Marija Isabel Kuaresma Dos Santos živi žviot koji ni najbolji scenaristi ne bi mogli da osmisle, a njen slučaj svojevremno ceo svet je zaprepastio. Naime, rođena je kao potpuno zdrava beba 1970. godineu u selu Tabua u Portugalu. Ali, umesto bezbrižnog detinjstva, doživela je nezamislivu sudbinu. Naime, njena majka bolovala je od od meningitisa, imala je psihičkih problema. Žena nije odmah shvatila novorođenče kao ćerku i člana svoje porodice. Kada je beba imala samo godinu dana, majka ju je odvela u kokošinjaci tamo je ostavila da se sama snalazi sa pilićima. Ostatak porodice nije pokušao da je zaustavi i vrati Mariju, koja je među kokoškama živela čitavu deceniju.
Lišena bilo kakve komunikacije sa ljudima, majčinske ljubavi i normalnog razvoja, sve je više ličila na kokoške. Tek 1980. godine svet je saznao za Marijinu životnu priču. I dok su se svi pitali kako je to moguće, Marija je sve više bila zanemarena, čak su je i državne službe, ne znajući šta će sa njom, stavljale ispod radara. Mediji su Mariju Izabel odmah prozvali „pilećom devojkom“ zbog navika koje je stekla zbog prisilne blizine živine.
Zanimljivo je da je za svoje starije sinove Marijina majka ostala uzoran, ljubazan i brižan roditelj.
Dečaci su dobro jeli, spavali u toplim krevetima, išli u školu, igrali se sa vršnjacima. Oni su odlično razumeli šta se dešava u kući, i nisu mogli da ne znaju u kakvim je uslovima odrastala njihova mlađa sestra.
Dok su se druga deca igrala i učila, Marija Izabel je bila primorana da jede ono čime su hranili kokoške: žitarice, listove kupusa, otpatke od stola. Niko nije prišao devojčici, odrasla je u potpunoj društvenoj izolaciji. Tako je živela do 1976. godine, kada se u njenom mučnom životu pojavio tračak nade.
Jedna od tetaka Marije Izabel, saznavši u kakvim je uslovima beba živela, oglasila se uzbunom i insistirala na poseti lekara. Doktori su zapravo došli i pregledali bebu baš u kokošinjcu. Nakon čega su javili da je devojčica hitno hospitalizovana, jer je imala niz psihičkih tegoba i ozbiljno zaostajanje u razvoju.
Rođak nesrećne devojčice nedeljama je kucao na vrata raznih rehabilitacionih i psihijatrijskih ustanova, ali su oni odlučno odbili da prime neobičnu pacijentkinju.
Kao rezultat toga, žena jednostavno nije imala drugog izbora osim da vrati devojčicu u užasne uslove u kojima je bila svih ovih godina. Međutim, doktori nisu bili prvi koji su zatvorili oči pred užasnim načinom života Marije Izabel. Skoro celo selo je znalo da je beba u kokošinjcu i da se hrani istom hranom kao i živina. Deset godina nikome nije palo na pamet da dete treba da se odgaja u drugačijim uslovima.
Strani novinari su ovu zastrašujuću ravnodušnost objasnili činjenicom da su se komšije uglavnom bavile teškim fizičkim radom i smatrali su neprihvatljivim mešanje jedni u druge u lične poslove. Kako kažu, svaka koliba ima svoje zvečke.
Kako je izgledao njen povratak u civilizaciju?
Priču o Mariji Izabel slučajno je čula 1980. medicinska sestra Marija Bijao, koja je radila u bolnici Tores Vedras. Saznavši od svojih kolega o uslovima u kojima je beba živela, žena je odlučila da je pronađe po svaku cenu i pomogne na bilo koji način.
Stigavši u selo, Bikao je lako pronašao isti kokošinjac i odatle odvela devojku, dok je majka jednostavno ignorisala ovaj događaj. Medicinska sestra je odvela Mariju Izabel u svoj dom, a "kokoška devojka" je živela nešto više od dve nedelje sa ženom koja nije bila ravnodušna prema tuzi drugih. Nakon što je posmatrala njeno ponašanje, Bijao je shvatila da ne može sama i obratila se novinarima za pomoć.
Portreti Marije Izabel počeli su da se pojavljuju na naslovnim stranama gotovo svih portugalskih medija. Novinari su bili ogorčeni:
„Teško je zamisliti da bi neko mogao da preživi u uslovima u kojima je ova devojka godinama bila podvrgnuta. Ali ono što najviše iznenađuje u ovoj stvari je ljudska ravnodušnost. Na kraju krajeva, lekari su znali da je ovom detetu hitno potrebna pomoć, ali su odlučili da zaobiđu problem i nisu učinili ništa da ga reše.”
Prva dama Portugala, Manuela Eanes, odigrala je posebnu ulogu u kasnijoj sudbini. Žena je saznala kroz šta je mala Marija morala da prođe i insistirala je da devojčica bude smeštena u najbolji rehabilitacioni centar u zemlji.
Direktor ustanove u koju je tada primljena Marija rekao je novinarima:
„Na osnovu mojih zapažanja, mogu sa sigurnošću da kažem da dete nije dovoljno razvijeno za svoje godine. Mentalna retardacija je najverovatnije povezana sa potpunim nedostatkom ljudske interakcije. Svo ponašanje devojčice je određeno najjednostavnijim biološkim instinktima i refleksima."
Prema nekim svedocima, Marija Izabel nije mogla ni da zaplače jer su „suze jedan od oblika ljudske komunikacije, a takva iskustva nije imala od ranog detinjstva.
Strašniji su bili izveštaji o tome kako se „kokoška devojka“ ponašala, potpuno usvojivši navike svojih pernatih komšija i vaspitača.
Išla je sitnim koracima i neprestano lepršala rukama kao krilima. Marija, naravno, nije mogla da govori i nije mogla čak ni da razjasni da li joj nešto odgovara ili ne, ali je povremeno oponašala kokodakanje koje je često čula tokom svog života.
Telo 10-godišnje devojčice bilo je iscrpljeno jer se njena cela ishrana sastojala od žitarica. Zbog toga je fizički zaostajala za svojim vršnjacima. U međuvremenu, bila je mentalno razvijena na nivou dvogodišnjeg deteta.
Sa Marijom Izabel je dugo radilo na desetine specijalista, ali deset godina kasnije ona još uvek nije naučila da govori. Međutim, mogla je da objasni svoje najjednostavnije emocije gestovima. Devojka se i dalje ponašala kao kokoška: išla je malim koracima, stalno se zaustavljala i mahala rukama. Međutim, lekari koji su radili sa njom nisu gubili nadu. I urodilo je plodom.
Šta se danas dešava sa Marijom?
Naučila je da sedi na stolici, na koju je ranije mogla da skače samo nogama, i da jezikom znakova ne samo da opisuje svoje najjednostavnije emocije, već i da priča o svojim željama.
Specijalisti koji brinu o Mariji Izabel uvereni su da ona nikada neće moći da prestane da imitira ptice, jer je za nju ovo jedan od glavnih načina samoizražavanja.
Radnici rehabilitacionog centra u kome žena boravi dugi niz godina ne dozvoljavaju novinarima da je vide i na sve načine pokušavaju da je zaštite od pažnje štampe. Tokom proteklih 25 godina, mediji nisu uspeli da dobiju nijednu novu fotografiju Marije Izabel.
