Prvi znak prevremenog starenja kod žena uopšte nisu bore: Ovo ne sme da vam promakne

Prve bore se obično vide na svetlosti. Vidljive su promene na licu, koža se ne može vratiti tako brzo posle kratke noći, a vaše lepe stvari odjednom počinju drugačije da vam pristaju. Sve su to prirodni signali starenja i možete se boriti protiv čega želite, ali možete pokrenuti i neke druge procese.

U početku, žena prestaje da isprobava stvari koje je zaista zanimaju. Zatim počinje da bira samo ono što joj je poznato, jer je to opuštajuće. Upoznavanje novih ljudi, njihovo uključivanje u svoj život, odlazak na nepoznato mesto deluje kao nepotrebna gužva, promena posla deluje previše rizično, a učenje nekih novih stvari deluje kao nešto za mlade.

Najzanimljivije je to što takav život može postati prilično prijatan. Posao, dom, porodični krug, slobodno vreme jednom godišnje, druženja sa prijateljima. Ne dešava se nikakva tragedija. Samo što postepeno ono što je nekada izazivalo intenzivno interesovanje jenjava.

Kao i uvek, postajemo oprezniji a to samo po sebi nije problem.

Postoje jasna psihološka objašnjenja za ovu promenu. Mladost se povezuje sa osećajem mnoštva mogućih scenarija, možete promeniti raspoloženje, preseliti se, zaljubiti se, raskinuti, ponovo početi da studirate ili pokušati nešto sasvim drugo. Greške se prihvataju kao deo eksperimenta jer se čini da je pred nama još dosta vremena.

Na kraju, ljudi počinju da se usklađuju sa sopstvenim okolnostima. Imaju obaveze, finansijske rizike, decu, roditelje, profesionalni ugled i poznat način života. Tada je oprez sasvim normalan.

Problem nastaje kada se oprez pretvori u automatsko odbijanje.

„Prestar sam za ovo.“

„Zašto početi od nule?“

„U mojim godinama, upoznavanje novih ljudi je čudno.“

„Ovo nije za mene.“

U stvari, ove fraze bi trebalo više da se odnose na psihološko stanje osobe nego na njene godine.

Jedan od najvažnijih signala je odstupanje od radoznalosti.

Gubitak želje za novitetima

Postoji velika razlika između osobe koja konačno zna šta joj više ne odgovara i osobe koja više ne želi da pronađe ništa novo.

Kao što vidimo, prirodno je postati selektivniji. Tolerišemo manje ljudi koji nisu pravi za nas, biramo pažljivije na šta ćemo trošiti vreme i ne moramo da učestvujemo u svakom odnosu samo da bismo bili prihvaćeni. To nije nevoljnost, već rezultat iskustva.

Alarmantno je kada, zajedno sa nepotrebnim, nestaje i ono zanimljivo.

Žena prestaje da uči nove stvari jer „nema koristi od toga ionako“. Ne ide tamo gde je oduvek mislila: „To se već dešava.“ Nije joj lepo da pomisli: „Kako će biti?“ Ne upoznaje nove ljude jer „sve normalne ljude mora da je već upoznala“. Ne menja profesiju jer „ionako bi morala da počne ispočetka“.

Neko vreme takav život može delovati kao dobar izbor. On štiti od bilo kakve promene.

Zašto mozak počinje da preferira poznato?

Psiha je generalno dizajnirana da štedi resurse. U novoj situaciji potrebni su dodatna pažnja, sklonost ka riziku i sposobnost da se podnese neizvesnost. Zato, kako vreme prolazi, sve češće biramo poznata rešenja: poznat restoran, poznatu rutu, porodični posao, ljude koje već poznajemo. Ne želimo da sve ponovo saznajemo.

Postoji ogromna prednost u tome, poznato vam omogućava da ne trošite energiju na ono što vam nije važno. 
Ali postoji i mana.

Ako ljudi dugo žive u toj zoni, njihov svet počinje da se pomera. Novo deluje ne zanimljivo, već alarmantno, rizik, ne kao prilika, već kao pretnja, sopstveno neiskustvo u nečemu, ne kao prirodan period, već kao dokaz da „to više nije za mene“.

Ono što možete primetiti jeste da muškarac ili žena koji vide da im se život menja ne moraju nužno da osećaju da moraju da se promene zajedno sa njim. Nije stvar u njihovoj frizuri, hrani ili licu. Jedna osoba ostaje bez osećaja pokreta, dok druga izgleda kao da joj duge godine prolaze u režimu održavanja života.

Postoji još jedan važan znak: osoba prestaje da bude početnik.

Radost koju donosi nešto novo

Ovo posebno važi za žene koje su navikle da budu sposobne.

One su dobre na poslu, znaju kako da vode kuću, zaštite decu, reše svakodnevne probleme i podrže druge. Ali ono što je važno jeste da mogu biti prilično dobre u tome da same sebe zadrže u mestu u kojem više nemaju nameru da ostanu.

Ići na ples i izgledati nespretno? Ne.

Početi da učiš jezik i praviti greške? Neprijatno.

Naučiti novu profesiju sa ljudima mlađim od sebe? Još gore.

Sposobnost da se osećate udobno u novom životu uvek je jedna od prednosti psihološke fleksibilnosti. Postoji nešto oslobađajuće u tome da vaše samopoštovanje više ne zavisi od stalnog dokazivanja kompetentnosti.

Osoba ne mora uvek da bude jaka, iskusna i dobra u svemu.  

Sa pet godina duboko verujete da je pred vama ogroman broj nepoznanica. Sa šesnaest godina možda promenite nekoliko verzija sebe. Sa trideset pet godina možda već tačno znate šta radite, ali i dalje možete potpuno promeniti svoj životni scenario.

Možda je zato što se godine ne osećaju uvek kao broj. U određenim vremenima one su više zbir ljudi koji trenutno ulaze u naše živote, stvari koje učimo i iskustava koja još nismo imali.

Ako žena počne da se interesuje za ljude, menja svoja mišljenja, uči, zaljubljuje se, isprobava nove stvari i dozvoljava sebi da bude početnik s vremena na vreme, njene pasoške godine ostaju upravo to, godine.

A kada se sve što predstavlja novi početak prihvati kao nepotrebno, rizično ili „neupravljivo u mojim godinama“, to je možda manje ograničenje sveta, a više ograničenje sopstvene pažnje.

Koliko prostora ostaje za radoznalost u vašem životu? Jer bore nam samo govore koliko je vremena prošlo.

Ono što ljudi nose u sebi, koliko je njihov svet živ, širok ili brzo rastući, sasvim je druga priča.