Najveći pesnik među pevačima i najveći pevač među pesnicima - to je bio Đorđe Balašević. Njegovi stihovi su cenjeni i mimo prostora bivše Jugoslavije. Nema osobe koja nema barem jednu omiljenu pesmu do ovog autora, dok se svi slažu da je najpotresnija među njima ona nastala 1993. godine nakog građanskog rata između Srba, Hrvata i Bošnjaka.
Ta pesma je po rečima autora posvećena svim porušenim gradovima, a objavljena je na albumu "Jedan od onih života" i zove se "Čovek sa mesecom u očima":
"Sumoran i nem, jablan gromom razvaljen, zagledan u čašu preduboku. Bio mi je stran i naizgled normalan, al' tad mu spazih odraz meseca u oku.
On me oslovi: 'Pa, kako idu poslovi?' 'Ma, idu', progunđah, 'u vražjeg vraga!' Na to on planu naprasno, odmeri me sablasno, 'Nemate vi pojma, braćo draga...'
Ne znaš ti šta znači ubiti grad, ne znaš ti bauke kaljavih rovova. Ne znaš ti šta znači spavati sad, čim sklopim oči, ništa osim tih krovova!
Kada sklopim oči, nebom naiđu mobe, zamirišu gostinske sobe, nebom svadba odzvanja. Kada sklopim oči, nebom promiču lica, zatreperi roj tamburica, Dunav sedef odranja...
Zverko ludila, što si se probudila? Crni ti je princ poljubac dao. Al' neću se stideti što Boga neću videti, jer to i nije Bog kojeg sam znao.
Ne znaš ti, nema oslobođenih, svaku tišinu mi granata prošara. Spasen je taj prvi pogođeni, a svi su drugi večni taoci košmara.
Kada sklopim oči, nebom naiđu lađe, zvona, lavež, komšijske svađe, miris svežeg oranja. Ali kada svane, vetri s reke zacvile. Znam, to tuže vodene vile, Dunav tamjan odranja."
