da su je nazivali "velikom gospođom" a ona se samo, i to do izvesne mere, potčinjavala svome mužu. U sredini koja je tokom vekovnog ropstva pod Turcima ženama ostavila najniže mesto na društvenoj lestvici, kneginja Ljubica se izborila za pravo da obeduje u muškom društvu a smatrala je da ima pravo i da ubije suparnicu.
Izuzetno je lepo opisano držanje mlade Ljubice tokom bitke na Ljubiću (1815) kada je u zbegu dočekala Miloša podsmevajući mu se što se povukao iz boja savladan umorom i očajanjem. Prema toj usmenoj verziji, kako ju je preneo LJušić, Ljubica mu je kazala da ne treba da se brine za nju jer ona se obezbedila da ne padne Turcima u ruke (zaklela je Marka Štitarca da će je ubiti pre nego je Turci zarobe), a zatim mu je rekla da je bolje da opaše zensku kecelju "pa mi žene da idemo da se bijemo".
