Jedna žena je iskreno progovorila o svojoj borbi sa depresijom koja ju je obuzela nakon toksične veze.
Bio je hladan, vetrovit januarski popodnevni dan. Sedela sam u čekaonici bolnice za koju nisam nikada mislila da ću je posetiti kao paciient, na odeljenju psihijatrije.
Medicinska sestra mi je rekla da sačekam desetak minuta. Hodnikom su prolazili ljudi u kućnim ogrtačima praznih pogleda. Mogla sam samo da zamislim njihovu bol. Istovremeno sam umirala u sebi od straha i neizmerne tuge. Čekala sam da me prozovu. A onda mi je na mobilni stigla poruka. Njegova. Poruka osobe koja je i bila povod za moj odlazak psihijatru.
Nekoliko meseci ranije sve je izgledalo kao najlepša bajka. Bila sam na krovu sveta, konačno dovela u red svoje fizičko zdravlje, ostvarivala poslovne snove i sklapala nova prijateljstva. Povremeno sam se morala da se štipnem kako bih se uverila je li sve to zaista stvarnost nakon nekoliko ne baš jednostavnih godina. Budila sam se s osmehom od uva do uva, svaku poslovnu obavezu rešavala kao od šale.
I onda je, činilo se kao niotkuda, u moj život ušetao on. Iako nikada nisam verovala u bajke niti prinčeve na belom konju jer oni ne postoje niti su nam potrebni, mada se time uporno guše devojčice, delovalo je kao da je on upravo to. Činilo se kao da sam ga zamislila u svojim snovima, a on je oživeo. Zgodan inženjer, uspešan u svome poslu, s velikim afinitetom ka stvaranju svoje porodice.
Na početku sam se opirala jer kao da sam osećala da nešto nije u redu s tom slikom. Već posle nekoliko nedelja počeo je da priča o braku, o zajedničkoj kupovini kuće, o deci. Praktički je napravio moj plan rađanja. Meni to nije bilo normalno, ali...
Sećam se kako sam se jednog jutra probudila pored njega, gledala ga dok je spavao i pitala se je li sve to što mi se događa stvarno moguće, je li zaista moguće biti toliko srećan. Nešto mi nije dalo da se u potpunosti opustim. Tada nisam znala da objasnim što...
I počele su prve svađe. Uvek sam ispadala kao dežurni krivac. Tokom te veze imala sam možda 2-3 kilograma viška, a on mi je rekao da sam debela.
Drugom prilikom rekao mi je da ja uopšte nisam važna. Jednom prilikom rekao mi je da ja nisam žena zbog koje vredi boriti se za bolje sutra.
Pred mojim je očima, svega pola metra od mene, na samo Badnje veče viđao se s drugom, pravdajući se kasnije da on ima pravo da razgovara s kim god želi.
Dok me je grlio, istovremeno mi je govorio da ne oseća više ništa pozitivno prema meni, da mu je muka od mene.
A juče mi je skidao zvezde s neba
Šta mi se to dešava?
Korak po korak počela sam da se pretvaram u osobu koju nisam mogla prepoznati. Moje samopouzdanje potpuno se istopilo. Zapostavila sam posao istalno razmišljala o tome šta mogu uraditi da opet bude lud za mnom kao na početku. Šta mogu „popraviti“ na sebi?
Smišljala sam poklone, iznenađenja, sitnice kojima bih mogla da ga obradujem. Ni za jedno se nije zahvalio. Dok sam nekoliko dana na njegovo insistiranje provodila kod njegove porodice, nije progovorio nijednu reč pred njima sa mnom. Osećala sam se kao da ne vredim apsolutno ništa. Istovrmeeno mi je njegova mama govorila da zna da je težak, ali da moram imati strpljenja za njega.
Početkom januara raskinuo je sa mnom putem mejla. Na praznik. Izbrisao me je kao gumicom. I tu je počeo moj potpuni raspad. Gotovo tri nedelje nisam pojela ni zalogaj. Nisam mogla. Plakala sam sve vreme.
Malobrojne prijatelje gušila sam pričama o njemu. Nadala sam se da će se nešto promeniti i da će mi se vratiti. Branila sam ga pred svima, a onda mi je jedan prijatelj rekao nešto što ću pamtiti do kraja života: Jesi li svesna toga da se ponašaš kao zlostavljana žena koja brani svog zlostavljača?
Tog dana doživela sam panični napad. Krenula sam prema kupatilu i počela toliko da se tresem da sam morala da se uhvatim za zidove. Počela sam da plačem i vrištim od bola. Bolelo me je čitavo telo i mislila sam da ću doživeti srčani udar. Uopšte se ne sećam kako sam se smirila, ali znala sam da je krajnje vreme da potražim stručnu pomoć.
Ulazak u ordinaciju
I tako sam se našla u čekaonici psihijatrije. Bila sam spremna da ga zauvek izbrišem, a onda mi je u jednom trenutku pre mog ulaska kod psihijatra poslao poruku sa svojim tipičnim izgovorima. I opet sam se ponadala.
Kada me je psihijatar pozvao u svoju sobu, još uvijek nisam mogla da verujem da se nalazim tamo. Iako sam znala da je reč o vrhunskom stručnjaku kojem mogu potpuno da verujem, imala sam užasnu knedlu u grlu.
I onda je počeo razgovor. Sat vremena je proletelo za tren. Završili smo seansu kada sam počela da plačem. Dijagnostifikovan mi je težak oblik depresije, propisani su mi antidepresivi i sredstva za smirenje. I bez njih nisam mogla da funkcionišem.
Tablete sam gutala kao bombone samo da bih nekoliko sati u danu mogla koliko-toliko da uradim poslovne zadatke. Najgore mi je bilo predveče kada se spuštao mrak. Osećala sam neizmernu anksioznost i pošto-poto morala makar na kafu sa sestrom samo da barem sat ,dva ne bih plakala. Počela sam jesti sve što bih videla pred sobom jer su tablete koje sam dobila otvarale apetit. I sve vreme sam se nadala da ću se ipak pomiriti s njim. Kada se sad toga setim, samoj sebi lupila bih šamar.
S njim sam se čula još nekoliko puta tokom lečenja, uvek bi me vređao i govorio stvari koje ne mogu ponoviti. Izletelo mi je da pijem tablete i tada mi je rekao da „normalni ljudi ne gutaju tablete dok imaju probleme“.
Sada, mesecima kasnije, više ne pijem nikakve lekove jer znam da oni ne mogu čarobno rešiti probleme. Ne bez rada na sebi. Za svaki slučaj imam tablete za smirenje u torbici, ako mi ikada zatrebaju.
Ima dana kada imam volju za rad, imam osmeh od uva do uva, na kafi s prijateljicom ili sestrom, kada briljiram na poslovnim sastancima i novim projektima, kada vežbam i hranim se zdravo, kada se radujem što sam živa i radosno kupujem sveže cveće na pijaci. Sve mi je to bilo nezamislivo na početku ove godine.
Međutim, ima i dana kada osećam da ne postoji nijedan razlog za ustajanje iz kreveta, kada satima plačem i ne verujem da je sve to uzrokovao jedan muškarac i moje neverovanje svojim instinktima. Tada se pitam kako je moguće da sam ja kao feministkinja podlegla nečemu takvom. Pitam se i hoće li mi se to opet dogoditi i da li ću uspeti da budem srećna. Ali, kako god bilo, to što više nisam s njim najbolje je što mi se moglo dogoditi, na što mi je ukazao i prijatelj lekar.
Depresija nije samo smrknuto lice i suze; iza dijagnoze depresije skriva se i osmeh, veselo cvrkutanje i ispijanje koktela, biranje odeće u radnjama, nameštene fotografije na društvenim mrežama.
Jedini način da osoba koja se nosi sa depresijom bude bolje jeste da kao društvo prestanemo na duševnu bol da gledamo kao na nešto što nije normalno.
Jedino ako nestane predrasuda oko toga da „samo ludaci idu kod psihijatra“, svi oni koji se bore smoći će hrabrosti da potraže pomoć i počnu da rade na sebi.
Ako se podrazumeva da odlazimo kod lekara kada imamo upalu pluća ili nam je potrebna operacija, zašto ne bismo išli i kada se psihički ne osećamo dobro?
Uostalom, stručnjaci za mentalno zdravlje zato i postoje. Nemojte se sramiti da potražite pomoć.
Kada sam se ja počela da pričam o svom iskustvu, još nekoliko poznanika rmi je reklo da je takođe moralo da potraži pomoć psihoterapeuta.
Niste sami.
Ako ste u depresiji, pročitajte ovo: 6 koraka da se vratite na staro!
