Zašto ne bi trebalo da dozvolite da vas gaze: Osnovno pravilo Harukija Murakamija

Živimo u eri paradoksa. S jedne strane, postoji više slobode nego ikada ranije u istoriji. Ljudi mogu biti ono što jesu, birati ko su, koga vole, kako govore i u šta veruju. Ali s druge strane, nešto važno nam postepeno izmiče. Unutrašnje smernice se gube. Granice su zamagljene. Oseća se kao da je biti dobar prema drugima postalo važnije od biti u miru sa samim sobom.

Zašto je danas tako teško braniti svoje dostojanstvo?

Posmatrajući to iz šire perspektive, samopoštovanje se više ne smatra obaveznim. Često zvuči prilično čudno. Previše ponosni? Previše principijelni? Sada je uobičajeno „održavati jednostavnost“, „ne dramatizovati previše“, „pustiti to“. Ali šta znači „održavati jednostavnost“? Prihvatiti grubost? Ignorisati izdaju? Tolerisati poniženje u vezama jer „tako svi žive“?

„Ko ne poštuje sebe, uvek će tražiti nekoga da ga sažaljeva.“ - Andre Moroa
Možda je to stvar vaspitanja? Dečaci su nekada bili učili da budu vitezovi, figurativno, ali veoma precizno. Govorili su im: žena je neko koga treba štititi, a ne potiskivati. A devojčice su učili da vide sopstvenu vrednost, ne samo svoj izgled.

Sada je obrnuto. Devojčice uče da budu jake, ali na takav način da mnoge od njih jednostavno ne znaju kako da kažu „ne“. A dečake niko zapravo ne uči kako da budu muškarci. I tako počinje začarani krug: neki ne znaju kako da postave granice, dok drugi ne poštuju te granice.

Odakle dolazi navika trpljenja poniženja?

Vrlo često, to dolazi iz porodice. Iz detinjstva. Kada se detetu kaže: „Ćuti, ne ističi se“, „Ne možeš se svađati sa odraslima“, „Da li želiš da budeš sam?“ Ove fraze su duboko ukorenjene. A onda osoba odraste, a u njoj i dalje zvoni roditeljski glas: „Budi strpljiv. U suprotnom, izgubićeš.“

I on trpi. Trpi izdaju, obmanu, neverstvo. Trpi obezvređivanje jer se plaši usamljenosti. Trpi grubost jer mu nedostaje samopouzdanja. Trpi odbojnost jer misli da ne zaslužuje ljubav.

„Prihvatamo ljubav za koju mislimo da je zaslužujemo.“
– Stiven Čboski
I u ovom trenutku, posebno je važno da se podsetite da samopoštovanje ne dolazi prirodno. Ono zahteva trud. Ono zahteva iskrenost. I počinje jednom jednostavnom, ali često teškom, radnjom: reći „ne“ onome što je destruktivno.

Murakamijeva mudrost: Jednostavna fraza sa dubokim značenjem

Postoji citat koji vredi napisati na lepljivom papiriću i okačiti na ogledalo:

„Oni koji žele da uđu u moj život, ulaze, a oni koji žele da odu, izlaze. Ali postoje opšta pravila za sve goste: kada uđete, obrišite noge; kada odete, zatvorite vrata za sobom.“ – Haruki Murakami

Toliko je smirujuće moći u ovim rečima. Bez agresije. Bez drame. Samo jasno, zrelo razumevanje: moj život je moj dom. I imam pravo da postavljam svoja pravila. Želite da uđete? Budite ljubazni i puni poštovanja. Želite da odete? Učinite to dostojanstveno.

Ova fraza je posebno važna u eri kada je postalo normalno nestati bez objašnjenja, ponižavati pod maskom „iskrenosti“ i opravdavati grubost „direktnošću“. Ne. Direktnost nije grubost. Iskrenost nije okrutnost. A ljubav nije razlog za brisanje granica i gubitak dostojanstva.

Ko je odgovoran za to kako se prema nama postupa?

Odgovor je neprijatan, ali iskren: mi sami.

Naravno, niko ne bira da bude žrtva. Ali svako može da izabere da li će nastaviti da bude žrtva ili ne. Žena koja oprašta desetu izdaju pravi izbor. Muškarac koji ćutke trpi poniženje pravi izbor. Ponekad nesvesno. Ponekad iz straha. Ali on to čini.

„Ljudi se prema nama ponašaju onako kako im mi dozvoljavamo.“ - Vejn Dajer
I nema krivice u ovome. Postoji samo trenutak kada osoba iznenada stane i shvati: Zaslužujem više . Ne zato što sam poseban. Već zato što svaka osoba zaslužuje poštovanje - barem od sebe same.

Gde je granica između strpljenja i poniženja?

To je tanka, gotovo nevidljiva linija. Ali uvek je tu. To je taj trenutak kada se sve u vama stegne, kada se osećate malim, beznačajnim, nevažnim. Kada vas tuđe reči pogođeju. Kada počnete da sumnjate u sebe zbog toga kako vam se obraćaju, kako vas ignorišu, kako vas lažu. I u takvim trenucima je važno da sebi postavite samo jedno pitanje:

„Da li bih ovako želela da se prema meni postupa sa mojim sinom? Svojom ćerkom? Svojom najboljom prijateljicom?“

Ako je odgovor ne, onda već znate da je ovo neprihvatljivo. Ne treba dozvoliti ljudima da prema nama ponašaju onako kako se mi samo ne bismo ponašali sa njima. Ili ono što bi nas sutra povredilo da vidimo da se dešava našoj deci ili nekom bliskom, ne smemo tolerisati ni kada se dešava nama samima.