Naš nobelovac Ivo Andrić najveći deo svog života proveo je sam, a razlog za to bio je što je sve to vreme voleo ženu sa kojom nije mogao da bude – Milicu Babić, prvu srpsku školovanu kostimografkinju i ženu svog dobrog prijatelja.
Naš poznati pisac je Milicu Babić upoznao dok je ona bila u braku sa Nenadom Jovanovićem. Andrić je bio veoma dobar prijatelj sa Nenadom i Milicom - imali su slična interesovanja i pregršt tema o kojima su razgovarali tokom čestih druženja.
Andrić je često slao pisma bračnom paru, koja je počinjao sa „Dragi prijatelji“ ali veruje se da su pisma bila prvenstveno upućena Milici, u koju je naš pisac bio potajno zaljubljen. Pisma koja je slao Andrić je potpisivao sa „Mandarin“ što je bio nadimak koji mu je Milica nadenula pre njegovog odlaska u Kinu.
Blizak i prijateljski odnos troje ljudi negovan je dugih 30 godina, a za sve to vreme Andrić je u tajnosti duboko voleo Milicu, iako nikada nije to na bili koji način pokazao tokom niza godina zajedničkog prijateljstva.
Iz ljubavi prema Milici nastala je i priča „Jelena žena koje nema“ , za koju se do tada smatralo da je fikcija – plod piščeve mašte.
Prijateljstvo je trajalo sve do Nenadove smrti 1957. godine. Od trenutka kada je Milica postala udovica Andrić joj je pisao sve češće i javljao joj se sa svih svojih putovanja. Nedugo zatim Milica i Ivo su se venčali i počeli da žive zajedno.
Andrić je sa voljenom Milicom proveo najlepše trenutke svog života, a ona je bila tu kada je saznao da je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Iako ju je strpljivo čekao dugih 30 godina, ljubav i zajednička sreća nisu dugo potrajali, jer se Milica razbolela od veoma teškog oblika artritisa, zbog čega je uzimala lekove koji su joj oslabili srce, koje je ju je na kraju – 1968. izdalo i ona je preminula.
"Sada vidim – naša je sudbina da sagorimo. Uvijek sam tako osjećao svijet i sebe u njemu, iako nisam uvijek imao snage ni mogućnosti da toj istini pogledam u oči i da je mirno prihvatim. Sad, kad je sve dobro moje u jednom trenu izgorjelo, vidim jasno: sve što se na zemlji rađa i pod suncem živi ide tim putem. I tome ne treba tražiti razloga, smisla ni objašnjenja", napisao je Andrić nakon Miličine smrti.
Andrić je nakon Miličine smrti potonuo i povukao se u sebe, sve više je izbegavao društvene aktivnosti i događaje i viđao se sa sve manje ljudi, a zdravlje mu je polako popuštalo. Preminuo je 1975 godine, a njegova urna je položena u Aleji zaslužnih građana u Beogradu, pored groba njegove voljene Milice.
Iako je njihova ljubav i vreme koje su proveli zajedno trajalo znatno kraće od čekanja da se isto dogodi – iako je njihova ljubav imala tužan epilog, ipak će ostati upamćena kao primer da kada volite iskreno i duboko – ništa nije prepreka, pa ni decenije!
