5 veština koje deca treba da savladaju pre ulaska u adolescenciju: Ovome ih neće naučiti nijedna škola

Postoje stvari koje obično učimo u školi, čitanje, pisanje, sabiranje, planete, tablica množenja, a tu su i one druge, koje ostaju sa našom decom tokom celog života, a ipak se retko pojavljuju u udžbenicima.

1. Učenje podnošenja trenutaka bez aktivnosti

Živimo okruženi mnoštvom podsticaja. Dete može za nekoliko sekundi da pređe sa jednog videa na drugi, primi deset poruka, igra igrice, sluša muziku ili pronađe bilo kakav sadržaj samo jednim dodirom ekrana. A kada ništa od toga nije dostupno, javlja se rečenica koju roditelji sve češće čuju: „Dosadno mi je”.

Zato je ključno da nauče da podnesu te trenutke bez aktivnosti, a da pritom ne osećaju potrebu da odmah traže zabavu spolja. Tišina, čekanje i periodi bez unapred isplaniranih aktivnosti stvaraju prostor za spontanu igru, maštu, istraživanje i sposobnost da jednostavno budu sami sa sobom.

Stoga nema potrebe popunjavati svaki trenutak praznine. Ako je vašem detetu dosadno, odolite iskušenju da odmah izvadite uređaj sa ekranom ili predložite pet različitih aktivnosti. Jednostavan odgovor poput: „Razumem da ti je dosadno, razmisli šta bi mogao da radiš”, veoma je poučan i podstiče razvoj. Možda će se u početku buniti, ali će vremenom naučiti kako da se nosi sa tim trenucima praznine. A to će im pružiti ogromno samopouzdanje i osećaj samostalnosti kada uđu u adolescenciju.

2. Znanje kako zatražiti pomoć i objasniti šta je potrebno

Postoji značajna razlika između izjave „Ne mogu” i znanja kako zatražiti pomoć na način koji drugima omogućava da nam pomognu. Dete može doći kući sa domaćim zadatkom i reći da ništa od toga ne razume, ili se naljutiti jer ga brat ili sestra uznemiravaju, a da pritom ne uspeva da objasni šta se tačno dogodilo.

Zato je važno naučiti ih kako da raščlane problem. Pitanja poput „Šta pokušavaš da uradiš?”, „Šta si već pokušao?”, „U kom trenutku si zapeo?” ili „Šta ti je potrebno od mene?” od neprocenjive su vrednosti; ona postepeno pretvaraju nejasne izjave, kao što je „Ne znam kako to da uradim”, u konkretnije zahteve za pomoć.

Vaše dete vam može reći da razume jedan deo, ali da ne zna kako da nastavi, da mu je potrebna pauza pre početka školskog projekta ili da mu smeta kada mu se brat ili sestra obraćaju određenim tonom. Ova sposobnost traženja pomoći je ključna jer dete oslobađa potrebe da se oslanja na to da će drugi pogoditi šta nije u redu i podstiče asertivniji, zreliji odnos.

3. Pravljenje razlike između „Ne mogu” i „Još ne znam kako”

Postoji izraz koji vredi uvesti u detetov rečnik što je ranije moguće: „još ne”. Kada malo dete kaže „Ne mogu”, ono često opisuje stvarnu poteškoću, ali tu poteškoću može pretvoriti i u zaključak o sebi,  na primer: „Nisam dobar u matematici”, „Loše crtam” ili „Nikada neću naučiti da vozim bicikl”.

U tom trenutku važno je naučiti ih da prave razliku između dve stvari: toga da nešto "još" ne znaju da urade i toga da su nesposobni da to učine. Ne radi se o usađivanju naivnog optimizma kroz stalno ponavljanje da mogu postići sve što požele. To bi bilo nerealno i dovelo bi do velike frustracije tokom adolescencije i ranog odraslog doba. Umesto toga, cilj je pomoći im da analiziraju šta se zapravo dešava. Možda će morati više da vežbaju, da podele zadatak na manje korake, zatraže detaljnije objašnjenje ili isprobaju drugačiju strategiju. Pitanja poput „Koji deo *možeš* da uradiš?”, „Gde si zapeo?” ili „Šta bismo mogli da pokušamo drugačije?” pretvaraju „neuspeh” u korisnu informaciju na osnovu koje mogu da nastave da napreduju. A ako zaista ne mogu da obave zadatak, tada će tačno znati kakva im je pomoć potrebna.

4. Znanje kako promeniti strategiju kada nešto ne daje rezultate

Istrajnost je važna, ali ponavljanje iste radnje ne donosi uvek uspeh. Zamislite da vaše dete pokušava da spoji delove igračke ili reši matematički zadatak, ali mu to ne polazi za rukom; svaki put kada ponovo pokuša istom strategijom, postaje sve više frustrirano.

Problem nije u nedostatku truda, već je reč o kognitivnoj fleksibilnosti,  jednoj od najvažnijih životnih veština. Zato ih možemo naučiti da zastanu pre nego što ih obuzme frustracija.

Recite im: „Ovo ne funkcioniše; šta bismo mogli da promenimo?” Možda treba ponovo da pročitaju uputstva, zatraže malu pomoć, isprobaju drugi deo, promene redosled koraka ili jednostavno naprave pauzu i vrate se zadatku kasnije, svežije glave.

Dobro pitanje koje pomaže u razvoju ove veštine u svakodnevnom životu jeste: „Šta bi mogao da pokušaš da uradiš drugačije?” Time im ne nudite gotovo rešenje, već im pomažete da shvate da neuspeh određene strategije ne znači da je problem nerešiv – možda je samo potrebno primeniti drugačiji pristup.

5. Rešavanje problema bez trenutnog paničenja

Ispala čaša, slomljena igračka, zaboravljen školski pribor ili otkrivena greška u zadatku mogu delovati kao beznačajne sitnice. Ipak, upravo zato one pružaju dragocene prilike za učenje.

Ako umesto njih odmah rešavamo svaki manji problem, izbegavamo trenutnu uznemirenost, ali ih istovremeno lišavamo prilike da vežbaju veštinu koja će im biti sve potrebnija: da zastanu, shvate šta se dogodilo, razmotre opcije i isprobaju rešenje.

To ne znači da ih treba ostaviti same kada su uznemireni, već da im treba pružiti podršku bez automatskog preuzimanja uloge njihovog „ličnog rešavača problema”. Kada se suoče sa problemom, možemo ih pitati: „Šta se dogodilo?” ili „Šta ti je potrebno da to rešiš?”. A ako zaista ne mogu sami da izađu na kraj sa situacijom, onda samo traženje pomoći postaje deo rešenja.

Cilj nije odgajiti decu koja nikada ne osećaju frustraciju ili koja znaju kako sve da reše, već osigurati da ih pojava problema ne obeshrabri, već da se zapitaju koji bi mogao biti sledeći korak. Na kraju krajeva, kada uđu u adolescenciju, nećemo moći stalno da budemo uz njih i izvlačimo ih iz nevolje. Ono što "možemo" da učinimo jeste da im pomognemo da razviju mentalne veštine i strategije koje će im biti potrebne u budućnosti.

 Stil/serpadres