Jasmina Petković (46) je jedna uspešna žena, majka, supruga. Njena priča je odlična motivacija za mnoge ljude koji su prolazili kroz iste ili slične situacije u svom životu. Priča o životnim borbama, istrajnosti i posvećenosti.
Ne postoji osoba koja se tokom života nije susrela sa različitim nedaćama, ali od nas zavisi kakvi ćemo izaći nakon tih životnih oluja, a Jaca je odlučila da izađe kao borac i pobednik i ovo je njena priča o borbi sa diskus hernijom.
Nakon svog zdravstvenog iskustva i pretrpljenih hroničnih bolova odlučila je da počne da trenira kako joj se nikada više ne bi desila slična situacija ili ponovila bolest.
Na tom putu oporavka primetila je koliko motiviše i ljude u svom okruženju da počnu da se bave sportom i zbog toga je rešila da svoju priču podeli sa nama kako bi motivisala i druge ljude da se preventivno okrenu zdravijem načinu života i sportu.
Jaca je najbolji primer da je zaista sve moguće ukoliko ste spremni da se uhvatite u koštac sa problemom. Uprkos svim prognozama njen napredak je zaista fascinantan, a evo kako je sve počelo.
Početak bolesti i prvi simptomi?
-Nakon dugogodišnjeg kancelarijskog rada i višesatnog sedenja za računarom, krenuli su sve češći bolovi u lumbalnom delu kičme. Bol se vremenom povećavao, a onda su usledile i česte fizikalne terapije, upotreba lekova, a neretko i injekcija. Bolovi su bili hronični, vrlo često gotovo neizdrživi.
Kako je došlo do dijagnoze discus hernije a potom i operacije?
-Marta 2022. javlja se jak bol u desnoj nozi i veoma otežan hod. Nakon hitnog odlaska u zdravstvenu ustanovu, dobijam terapiju nakon koje ne dolazi do prestanka tegoba.
Po savetu lekara, u abnormalnim bolovima, uradila sam magnetnu rezonancu, nakon čega se dijagnostikovala discus hernija teškog stepena na L5-S1. Saopšteno mi je da bi u takvom stanju trebali da me hospitalizuju i operišu.
U meni se budio strah da zbog složenosti stanja ishod operacije bude takav da završim u invalidskim kolicima ali bolovi su bili toliko neizdrživi da nisam imala izbora. Samo sam želela da bol prestane i potiskivala svoje strahove nadajući se najboljem.
Život nakon operacije i oporavak?
-Nakon buđenja iz anestezije smogla sam snage da pokušam da pomerim prste na nogama. Ne mogu da vam opišem količinu moje sreće kada sam uspela i suze radosnice nakon toga. Bila je to neopisiva sreća jer bila svesna da ću moći da hodam.
Međutim, nakon izlaska iz bolnice, ponovo su usledili bolovi, kao da agoniji nije bilo kraja. Noćima nisam spavala i ponovo sam koristila lekove i injekcije protiv bolova. Ali nije išlo na bolje, na momente sam bila beznadežna zbog horničnog bola koji nije nestao. I dalje je moje kretanje bilo otežano, nisam mogla, niti smela da sedim. I sve me to zadesilo sa samo 45 godina!
Nakon tri nedelje kućnog mirovanja, bolovi polako prestaju i ja odlazim u banju gde se sprovodi intenzivni fizikalni tretman. Sve vreme mog boravka u banji i dalje sam otežano hodala, vukla sam nogu, šepala. U meni je bila sve veća strepnja i strah da ću zauvek tako hodati i da više ništa neće biti kao nekada. Uz moju veliku upornost, savesnost i angažovanost lekara, fizikalnih terapija, moj hod se pet meseci nakon operacije poboljšao. Jedino nisam mogla da se podignem na prste svoje desne noge ali se šepanje umanjilo.
Kako si odlučila da počneš da treniraš?
-Pratila sam savete lekara i vežbala sam svakodnevno kod kuće. To su posebne vežbe za jačanje stomačnih i leđnih mišića. Međutim, osećala sam da to nije dovoljno i da me i dalje pri određenim pokretima boli u donjem delu leđa. Uz podršku svoje porodice, odlučujem da počnem ozbiljnije da treniram. Do tada, kroz život nisam ništa profesionalno trenirala, osim povremenih vežbica kod kuće.
Ubrzo je usledio moj razgovor sa privatnim trenerom i dogovor za početak naše saradnje koja bi vodila ka mom potpunom oporavku. Ulivao mi je poverenje, bodrio me je i sve sa mnom radio vrlo oprezno i veoma posvećeno od prvog dana.
Ta njegova posvećenost i motivacija ne izostaju ni danas. Mogu slobodno da kažem da je dobrim delom on danas zaslužan što sam uspela ne samo da vratim pokretnost moje noge - nego i da odem nekoliko koraka dalje. Počela sam da se aktivno bavim sportom sa svojih 45. godina i rezultati nisu izostali.
Kako danas izgleda tvoja radna nedelja, plan treninga i ishrane?
-Oduvek se zdravo hranim i veoma vodim računa o tome i preduslov za ovakvu vrstu bolesti nije gojaznost i neretko se dešava i mršavim ljudima, ali može se desiti svakome ko mnogo sati provede u sedećem položaju i ko ne radi na jačanju svojih mišića.
Već jedanaest meseci treniram. Dugo nisam mogla ni da potrčim a sada to radim i po nekoliko puta nedeljno. Zahvaljujući treneru i planu treninga koje mi pravi, danas sam u odličnoj kondiciji što nisam mogla da zamislim da će se desiti ni u najluđim snovima, nakon ovako izazovne operacije.
Nakon posla, odlazim na trening i to vreme provedeno u teretani je najkorisnije vreme u svakom mom novom danu, jer ga posvećujem sebi i svom zdravlju. Smatram da bi trebalo podići svest ljudi na ovu temu.
Moji treninzi podrazumevaju kardio vežbe i treninge snage. Svaki dan me čeka novi plan treninga i to je ono što mi dodatno održava motivaciju jer nema monotonije. Baziramo se na jačanju celokupnog tela i zaista se nikada u životu nisam lepše i zdravije osećala. Ljudi mi ne veruju kada im kažem koliko imam godina i da sam tek sada počela da intenzivno vežbam.
Koji savet bi dala sa ovim iskustvom?
-Treninzi mi ne predstavljaju obavezu, već su sada sastavni deo mog života. Fizička aktivnost je važna u svakom životnom dobu. Podjednako utiče na fizičko i mentalno zdravlje. Takođe utiče i na izgled i na samopouzdanje.
Najčešće čovek uči na svom iskustvu, ali ja ovo svoje iskustvo želim da prenesem i drugima, kako bih motivisala sve da se posvete fizičkim aktivnostima, a samim tim i svom zdravlju.
Zbog iscrpnih i dugotrajnih bolova, način života i rada mi je bio otežan. Nakon svega, više nikada neću zapostaviti svoje telo i svoje zdravlje.
