Koje su šanse da nestanete bez traga u svetu gde su kamere za video nadzor postavljene na svakom koraku, a svako kretanje se može pratiti pomoću geolokacionih sistema?
Pa ipak, već 15 godina istražitelji ne mogu da pronađu nikakve tragove o učenici Lizi Tiškin, koja je nestala iznenada, čudno, ne ostavljajući za sobom nikakve tragove. I sve ove godine njena majka se nada da će se njena ćerka vratiti kući.
Nije se vratila kući iz škole
7. mart 2009. bio je kratak radni dan pred raspust, pa su nastavnici odlučili da decu puste sa nastave ranije. Desetogodišnju Lizu Tiškinu je baka trebalo da dovede u školu i potom pokupi, ali je tog dana starija žena bila bolesna, a devojčica je odlučila da se posle škole kući vrati sama. Učiteljica je mirno pustila svoje odeljenje, jer je grad bio miran, a Liza je uvek bila odgovorna, mirna i rekla je da će se javiti kada dođe kući.
Ali pre nego što je krenula kod svoje majke, učenica se okrenula ka stadionu Avangard, gde je odlučila da se malo poigra sa drugaricom iz razreda i još nekoliko dece. Ubrzo su otišli kući, ali Liza je odlučila da ostane još malo. Od tog trenutka je više niko nije video.
Majka devojčice, Dina Gorškova, odmah je posumnjala da nešto nije u redu kada se Lisa nije vratila kući u podne. Majka je obišla sve susedne ulice, pregledala stadion i okolinu najbliže reke, a zatim otišla u policiju da podnese izjavu o nestanku njene jedinice. Za ovo malo mesto, gde se svi poznaju, nestanak učenice bio je pravi hitan slučaj. Odmah su se uključili istražitelji, dobrovoljci, pa čak i vojska, koji su pročešljali ceo grad, pregledali svaki podrum i napuštenu kuću. Forenzičari su oko podneva intervjuisali prolaznike i one koji su možda prošli pored stadiona, ali devojčicu niko nije video. Možda je Liza ovog toplog prolećnog dana odlučila da ode do reke, možda se dete udavilo?
Hitno su pozvani ronioci i specijalna oprema, mreže, ljudi koji su tragali po dnu reke. Ali tragovi male Lize nisu pronađeni. Istražitelji su shvatili: da se Liza udavila, ipak bi morali da pronađu neke od njenih stvari - torbu, pernicu, kaput, ali na dnu, koje su ronioci nekoliko puta pregledali, nije bilo ničega.
Proverili su sve automobile koji su tog dana napustili grad, ali među njihovim vlasnicima nije bilo onih koji bi mogli da izazovu sumnju. Svi ovi ljudi su decenijama živeli u tom malom mestu i nisu ličili na kidnapera. I koja je poenta otmice ako otmičari nikada nisu stupili u kontakt i tražili novac? A kakav novac može imati Dina Gorškova, koja je posle razvoda sama podigla dete i radila za minimalac?
Majka nestale Lize, iz dana u dan, ponavljala je u svojoj glavi strašne verzije o tome gde je njena ćerka mogla nestati, a nijedna od njih nije ličila na stvarnost. Desetogodišnja devojčica nije mogla sama da pobegne iz zatvorenog grada, nije mogla da bude kidnapovana, pošto se proveravaju automobili koji prolaze kroz punkt, ali u gradu nije pronađeno telo.
U intervjuu novinarki Eleni Pogrebižskoj, Dina Gorškova je rekla da nikada neće zaboraviti dan kada je njeno dete nestalo. Ovaj dan joj je preokrenuo život, nakon čega je počela da ima ozbiljnih zdravstvenih problema. I još se sa jezom seća šale lokalnih tinejdžera koji su odlučili da se rugaju ožalošćenoj majci.
„Međusobno su se svađali ko bi me mogao nazvati i reći mi kako su videli da je Liza umrla. Posle toga sam bio paralizovan. Mislila sam da neću ustati“, rekla je Gorškova u intervjuu.
Već 15 godina, život žene varira od očaja do nade. S vremena na vreme zvali su je ljudi iz raznih krajeva i govorili joj da su u njihovim gradovima videli devojku sličnu Lizi. Čak je bila i poruka iz Talina, gde je jedan čovek rekao da Liza, sada odrasla osoba, radi u prodavnici gvožđara. Opisao je kako je bila obučena, šta je radila i iz nekog razloga je izbegavala ljude.
Jedna druga žena je jednom poslala poruku da Liza živi sa njom. Navodno, Liza je tog kobnog dana 7. marta 2009. sedela na tremu kuće, usamljena i nesrećna, a stranac ju je odveo kod nje.
Tokom godina traženja stiglo je mnogo takvih poruka, neko je poslao fotografije na kojima su bile devojke koje zaista liče na njenu ćerku. Ali majčino srce je zadrhtalo nakon što se okrenula programu „Čekaj me“, nakon čega je dobila poziv iz Moskve.
„Vaše dete živi među beskućnicima“, čula je Gorškova preko telefona. Nesrećnoj ženi je poslata slika osobe koja liči na Lizu. Dina je odjurila u Moskvu i našla tu istu devojku. Novinari su pomogli DNK testom, koji je pokazao da nije reč o Lizi. Da, ličila je na nju, ali nije ona.
U trenucima očaja, majka je čak razmišljala o tome da uzme dete iz sirotišta, da pruži toplinu siročetu, ali je shvatila da ne može da voli nekoga, znajući da bi njena ćerka mogla negde da živi.
Svake godine na Lizin rođendan majka joj kupuje igračke. Dakle, kada je nestala ćerka napunila 17 godina, kupila je polarnog medveda. Sa njim u njegovom naručju sanjala je svoju ćerku. Uprkos činjenici da je prošlo 15 godina, ona veruje da će jednog dana Liza doći i svojim ključem otvoriti vrata njihovog stana. Majka će je čekati.
