Suprug je imao moždani udar sa 46, a hitna pomoć nije htela da dođe: Niko mi nije rekao da će mi se muž toliko promeniti, deci je najgore sa njim

Džulijana Haunsfild je znala de će se njen život kad tad značajno promeniti, a onda je jednog dana preuzimala svog jedanaestogodišnjeg sina sa rođendanske zabave kada je dobila "najgori poziv u svom životu". Njen muž, 46-godišnji surfer i maratonac, otac njena trojice mladih sinova, doživeo je moždani udar dok je igrao hokejašku utakmicu.

"Niko ne može da se izvuče sa tolikim mentalnim naporima, koliko je to bio Nik, a da ne bude posledica", kaže Džulijana, osteopat, razmišljajući sada o tom sudbonosnom danu pre šest godina.

Manjak sna i puno posla

- Snalazio se sa četiri ili pet sati sna noću i radio je svaki budni sat. Zato, kada je njegov saigrač pozvao, moja prva pomisao je bila: "Naravno da se ovo dogodilo". Dovoljno dugo radim u zdravstvu da znam da telo zaista vodi račune.

Bio je februar 2020. godine, neposredno pre pandemije Kovida, i Nik je upravo otvorio "Vejv", centar za surfovanje na otvorenom – deo "unutrašnjeg okeana" – blizu njihovog doma u Bristolu, nakon što je prethodnih devet godina proveo "svaki minut svakog dana" ostvarujući svoj san.

Nik i Julijana nisu bili stranci pokretanju posla. Upoznali su se na univerzitetu, sa 19 godina, i pokrenuli su osteopatski poduhvat skoro deset godina kasnije, ubrzo nakon što su se venčali. Ali ovo je bilo u sasvim drugačijim razmerama. Godinama je Nik ustajao u 4 ujutru i radio do 23 časa u službi svoje vizije – zatvorenog jezera veličine četiri fudbalska terena, što zahteva početnu investiciju od 30 miliona funti.

Ipak, 46 godina je punih 22 godine mlađe od prosečne žrtve moždanog udara. Možda nije iznenađujuće što su lekari u početku odbijali da poveruju da je imao jedan, što je dovelo do kašnjenja zbog kojih se embolija u njegovom mozgu raspala na 13 manjih krvnih ugrušaka i izazvala niz daljih mini-moždanih udara.

Pribrano je došla kod muža pre hitne

Nakon poziva, Julijana je prešla u „režim suočavanja“, organizujući da njena njegova sestra brine o njihovo troje dece, tada uzrasta 16, 14 i 11 godina, dok je ona putovala sat vremena do hokejaškog kluba.

"Bila sam zabrinuta, ali nisam želela da paničim sina, koga sam usput ostavila kući", seća se Julijana. "Zato sam pokušala da ostanem fokusirana - pozvala sam Nikovu sestru, zamolila je da me sačeka kod kuće, a takođe sam razgovarala sa njenim mužem, koji je konsultant za intenzivnu negu, o najboljem načinu lečenja. Nisam želela da pogrešim."

Frustrirajuće, Nik je još uvek čekao kola hitne pomoći kada je ona stigla u klub. "Sedeo je na podu, sa ostalim igračima oko sebe, izgledajući tako zbunjeno da kao da nije ni primetio moj dolazak", seća se Julijana. "Izgledao je uplašeno, kao zec u svetlima farova, a kada sam mu se obratila i pitala ga kako se oseća, nije mogao da odgovori".

- Njegov nedostatak govora potvrdio mi je da je verovatno doživeo moždani udar, a ne mentalni slom, a ipak, službenici hitne pomoći mu nisu dali prioritet – možda zato što su mislili da je previše mlad i spreman – a sat i po nakon prvog poziva, kola hitne pomoći još uvek nisu stigla.

Sama ga je odvezla u bolnicu

S obzirom na važnost hitnog lečenja pacijenata sa moždanim udarom, nešto o čemu je Nacionalna zdravstvena služba (NHS) potrošila mnogo novca na podizanje svesti javnosti, zamišljam da je Julijana do tada morala biti u stanju gotovo histerije.

"Znam da zvuči malo čudno, ali nisam bila emotivna", kaže Julijana, veoma sposobna žena srednje klase, koja je svoje rane godine provela u Kejptaunu i školovala se u Štajnerovim školama u Nemačkoj i Saseksu, koje daju prednost kreativnim i praktičnim veštinama, u odnosu na akademske pritiske.

- Bila sam samo veoma praktična. Nije mi ni palo na pamet da Nik neće uspeti – dobra sam u tome da ne brinem o stvarima koje se možda nikada neće dogoditi. Pitala sam ga da li se plaši, što mi se činilo kao greška jer nije mogao ništa da kaže, ali je odjednom izgledao potpuno prestravljeno. Svi muškarci, ostali igrači, koji su bili sa njim, samo su jecali. Mislim da je to pokrenulo sve njihove strahove – od smrti, moždanih udara i ljudske krhkosti. Pa sam ga sama ubacila u auto i odvezla u bolnicu

  .

Julijana nije bila strana preuzimanju odgovornosti, pošto se skoro sama brinula o deci para dok je Nik težio svom ambicioznom zatvorenom jezeru, obavljajući sve školske poslove, sve kućne poslove.

Velika investicija je tražila brzu isplatu

Pod sve većim pritiskom da se njegov poduhvat isplati, u novembru 2019. godine, Nik je pristao da otvori Talas, mnogo pre nego što je zapravo bio spreman.

"Još uvek je bilo gradilište, kopači i blato svuda", seća se Julijana, odmahujući glavom. "Nik je imao ovaj san o zdravom životu, međugeneracijskom mešanju, smehu, dobroj hrani i, uprkos tome što je izveo izvanredan inženjerski podvig, i to prvi put u svetu, još uvek je imao dug put do toga da ostvari ovu impresivnu viziju. Sada je to veoma lepo mesto, magnet za surfere iz celog sveta".

U izvesnom smislu, kaže ona, iako je Nikov moždani udar bio zastrašujući preokret događaja, shvata sa retrospektivom da joj je to donelo olakšanje, osećaj da je konačno podvučena crta ispod njihovog neodrživog načina života.

Na dan moždanog udara, dok je Nik sedeo u zbunjenoj tišini u autu, pored nje, gledajući u telefon "kao da nema pojma šta je to", Julijana je pozvala prijatelje lekare za savet o tome koja bi lokalna bolnica bila najpogodnija za njegovo lečenje. Preporučili su bolnicu Sautmid u severnom Bristolu, ali su lekari na odeljenju za hitne slučajeve – možda pod uticajem njegovih godina i hokejaške opreme – insistirali da nije mogao doživeti ništa tako katastrofalno kao što je moždani udar.

Kasna reakcija doktora je pogoršala situaciju

Julijana je bila svesna da je rano lečenje lekovima za razređivanje krvi neophodno da bi se ograničila šteta, a ipak su lekari sugerisali da umesto toga ima nešto što se zove funkcionalni neurološki poremećaj (FNP).

"Znala sam da vreme ističe i da, u slučaju moždanog udara, moramo brzo da delujemo, pa sam bila sve frustriranija – i iskreno besna", kaže Julijana. "Ali, sa Nikom pored sebe, nisam želela da pokažem koliko sam ljuta ili zabrinuta, jer sam pokušavala da ostanem mirna zbog njega".

- Srećom, nije pokazivao znake pogoršanja, jedini spoljašnji znak je ostao gubitak govora i blaga ukočenost u desnoj nozi i ruci (simptomi koji su se ublažili u roku od nekoliko dana, uz pomoć fizioterapije), tako da je to bilo ohrabrujuće.

I tek kada je Julijana pozvala prijateljicu lekarku – koja je organizovala da konsultant pregleda Nika u čekaonici hitne pomoći – čak je i zakazan CT sken njegovog mozga. Skeniranje, obavljeno sedam sati nakon što je Džulijana primila taj poziv iz hokejaškog kluba, pokazalo je nekoliko ugrušaka na levoj strani njegovog mozga i da je Nik doživeo brojne moždane udare.

Konačno su mu dati lekovi za razbijanje ugrušaka - lekovi koji se daju u roku od 4,5 sata od početka simptoma radi maksimalne efikasnosti i najboljih šansi za potpuni oporavak. Zbog kašnjenja, prvobitna embolija se raspala na mnoštvo malih ugrušaka, što je dovelo do daljih mini moždanih udara. Primljen je na odeljenje za akutnu negu.

"Sve je sada pomalo mutno", kaže Džulijana. "Ali Nik i dalje nije mogao da govori i izgledao je prestravljeno. Sećam se da sam pokušala da ga uverim da lekari rade sve što mogu i da će biti dobro".

- Znala sam da lekari zapravo ne mogu ništa više da urade u ovoj fazi, osim da otkriju šta je to uzrok, što nikada zapravo i nismo uradili. 

Posledica moždanog je bes

Međutim, strahovi oko širenja koronavirusa su se pojačavali, a bolnice širom zemlje su se pripremale za priliv zaraženih pacijenata. Tako je, samo tri dana nakon prijema, Nik - još uvek nesposoban da govori, čita ili piše - pušten na kućnu negu kod Džulijane.

Narednih nekoliko meseci bili su izuzetno izazovni - za par i njihove sinove - i podizanje svesti o važnosti rane dijagnoze i lečenja kako bi se smanjila šteta koju moždani udar može da nanese je razlog zašto je Julijana odlučila da podeli svoju priču.

Iako mu je pokretljivost brzo obnovljena, Nikova borba za komunikaciju dovela je do ogromne frustracije, koja bi se manifestovala kao bes. Zaista, bes je čest nehotični simptom moždanog udara, a ipak se retko govori o posledicama koje on nanosi porodicama žrtava. A za Nikove i Julijanine sinove - Noju, koji sada ima 21 godinu, Luku, koji ima 19 godina, i Dilana, koji ima 16 godina - bilo je posebno teško.

"Nije mogao da se nosi sa tim da se dečaci svađaju ili ne rade ono što im se kaže", kaže Džulijana. "Veoma bi se ljutio, veoma brzo, vičući i tresući se od besa. Nikada nije bio nasilan, mada je jednom prilikom oborio veš sa stola, a drugi put je razbio nekoliko sudova.

- Nikada nije bio ljut čovek, tako da ga je ovo, kao i nas, iznenadilo kada se prvi put dogodilo. Dečaci i ja smo navikli da gazimo po jajima i on je veoma brzo naučio da se penje gore, da se kontroliše kada stvari postanu previše. Bilo je teško dečacima. Mladi su, a deca bi trebalo da budu deca, ali oni zaista vole Nika, koji je uvek bio sjajan tata, i mogli su da vide koliko se trudi, pa su želeli da učine sve što mogu da ga podrže.

Svima je bilo teško da se prilagode

Seća se Luke, tada 13-godišnjaka, kako kaže da bi voleo da ljudi znaju koliko su teške stvari kod kuće.

- Rekla sam „Zašto ne kažeš nekome?“, pa je poslao imejl svom školskom učitelju, koji je bio neverovatan i sastao se s njim, jedan na jedan, dugo vremena, samo da bi razgovarali sa njim.

Iako je Džulijana među voljenima poznata po svom zarazno pozitivnom stavu, bila je jako frustrirana mužem i to ispoljavala time što je delila porodične probleme. Morala je da se poveri prijateljima, kaže ona. Mesecima Nik nije mogao da razgovara sa njom, iako mu se rečnik postepeno obnavljao, i očajnički joj je bilo potrebno da razgovara sa nekim.

- Nik je smatrao da je ono što se dešava prilično lično, ali ja sam zaista morala da razgovaram sa ljudima o tome. Mislim da se zbog toga osećao izloženo, ali deljenje nekih stvari kroz koje smo prolazili pomoglo mi je da se osećam manje ranjivo. Zamišljam da je to uobičajena razlika u načinu na koji muškarci i žene reaguju na teške situacije.

Oporavak je bio naporan, ali Julijana je puna divljenja načinom na koji je njen muž pristupio ponovnom učenju govora, pisanja i čitanja.

"Na početku bukvalno nije mogao da natera svoj mozak da komunicira sa ustima da bi govorio i bio je neverbalan nekoliko nedelja", kaže ona. "Ali je radio i radio na tome, slušajući audio knjige i ponovo učeći da čita. Išao je korak po korak, svaki dan, i bilo je apsolutno izvanredno posmatrati.

Finansijski problemi na putu do oporavka

Porodici je sada "očajnički" bio potreban novac da plati ogromnu hipoteku i školarinu za decu, pa je Julijana radila puno radno vreme, kao i brinula se o svojim sinovima - dok je sva Nikova energija, nekada usmerena na Talas, bila usmerena ka ozdravljenju. Da li je ikada osetila negodovanje?

"Nik je davao sve od sebe i, znajući da su stvari mogle da se ispostave mnogo gore, bila sam samo srećna što je još uvek ovde", kaže ona. "On je tako dobar čovek, toliko njegovog života je bilo usmereno na druge ljude. Znala sam da moram da nastavim zbog Nika, dečaka, ljudi koji rade u mojoj klinici i mojih pacijenata. Zato sam duboko udahnula i rekla sebi: 'Mogu ja ovo', i postoji nešto sjajno u otkrivanju koliko smo sposobni."

Julijanino razumevanje neuroplastičnosti, sposobnosti mozga za lečenje, značilo je da je takođe verovala da će se Nik oporaviti. Iako njegov govor "još uvek nije bio savršen", vratio se na posao u roku od sedam meseci. Tamo je svakodnevno provodio mnogo sati u vodi, koristeći četke za čišćenje algi koje su se skupljale na zidovima i na dnu jezera.

Upravo tome Nik pripisuje svoj oporavak. Njegova ljubav prema vodi, od surfovanja do ribolova, negovana je u detinjstvu kada je posećivao bake i deke koji su živeli pored mora u Zapadnom Saseksu, a veza sa jezerom – čak i u veštačkom obliku – smirivala ga je i inspirisala.

U roku od 18 meseci bio je u stanju da komunicira samouvereno – iako se i dalje može osećati kao da govori drugim jezikom – i njegove frustracije su se povukle.

Iako je malo verovatno da će drugi to primetiti u razgovoru, Džulijana je svesna da Niku treba malo duže da pronađe reči pre nego što progovori i pokušava da mu da prostora, umesto da uskače da bi završila njegove rečenice. Kao samoproglašena brbljivica, ona shvata da joj to ne uspeva uvek, što može biti frustrirajuće za Nika.

Napredak u dobrom pravcu

Prošle godine, kao direktor - investitori su, do tada, već bili vlasnici preduzeća - postajao je sve više razočaran pravcem u kom je "Vejv" i podneo je ostavku. "Vejv" je otišao u stečaj nekoliko meseci kasnije, ponovo otvoren u roku od nekoliko dana, i on podržava nove vlasnike.

Sledeći svoju viziju uključivanja lekovitih svojstava vode u svakodnevni život, Nik radi na više projekata „plavog zdravlja“, uz održavanje bolje ravnoteže između posla i privatnog života.

Sada je ambasador Udruženja za moždani udar, a napisao je i knjigu "Uradi plavo: Voda, talasi i blagostanje" sa Ebi Ričardson, bliskom Džulijaninom prijateljicom i strastvenom plivačicom u hladnoj vodi koja vodi program "Vejva". Zasniva se na istraživanju prednosti boravka pored vode, uključujući kako aktivira naš parasimpatički nervni sistem, što pomaže u odmoru i varenju, ključnom delu upravljanja stresom.

Svesna da skoro četvrtina preživelih moždanog udara doživi drugi, Julijana ostaje hipervigilantna oko svog muža, čija strast, kaže ona, znači da je on i dalje veoma vredan radnik. Život kod kuće, gde Noa, njihov najstariji sin, studira za osteopatu, Luka pravi pauzu od godinu dana pre univerziteta, a Dilan je još uvek u školi, mnogo je mirniji nego period pre ili posle Nikovog moždanog udara.

"Početno olakšanje je bilo što je Nik preživeo i, šest godina kasnije, on se i dalje poboljšava, i dalje se menja", kaže Julijana. "Toliko sam zahvalna što smo jaki ljudi, što nas to nije slomilo, jer je nešto ovako moglo mnogo da uradi."