Jedna zabrinuta majka iz Škotske, koja je godinama živela u uverenju da je njen sin preminuo nakon što je nestao pre više od deceniju, doživela je pravo čudo kada je saznala da je živ.
Džojs Kertis iz Glazgova, majka Nikole, poslednji put je imala kontakt sa svojim sinom 2010. godine, kada je znala da stopira po Francuskoj i Španiji. Tokom godina, strahovala je za njegov život, naročito u periodu pandemije, jer je znala da ima ozbiljne zdravstvene probleme sa plućima i tešku astmu. Kada su se svi tragovi o njemu izgubili, njena nada je počela da bledi. Verovala je da ga više nema i „oplakala“ ga, odlazila u crkvu i palila sveće za njegov pokoj. Međutim, neočekivani telefonski poziv potpuno je promenio njen život.
„Jednog dana zazvonio je telefon. Javila se medicinska sestra i rekla mi: 'Vaš sin je živ, nalazi se u bolnici u Francuskoj.' Nisam mogla da poverujem u ono što čujem. Nekoliko trenutaka kasnije čula sam njegov glas kako govori: 'Mama, kako si? Ovde je tvoj Nikola.' U tom trenutku sam se tresla od uzbuđenja. Nisam mogla da prestanem da plačem. Mislila sam da je mrtav, posebno tokom pandemije, jer je njegovo zdravlje uvek bilo krhko. Taj poziv je bio pravo božićno čudo, posebno jer sam u junu ove godine izgubila supruga“, ispričala je Džojs u dirljivom obraćanju na društvenim mrežama.
Nestanak bez traga
Nikola je sredinom 2000-ih godina napustio Glazgov nakon što je ostao bez posla stolara. Sanjao je o putovanju po Evropi, ali su godine prolazile, a on je sve ređe kontaktirao porodicu. Njegova majka je bila svesna da vodi težak život. Veruje da je neko vreme proveo na ulicama Pariza, bez krova nad glavom, što je dodatno pogoršalo njegovo već narušeno zdravlje. Kada su se njegovi pozivi i pisma potpuno prekinuli, Džojs je 2009. godine odlučila da prijavi njegov nestanak.
„Godinu dana kasnije, 2010, britanski konzulat u Parizu obavestio nas je da je Nikola pronađen u bolnici u Francuskoj. Moj suprug i ja smo odmah otputovali da ga vidimo. Taj trenutak kada smo ga ugledali nakon toliko godina bio je neprocenjiv. Mislili smo da se našoj agoniji bliži kraj, vratili smo ga kući, ali ubrzo je ponovo nestao. Bez objašnjenja, bez pozdrava. To je bio njegov izbor, iako ga nikada nismo razumeli“, prisetila se Džojs.
Povratak nade posle godina tuge
Godine su prolazile, a Nikoline tragove niko nije pronalazio. Majka je živela sa bolom i tugom, pomirena sa time da ga više nikada neće videti. Sve do trenutka kada je primila još jedan neočekivani poziv.
„Ovog puta ponovo su me kontaktirali iz britanskog konzulata, rekli su mi da je Nikola u bolnici u Francuskoj. Nisam znala šta da mislim. Kada sam čula njegov glas, pitala sam ga: 'Dolaziš li kući, Niki?' Odgovorio je: 'Da, mama.' Sve ove godine sam se molila za njega i sada je moja jedina želja da ga zagrlim i da ga dovedem kući“, kazala je Džojs.
Put u neizvesnost
Džojs se sada priprema za put u Francusku, ali priznaje da ne želi da polaže previše nade dok ga ne vidi uživo. Setila se i prošlih susreta sa svojim sinom, kada je, nadajući se njegovom povratku, kupila cipele i odeću kako bi bio spreman za put kući. „Čekala sam ga tada, ali nikada nije stigao. Padala je kiša, bila sam uplašena zbog lošeg vremena i zvala aerodrome da proverim da li se ukrcao na let. Nije bilo nikakvih informacija. To je bio poslednji put da sam čula bilo šta o njemu, sve do sada.“
Džojs veruje da je njen sin prošao kroz neizrecive poteškoće tokom godina odsustva i nestanka. „Samo želim da ga ponovo dovedem kući i da pronađemo mir.“
Ova emotivna priča o majci i sinu, razdvojenima godinama, pokazuje snagu ljubavi i nade. Džojsin put do Francuske je simbol njene borbe i vere u čuda, dok Nikolin povratak ostaje podsetnik na to koliko je važno nikada ne gubiti nadu, čak i u najmračnijim trenucima.
