U našem selu je uvek bila neka "žena koja je znala da gasi ugalj" ili da "gleda u pasulj". Šta je selo bez takve babe? Ako ćemo iskreno, svako selo ima svoju "baba Vangu".
Susedna sela su nam se podsmevala zbog toga što nas "kiša uvek zaobilazi, biće da je zbog tih vaših veštica"...
I zaista, dok je kod drugih kiša uništavala skoro sve useve, kod nas bi pala tek po neka kap. Ali to nije bilo zbog nekih veštica ili vradžbina, već zbog prirodnog položaja sela.
Ali ljudi veruju u ono u šta žele da veruju. Iz čitave države ljudi su dolazili u naše selo tražeći pomoć od tih baba-veštica: neki su tragali za zdravljem, drugi za bogatstvom, treći za ljubavlju...
Loše vesti se brzo šire, a dobre vesti čekaju da ih neko otkrije. Tako se naše selo pročulo kao mesto u kojem žive najbolje vračare u državi.
Ja radim u gradu i kad ljudi čuju odakle sam često me pitaju kako da dođu do te i te baba - veštice.
U našem selu postoji neko verovanje: vračare ne umiru tako lako. Osim, ako naravno pre toga svoj "dar" ne prenesu na nekog drugog. Bar na jednog od rođaka. Ako to ne urade na vreme, mnogo će se namučiti pre smrti.
Nikad ranije nisam verovao i nisam se bavio takvim stvarima. Ali život ti namesti tako neke stvari pa razmišljaš o njima i kad ne bi hteo. Tako je u našoj ulici živela jedna baka, poznata u celoj državi kao dobra vračara.
Tri dana se iz njene kuće čulo vrištanje. Dan i noć. Već se sva rodbina okupila, ali starica nikako da umre.
Po komšiluku su počele razne priče da kolaju, kao: ćerka je odbila da prihvati njen dar; te bog joj ne da smiraj, jer je veštičarila i td....
Trećeg dana tog nesnosnog vrištanja, stariji ljudi iz sela su se okupili pokušavajući da smisle šta da se radi, kako pomoći starici.
Onda su poslali po mene. Iz dva razloga: živim u blizini, i jedini imam motornu testeru i bušilice.
Ti stari ljudi su verovali da neko treba da napravi rupu u plafonu i krovu kuće nesrećne žene. Po nekom starom verovanju: da bi zlo moglo da odvuče dušu ove vračare, moramo mu otvoriti put.
Uprkos tome što nije srednji vek, odlučio sam da poslušam starije. Otišao sam tamo sa potrebnim alatima. Krevet na kojem je nesrećna žena vrištala kao da joj celo telo gori, pomeren je u stranu. Uz pomoć još nekih komšija prvo smo otvorili rupu na krovu, a zatim smo počeli da bušimo plafon.
Kada smo izbušili rupu, odjednom se stvorio kao neki vrtlog prašine koja je pokuljala ka sobi u kojoj je starica bila.
Kada sam završio svoj posao, izašao sam napolje da zapalim cigaretu. I pre nego što je cigareta dogorela do kraja iz kuće je izašla kćerka nesrećne vračare. Pogledala je starce okupljene oko kuće i rekla: "Razglasite svima, moja majka je umrla."
Okrenula se prema meni i klimnula mi glavom u znak zahvalnosti. Nije mi bilo svejedno!
