Ana Kanlić, mlada novinarka iz Beograda, od detinjstva nosila je osmeh kao zaštitni znak — kovrdže, zelene oči i nepresušna energija učinile su je uvek primećenom, posebnom. Danas je gledamo na Kurir televiziji u ulozi voditeljke vremenske prognoze, vedru i hrabru, ali iza te snage krije se priča o borbi, veri i ponovnom rađanju. Naime, sa 24 godine našla se na ivici života i smrti, saznavši da boluje od mucinoznog adenokarcinomoa desnog jajnika. Baš na Božić u crkvi za vreme liturgije osetila je atipičan bol u stomaku, shvatila je da nešto nije u redu. Ubrzo je krenula njena najvažnija borba za dah, za novo sutra, za bolji život. Primljena u bolnicu kao hitan slučaj, nije mogla ni da nasluti šta je sve čeka, ali samo jednu opciju je imala na umu - iz svega će izaći kao pobednica! I uspela je!
Uvek je bila "atrakcija"
Imala je prelepo detinjstvo koje ne bi menjala ni za šta na svetu, a saveti koje je neretko slušala kako od roditelja, tako i od baka i deka, postali su Anina zvezda vodilja kroz život.
- Bilo je ispunjeno ljubavlju, igrom i smehom. Nekako mislim da se vreme promenilo dosta, mi smo znali da se igramo na ulici, da uživamo i izmišljamo nove igre. Volela sam mnogo barbike, oblačenje istih, a bilo je momenata kada su ostajale i bez glave, kada sam želela novu. Nezahvalno iz ove perspektive, ali svi smo imali tu fazu sigurno. Uvek sam bila vrcava, primećena, kovrdžava kosa i zelene oči su uvek dolazile do izražaja gde god da sam se pojavila bila sam "atrakcija". Saveti su me i kroz život pratili, da uvek budem svoja i da mi nema većeg prijatelja od porodice, i da uvek budem ljubazna i vaspitana jer ne znam ko šta krije u svoja četiri zida - počinjena na svoju priču za "Stil".
Mašta o autorskoj emisiji
Od malih nogu sanjala je da postane voditeljka i stane pred kamere, novinarstvo nije samo njena profesija, već životni poziv, te priželjkuje da jednog dana ima svoju autorsku emisiju.
- Sigurno sebe u nekom momentu života vidim kao autora svoje emisije, da l' će to biti sport ili moda, pitanje je. Od malih nogu sam pratila fudbal, ljubav prema Crvenoj zvezdi krenula je odmalena i ostala je i dan-danas. Volim da idem na utakmice i budem uz svoj tim kaže nam Ana, a potom nam je otkrila kako su izgledale primreme za njen novi profesionalni angažman, jer odnedavno obaveštava gledaoce Kurir televizije o tome kakvo ih vreme očekuje.
- Pripreme su trajale, naravno, niko ne može da stane ispred kamere i da bude savršen, nemoguće je. Ali vremenom treba da se napreduje i stiče bolje iskustvo. Dobijala sam savete od starijih koleginica i iskusnijih. Da uvek budem svoja i prirodna i nasmejana kao što jesam. Da zamislim "flertovanje" sa kamerom, kako bi to izgledalo što spontanije.
Iako obožava svoj posao, nikako se ne odriče vremena koje je rezervisano za odmor, hobije, prijatelje.
- U slobodno vreme volim da idem u duge šetnje i da igram. Volim muziku i ritam, nažalost ne znam da pevam, ali bih volela - priznaje nam Ana kroz osmeh.
Životvni obrt u 24. godini
Ni u najgorem košmaru nije mogla da nasluti da nakon ovogodišnjeg Božića više ništa neće biti isto za nju. Ali, veruje da joj je Bog dao znak da se javi lekaru i to baš na dan njegovog rođenja dok je bila na liturgiji i čekala da se pričesti. Upravo od tog momenta i za Anu je počeo novi život.
- Prvi jasni znaci da nešto nije u redu su svakako bili grčevi u stomaku i stomak koji je za manje od dve nedelje porastao, štaviše izgledalo je kao da sam trudna. Odlazak kod lekara iz straha mi je promenio život iz korena. To je počelo u januaru ove godine, od dana kada sam prvi put otišla na kontrolu do poslednjeg dana pamtim sve jasno. Odlazak u bolnicu, zbog veličine ciste (u tom trenutku 38cm), završilo se hitnom operacijom 13. januara u Narodnom frontu, ne sluteći da sam operisala rak jajnika - objanjašava Ana za "Stil", naglašavajući da se sve odvijalo neverovatnom brzinom.
- Nakon mesec dana stižu prvi nalazi iz Narodnog fronta, i prva informacija da se unutar ciste nalazio učauren maligni tumor. Zaboravih, meni je na kontroli pre operacije rečeno da će desni jajnik morati da bude odstranjen zbog mog zdravlja sutra. Kada sam čula dijagnozu, možda i nisam bila svesna težine problema. Prihvatila sam, ali i ne. Ravna linija jer je osećaj bio kao da se ne priča o meni uopšte. Nakon konzilijuma koji je bio 7. marta, saznajem koja mi je terapija određena. Od tog momenta je meni samo prošlo: "Kako sad dalje i šta dalje", nisam želela da dam sebi prostora da razmišljam; "Kako ja, zašto ja", naravno vremenom kroz terapiju to pitanje se provlačilo ali kratkog daha.
Prvi simptom koji nije prepoznala
Sada kada vraća film, iako ne voli to da radi, pre nego što joj je otkrivena bolest, telo joj davalo znake upozorenja koje Ana nije prepoznavala.
- Sigurno da mi je telo davalo znake poput bolova u donjem delu leđa, ali kao žensko mogu da slutim na 1001 stvar, samo ne na bolest. Ignorisala sam možda samo to. Posle nije bilo prostora da se pravim slepa.
Neretko slušamo od stručnjaka da su loše emocije osnov mnogih bolesti. Mada Ana pre dijagnoze nije proživljavali neki težak period, uvek je skrivala osećanja.
- Težak period nisam imala. Ali, uvek krijem svoje emocije. Ne volim da pokazujem ljudima tu svoju stranu, što je loša strana mene bila. Mislim da je moj organizam trpeo moju tugu, bol, sreću, inače reproduktivni sistem i "oboli" od tih potiskivanja emocija. Možda je i zbog toga, ali ne treba vraćati vreme. Bilo je prošlo je, tako je moralo. Svoj krst sam iznosila na leđima kako treba, to je najbitnije.
Promenila sam pogled na svet i sebe prvenstveno. Postala sam zahvalnije, svesnija i zrelija. Naučila sam da budem zahvalna Bogu, što sam se probudila to jutro, što sam živa, što gledam sunce, ljude, oblake, kišu. Naučila sam da osećam ljude, a ne da gledam kroz njih. - iskrena je Ana.
4 meseca borbe
Četiri meseca trajala je neizvesna borba, ali u njenoj glavi postojalo je mesta samo za - pobedu. Mama i tetka, koja se i sama suočavala sa rakom dojke, bila su joj najveći oslonac. Nije joj bilo lako da gleda strah u njihovim očima, ali zajedno su kroz sve prolazile dan po dan, noć po noć.
- Proces lečenja je trajao 4 meseca, na 21 dan terapija. Dobila sam šest ciklusa hemioterapije. Terapija koja je prvenstveno mene psihički ojačala, promenila i naučila, a zatim i fizički. Kosa koja je simbol ženstvenosti i jačine, odlazi iz mog života tokom lečenja. Najemotivniji momenat jeste bilo to šišanje, ali i najjači trenutak kada ja izlazim bez perike i pokazujem svetu da nije sve u kosi. Gubitak obrva i trepavica, menjam se. Identitet koji više nije isti. Ali ostao je moj duh, snaga, razdraganost, smeh i harizma. Rečenica koju sam mnogo puta čula bila je: “Zašto se boriš protiv nečega od čega znaš da ćeš da umreš”, a rto je u meni probudilo još veću volju - naglasila je mlada voditelja, a moto koji je od početka imala glasio je:
- Ne moram svaki dan da budem jaka, već da je dovoljno da ne odustanem od sebe. Normalno je i da volim, i da plačem, i da se smejem, i da budem ljuta, živo sam biće.
Izvojevala je pobedu u najvažnijoj bitki - onoj životnoj, danas se oseća dobro i nastavila je tamo gde je stala pre nekoliko meseci. Nije dozvolila da se poistoveti sa bolešću, nije zaboravila ko je, već se trudila da neustrašivo da ide napred, nekada su to bili mali koraci, nekada veliki, ali svakim sledećim je bila bliže cilju - ozdravljenju.
"Ti nikad nećeš biti majka"
Bilo je momenata i kada nije nailazila na razumevanje kod drugih ili se suočavala sa nepromišljenim postupcima i neprimerenim komentarima, naročito je iznenadilo što je od žene čula užasnu rečenicu: “Znaš da ti nećeš biti majka.”
“To je bila moja treća ili četvrta terapija. I mahom se sve žene tu poznaju i bodre, ali tu ženu do tada nisam viđala. Pitala me je zašto sam tu, jer sam previse mlada. Nakon što sam joj ispričala svoju priča rekla mi je: “Znaš da ti nećeš biti majka.” Iako sam se ranije susretala sa komentarima da ću biti nerotkinja, tada sam rekla – baš zbog takvih ljudi, znam da ću sutra imati svoju decu živu i zdravu, videćeš da ću pobediti. Na kraju našeg razgovora rekla mi je: “Zašto se boriš protiv nečega od čega znaš da ćeš da umreš”, ali tu je moja volja postala još jača.”
Psiha kao najvažniji saveznik
Psihološko stanje u takvim nezamislivo teškim situacijama je važnije od bilo koje terapije, čini se. Kada ste mentalno jaki, svaki neprijatelj ustukne pred vama, pa i bolest.
- Kada sam videla da gubim kosu, htela sam da preduhitrim stvari i učinim nešto korisno. Nisam želela da gledam kako mi u ruci ostaje pramen dug pola metra, a želela sam da pomognem toj deci koja nisu svesna svog problema, ne mogu tako olako da shvate šta im se dešava. Tek kada sam uzela da se ošišam, tu sam shvatila koliko sam jaka psihički i koliko daleko mogu da doguram - kaže Ana, koja je u momentu šišanja shvatila da joj se ne menja samo život, već i identitet.
Međutim, nakon što je i tu prepreku prevazišla, otišla je i korak dalje - poklonila je i svoju periku od prirodne kose jednoj ženi iz Novog Sada, inače majci troje dece.
- Periku od prirodne kose, koju sam ja nosila, poklonila sam ženi sa troje dece iz Novog Sada. U tom momentu se takođe borila sa rakom, trebala je da ide na operaciju. Znam koliko je koštala tada i da nemaju sve žene da priušte sebi tu periku. Samo sam želela da to od srca poklonim nekome kome će to stvarno značiti, pogotovo što sam ja slaba na decu i deca su mi uvek na prvom mestu, a ona ih ima troje. I mnogo mi je bilo drago. Napisala sam joj i emotivnu poruku i bilo mi je zaista srcu drago da znam da sam nekome učinila dobro, koliko god može iz ove situacije da se izvuče.
Obožava modu
Osim novinarstva, Ana obožava modu i priznaje da je kupoholičarka.
- Moda mi je način da iskažem svoju kreativnost i raspoloženje, volim da spajam boje, stilove i da kroz oblačenje pokažem svoj karakter. Uff, najviše para trošim na štikle i torbe definitivno. Svaka žena mora da ima dobru torbu, kaput, sako i štikle. Moje oblačenje zavisi od raspoloženja definitivno, ali suknje i haljine su jedno veliko JA. Volim i basic stvari i opušteni stil. Oversize sako je komad odeće koji mogu i na trenerku i na haljinu da nosim, što obožavam. Ne volim stvari koje su za "kućnu upotrebu", a nose se van nje. Ne volim trend kariranih košulja i plitkih farmerki, nadam se da se to neće više vraćati u modu - priča nam Ana i izdvaja koje su joj najbolje obučene dame sa javne scene:
- Nataša Bekvalac i Seka Aleksić, dve javne ličnosti koje su kontrast ali mi njihov fah najviše odgovara. Izgleda svetski, a naše.
Na ljubav sada gleda drugačije
Ana sada na muško-ženske odnose, brak i porodicu gleda potpuno drugačije, a od ljubavi nikada ne odustaje.
- Nemam partnera, slobodna sam. Na muško-ženske odnose gledam drugačije, neke stvari su mi sada bitnije od fizičkog izgleda. Na prvo mesto bih stavila to poštovanje. Kompromis i otvoren odnos, da nema laži i manipulacije. Smatram da sam to prerasla i tražim muškarca koji može da mi parira u jačini. Ne bih volela da budem jača od svog partnera, u emotivnom smislu, jer smatram da treba da budem zaštićena od strane muškarca - kaže Ana za "Stil" i otkriva nam kako su joj se momci udvarali na nesvakidašnji način:
- Naravno, uvek je bilo poruka na Instagramu koje su me stvarno nasmejale, ali previše za moj ukus. Možda bih se prisetila trenutka iz osnovne škole, kada je dečko koji je bio zaljubljen u mene došao i ispred zgrade kredom napisao "Ana, volim te", ceo komšiluk je to video, ali sreća pala je kiša tu noć (hahaha). Izdvojila bih možda to, ali školske simpatije su to bile, deca.
Nakon što je iznela najtežu brobu na svojim leđima i ponovo udahnula život punim plućima, njen savet za srećan život glasi:
- U životu treba gledati sebe i svoje ljude oko sebe, negovati svaki vid odnosa i nikada ne davati 100% sebe. Najbitnije je biti srećan i zadovoljan sam sa sobom, da biste tako zračili i privlačili - zaključila je Ana za "Stil".
Autor: Ivana Bogićević
