Na emotivnu priču iz Bosne i Hercegovine niko ne može da ostane imun, retki su oni koje ne pogodi. Priča dolazi s obronaka planine Ozren, otkriva životno iskustvo jednog dede koje je zaista neobično. Radi se o Peri Grebiću, čoveku koji je ušao u devetu deceniju svog života. Iako je prošao kroz mnogo toga, njegova upornost i vrednoća ostavljaju impresivan utisak na sve čitaoce.
Pera je potekao iz malog sela na području Ozrena, ali ratne neprilike su ga primorale da napusti svoj dom i izbegne u Doboj. Kao mnogima u tom periodu, ratna vremena nisu donela ništa osim nevolja i patnje.
Sada, u svojim 86 godina, Pera živi sam, suočavajući se s posledicama ne samo ratnih strahota već i surove sudbine. On nije imao sreće da ima redovan posao, što znači da sada nema penziju koja bi mu pomogla da olakša teret svakodnevice. Starost ga je zadesila u samoći, bez bliskih i podržavajućih osoba oko sebe.
Ipak, iako je suočen s teškoćama, Pera ostaje primer istrajnosti i snage. Njegova priča svedoči o tome kako čovek može prevazići teškoće života i nastaviti dalje, noseći sa sobom teret prošlosti, ali i nadu za bolje sutra.
On nema dece i nikada se nije oženio. Kaže da je jedno kratko vreme bio sa jednom damom, ali je ona ubrzo otišla jer nije želela da živi na selu.
Čitavog života je živeo sam. Majka mu je preminula rano, pa je odrastao uz oca.
Ima veliko imanje na selu, koje je već devet decenija u njegovom vlasništvu. Sam radi na njemu, baveći se poljoprivredom, uzgajajući useve i sakupljajući seno. Tvrdi da nema nikoga ko mu pomaže.
"Kada mu ponudim prodaju drva iz šume, ne može da plati, a kada nudim seno, nije u mogućnosti da ga koristi, kao ni ja."
Ponekad me pozove da mu pomognem oko kuće. Tada mi da pet ili šest maraka, dovoljno za dva hleba i paštetu, kako bih mogao da preživim.
"Ništa nemam od porodice, nisam se nikada ženio. Ostao sam sam."
Nikada nije radio ni jedan dan u nekoj firmi. Svoj život je posvetio isključivo poljoprivredi.
Ranije se nije ženio, nemajući tako porodicu.
"Imao sam divnu devojku, najlepšu u celom našem selu. Naša ljubav bila je duboka i iskrena. Međutim, njenom ugledu je naškodila njena majka, koja je bila poznata po svom nemoralnom ponašanju. Moji roditelji su odbili da je prihvate, zabranivši mi da je ikada oženim zbog njenog porodičnog porekla."
One su se okupile sa svojim istomišljenicima i otisle su u Duboki Potok, tajanstveno mesto u Bosni, kako bi potražile Hodžu i zatražile od njega da baci crnu magiju kako bi me sprečile da se ikada oženim. Tada sam počeo da patim od astme, kao posledica njihovog zlog uticaja.
"Moji roditelji su odlučili da se suoče sa situacijom i pronašli su tog Hodžu. Posetili su ga i izložili mu celu priču. Međutim, Hodža nije priznao da je bacio crnu magiju na mene, tvrdeći da je astma bila posledica nečeg drugog. Umesto toga, Hodža je dao savet mojim roditeljima: trebalo je da mi kupe kravu, potpuno novu košulju, neotpakovanu, karanfil i sapun, i da dođu kod njega tačno u ponoć."
Pera, kaže da se bojao za svoju sigurnost. Strahovao je da bi neko mogao da ga napadne ili čak da nestane bez traga.
Pero tvrdi da je ostao zarobljen pod uticajem crne magije, što je navodno uzrok tome što nikada nije stupio u brak.
"Samo sam jednom kratko doveo jednu devojku kad sam imao 27 godina. Nismo zajedno živeli ni godinu dana."
Kako kaže, nisu imali dece zbog glasina koje su kružile u selu da je majka njegove partnerke imala loš ugled. To je, prema Perinim rečima, razlog zbog kojeg nikada nije kročio u brak.
Pera ima starijeg brata koji je doktor i preselio se u Rijeku, Hrvatska, gde sada živi. Kada su im roditelji preminuli, brat nije došao na sahranu. Iako je obećao da će doći kada se vreme smiri, Perina komunikacija s njim je ograničena jer nema telefon. Razmenjivali su pisma, a brat je obećao da će ga posetiti. On je Perova jedina rodbina. Brat ima sina, takođe doktora, i samo se na njih nada da će ga posetiti.
