"Odmor je privilegija bogatih". Tim rečima je započela brilijantno otvoreno obraćanje javnosti Linda Tirado, žena s dna društvene lestvice, u nadi kako će, konačno, da doprinese do svesti drugih, šta je to siromaštvo, zašto ljudi na rubu egzistencije najčešće tu i ostaju i na koji način se suočavaju sa svojom tmurnom svakodnevicom.
Svakoga dana Linda ustaje u 6, odlazi vanredno u školu. Nakon nekoliko sati nastave, odlazi po decu koju vozi u školu i vrtić. Potom ide na svoj posao, nakon kog odlazi po supruga na posao, decu u školu. Kod kuće boravi dva, tri sata, a onda odlazi na drugi posao.
Kući se vraća posle ponoći, kada počinje da uči, jer želi da stekne obrazovanje i odradi ostatak svakodnevnih zadataka koje svaka majka jako dobro poznaje.
"Nije mi ovako baš svaki dan. Nedeljno imam dva slobodna dana. Tada pospremim kuću. S decom konačno boravim duže od jednog sata, pa sednemo zajedno i rešavamo domaće zadatke”, piše Linda. Nikada ne ide na bolovanje. Nikada ne traži slobodan dan. Nema dugoročnog planiranja, samo izvršavanja zadataka. Nikada ne ide na spavanje ranije, čak i kada joj obaveze to dozvole, jer se boji da će da poremeti ritam koji je uspostavila, pa idućeg jutra neće moći da se probudi na vreme.
"Kada sam prvi put ostala trudna, živela sam u motelu i imala sam samo mikrotalasnu i mali frižider. Jela sam samo puter od kikirikija i sušeno meso, jer su koštali samo 2 dolara. Nisam imala nikakvu prenatalnu negu, ali znala sam da moram da jedem proteine i da mi nedostaje gvožđa", opisuje svoj život Linda.
Linda zna da kuva. To je naučila dok je još bila u srednjoj školi. Opisuje kako ljudi na dnu društvene lestvice u SAD-u retko kada kuvaju. Kaže da je ta veština mnogima strana. Većina jede jeftinu hranu i ne kuva.
"Ljudima mog društvenog položaja kuvanje je veština koju teško savladavaju. Znaju da ako ne skuvaju večeru kako treba, neko u porodici bi mogao da se razboli. Od malena smo učeni kako nema puno smisla nastojati da postanete srednja klasa. Retkima je to pošlo za rukom, a kada i pokušaš, pa ne uspeš, samo se osećaš loše. Zašto se onda uopšte truditi?" pojašnjava ona.
Linda se dotakla svih područja života, a ponudila je i odgovor na pitanje zašto sirotinja ima puno dece.
"Ja živim tri sata vožnje od klinike za pobačaje. To je jako puno novca za gorivo. Uostalom, niko ne želi da bude viđen kako, svako malo, ulazi i izlazi iz tog mesta. Sve to košta. Svesna sam da se mi za ostatak sveta "kotimo", a ne "rađamo" decu. Iako decu imamo iz istih razloga kao i bogati. Niko ne voli sirotinju koja pravi sirotinju, ali još manje gledaju s odobravanjem na abortus", otkrila je brutalnu istinu Linda.
Izgledi da dobije dobar posao takođe su minimalni. Zašto? Prema Lindinim rečima, nije problem u sposobnosti, već u spoljašnjosti. Američko društvo je površno. Linda je uverena da bi bila odlična sekretarica, ali svesna je da ne može da održi izgled bezbrižne osobe, zbog silnih obaveza koje ima. Evo kako ona to objašnjava:
"Rekli su mi da se ne uklapam u imidž korporacije. Nisam lepa. Nedostaje mi jedan zub, a koža mi je uništena jer živim od nikotina, kafe i nikad ne spavam. Jedino gde ja mogu da radim jeste skrivena u kuhinji gde me niko ne vidi."
Mnoge su stvari u Lindinom životu luksuz. Poput cigareta. Prigovore kako kukaju, a imaju za cigarete, Linda je spalila do temelja ovim rečima:
"Pušim. To je skupo, ali se isplati. Vidite, ja sam uvek, uvek iscrpljena, a to je stimulans. Kada sam toliko umorna da ne mogu da napravim ni jedan korak, zapalim i mogu da radim još najmanje jedan sat. To je jedini porok koji imam. To je jedina stvar koja me sprečava da ne poludim."
Onima koji misle da je sirotinja sama sebi kriva, jer nije sposobna da donosi dobre odluke, Linda je ponudila ovo objašnjenje: "Šta vam vrede planovi, štednja kada znaš da ćeš za tri dana opet da budeš bankrotiran. Novac prestane da ima smisla, kada ga nikada nemaš. Tako je i onima koji ga imaju previše."
Koliko je težak život u siromaštvu i koje sve posledice ima na ljudsku psihu, jednom kada čovek u njega padne, Linda je objasnila na zaista jedinstven način. Ponudila je uvid u mentalne procese osobe koja ne vidi izlaz iz takvog života.
"Siromaštvo je turobno i onemogućuje dugoročno planiranje. Zbog toga vidite žene koje imaju decu s različitim očevima. Zgrabiš nadu gde god je nađeš. Želja da nekome nešto značiš je neopisivo snažna. Jača od potrebe za hranom. Nije važno šta će se dogoditi za mesec dana. Mi ne planiramo dugoročno jer bi nam to samo slomilo srce. Zgrabiš šta možeš i ideš dalje. Kao da sutra ne postoji."
