Akademik, filozof i književnik Vladeta Jerotić decenijama je podsećao javnost na jednu često zanemarenu, ali suštinsku istinu – da čovek nije samo telo koje se kvari i popravlja, već celovito biće u kome su um, emocije, duhovnost i fizičko zdravlje neraskidivo povezani. Njegovi stavovi o psihosomatskim bolestima i danas izazivaju pažnju, upravo zato što zadiru dublje od uobičajenih medicinskih objašnjenja i pozivaju na ličnu odgovornost i samopreispitivanje.
Jedna od njegovih najcitiranijih rečenica – „Od gripa do raka, sve bolesti su psihosomatske“ – često je pogrešno shvatana kao negiranje klasične medicine. Jerotić, međutim, nije tvrdio da su bakterije, virusi ili genetski faktori nebitni, već da oni nisu jedini uzrok bolesti. Smatrao je da telo reaguje ne samo na spoljašnje uticaje, već i na unutrašnje konflikte, potisnute emocije, strahove i dugotrajna psihička opterećenja.
Po njegovom viđenju, bolest nije „kazna“, već signal – poruka organizma da je unutrašnja ravnoteža narušena. Kada se psihički problemi godinama ignorišu, oni neminovno traže izlaz kroz telo.
Šta su psihosomatske bolesti prema Jerotiću
Psihosomatske bolesti, kako ih je Jerotić objašnjavao, nastaju onda kada duševna napetost preraste sposobnost čoveka da je svesno obradi. Potisnuta tuga, bes, strah, osećaj krivice ili bespomoćnosti ne nestaju – oni se samo sele na drugo mesto. Ako ne pronađu izraz kroz reči, suze ili razgovor, često se izraze kroz bol, povišen pritisak, probleme sa želucem, štitnom žlezdom ili srcem.
Jerotić je naglašavao da su telo i psiha u stalnom dijalogu. Kada jedan deo pati, drugi to ne može ignorisati. Zbog toga je upozoravao da isključivo farmakološko lečenje, bez rada na unutrašnjim uzrocima, često daje samo privremene rezultate.
„Ako ne lečimo celog čoveka – njegov um, dušu i telo – teško da možemo govoriti o pravom i trajnom izlečenju“, isticao je.
Stres kao tihi razarač zdravlja
Posebno mesto u njegovim razmišljanjima zauzimao je stres, koji je smatrao jednom od najvećih bolesti savremenog doba. U svetu stalne žurbe, neizvesnosti i pritiska, čovek često nema prostora da obradi ono što mu se dešava. Emocije se gomilaju, a organizam ostaje u stanju trajne napetosti.
Jerotić je upozoravao da dugotrajni stres direktno slabi imuni sistem, čineći telo ranjivim i podložnim bolestima – od čestih infekcija, preko hormonskih poremećaja, do ozbiljnih hroničnih i malignih oboljenja.
Posebno je ukazivao na vezu psihe i endokrinog sistema:
„Imunološki sistem se danas s pravom naziva psiho-neuro-endokrino-imunološki. Psiha je prva. Gotovo uvek je bolest štitne žlezde na psihičkoj osnovi“, govorio je, naglašavajući koliko su emocije snažno povezane sa telesnim procesima.
Oprost kao put ka zdravlju
Jedan od najdubljih Jerotićevih uvida odnosio se na oprost. Smatrao je da dugotrajna ogorčenost, zameranje i neprerađena ljutnja razaraju čoveka iznutra. Oprost, po njemu, nije čin slabosti, već oslobađanje sopstvene duše.
U mnogim predavanjima isticao je da ljudi često obolevaju ne zato što su „loši“, već zato što predugo nose teret koji ne umeju ili ne žele da puste. Oprost sebi i drugima, smatrao je, može biti snažan korak ka unutrašnjem miru i boljem zdravlju.
Vera i duhovnost u procesu isceljenja
Za Vladetu Jerotića, vera i duhovnost nisu bile beg od stvarnosti, već oslonac u suočavanju sa njom. Molitva, meditacija i duhovna introspekcija, po njegovom mišljenju, pomažu čoveku da pronađe smisao čak i u bolesti.
„Bez vere, nade i ljubavi, telo teško pronalazi put ka ozdravljenju“, govorio je, naglašavajući da duhovna dimenzija ne isključuje medicinu, već je nadopunjuje.
Naprotiv, Jerotić se zalagao za integrativni pristup lečenju – spoj savremene medicine, psihoterapije i duhovnog rada. Smatrao je da su medicinski tretmani često uspešniji kada je čovek emocionalno stabilniji, smireniji i povezan sa sobom.
