Kao sa neba, u krilo mi je pao oglas za prodaju stare švapske kuće u Vojvodini. Cijena? Prava sitnica, rekao bi Sir Oliver. Ali, ne preterujem. Dve kuće, jedna od cigle, druga nabijača, dva ambara, dvorište popločano ciglama, čipkana žuta ograda, grmovi ruže – sve za cenu jedno pet kvadrata u centru Beograda. I to nije sve.
Unutra su zidovi oslikani pupoljcima ruže, prozori originalni, dupli i sa mesinganim kvakama, plafoni od jedno četiri metra, kaljava peć od koje zastaje dah, visoka dupla vrata između soba, sa starinski brušenim staklom, vitraž iznad ulaznih vrata, stepenište sa vitkim lukovima ofarbanim u otmenu zelenu nijansu, nameštaj iz prvih dana kuće, besprekorno očuvan, divan brodski pod u kombinaciji sa švapskim zemljanim šarenim pločicama u prostranom hodniku sa oslikanom tavanicom…
Sve u svemu, ispred mene je stajao direktan poziv da ostvarim sve svoje snove i postanem vlasnica jednog dvorca. Letnjikovca kojeg se ne bi ni Romanovi postideli. Inače, sve se dešava u mestu simboličnog naziva Dobrica. To je to, pomislila sam krenuvši u lov. Za čije babe zdravlje sam načela petu deceniju ako imam obraza da propustim ovakav okazion?! Makar razbijala dečije kasice i prodavala dukate sa njihovog rođenja, makar na crno prodala bubreg da putuje na Zapad, ma sve i da se svojevoljno bacim u okove keš kredita – Švapska dobrica će biti moja.
Pozovem broj, dobijem gospođu koja prodaje kuću, uverim se da se prodaje sa komplet pokućstvom i počnem polako da smišljam raspored u kući, da sebe zamišljam kako sam najzad uspela da napišem tu knjigu koju čitava moja porodica očekuje još od mog petog osnovne, vidim kroz maglu i neke koke i pačiće po dvorištu i bosonogu mene kako ujutro zalivam ruže u starinskoj beloj spavaćici sa buvljaka, dok deca doručkuju prepeličja jaja u seniku.
Počnem da barim brata da me vozi (ah, da, ne vozim i već godinu dana krećem da odvozam časove po četvrti put ali, sve računam, Švapska će mi najzad biti motivacija) i da odmah, na licu mesta zaključimo posao, uz njegovu svesrdnu podršku koja je mnogo povoljnija od bilo koje banke. Zbarim ga. Onako, do pola ali, dovoljno da ga obrlatim do kraja na licu mesta. Sva sreća, i on voli sve starinsko.
Javim Maji sa Hvara, svojoj sestri po senzibilitetu – ona već pita da li nas puštaju preko granica, provela bi celo leto u „našoj“ novoj kući. Kakav Hvar, kakvi bakrači, videla je slike i već pakuje kofere. Zove da pita da li da ponese i tople stvari, kakvo je grejanje kad dođe zima…
Naravno, tata kaže da je budalaština. Mama pita šta kaže brat, da na osnovu toga formira svoje vlastito mišljenje a ja već pletem priču da ću Švapsku izdavati onim silnim seoskim turistima koji vole hipi-šik-starinski đir.
Noću ne mogu da spavam. Radujem se kao malo dete, treperim od uzbuđenja, čekam vikend. Nema tog komšije, tog prodavca sira, poštara, muža školske drugarice kog sretnem slučajno na trafici ili člana neke stranke koji zove da pita za zdravlje i moj glas – a da mu ja nisam ispričala sve do detalja o Švapskoj. Sa sve vitražom, kokama, ružama i beloj spavaćici.
Po oglasima već tražim starinske dečije metalne krevete da upotpunim ambijent, drugarica mi oduševljena idejom maltene već dovozi savršeno očuvan šporet sa nogicama iz pedesetih i eto mene, gledam kako da od jednog ambara napravim gostionicu dok u drugom žive magarac, magarica i magarence – Banat, Bačka i mali Voban.
I moram da napomenem, nije mene zahvatio ovaj novi korona trend pa da zato tražim vikendicu. Sećate se kako su za vreme bombardovanja svi počeli da voze bicikle? Tako je i sa koronom, odjednom – svi kupuju vikendice. Svi se nešto okrenuli prirodi, zeleni se Instagram, sve neka brda, doline, potoci, rečice, koze, ovce, kajmaci, kačamaci… Neka, i treba tako. Svako zlo za neko dobro.
Ipak, ovo moje je nešto drugo. U pitanju je malo sudbina, malo davnašnji san, malo romantika, malo idealizam, malo pastorala a ponajviše „kako mali Perica zamišlja život“. Kažu: Kuća je bunar bez dna. Kažu: Ma, gde ćeš ti to sama da održavaš? Kažu: Krov je sigurno truo. Na sve imam odgovor. Možda ne baš po njihovoj meri ali, po mojoj svakako da. Jer, ne odstupam ni za jotu, ne obeshrabrujem se i nemam dileme da li je baš Švapska moja kuća, u kojoj ću se penzionisati i deci ostaviti stan dok studiraju, pa neka prave žurke kao da sutra ne postoji.
A onda je svanuo taj petak.
Zovem da zakažem gledanje (u stvari, kupovinu). Dugo zvoni. Gospođa se javlja i prekida me već na: Dobro jutro, zovem po dogovoru da pogledam kuću… I to me prekida rečenicom iz pakla:
Žao mi je, dušo, kuća je prodata. Sve najbolje!
Šok. Neverica. Pa bes i na kraju očaj. Sve je palo u vodu. Ode Švapska. Odoše magarci, kaljava peć, švapske cigle. Odoše naslikani pupoljci po zidovima, alt dojč stolovi, klupica pod drvetom. Ništa od dunja koje bih stavila u duple prozore, vezene šustikle na ivici kredenca. Mogu da zaboravim na bicikl sa korpom kojim idem u nabavku po domaći med, slatko od belih trešanja, suva rebra.
Da budem iskrena, ni razvod mi nije tako teško pao, a bio je užasan. Taj dan nisam ni ustala iz kreveta.
Sutradan ujutro mi neko zvoni na interfon. Jelena dopeljala gvozdeni šporet za Švapsku, pa da siđem. Tu sam počela da plačem.
Popela se Jelena, sve joj kroz suze objasnim, kako je sve otišlo dođavola, da nikad takvu kuću neću naći, da sam sama kriva što sam pustila da mi isklizne iz ruku, da je normalno da je prodata jer je bila dar sa neba i sve tako u tom stilu. Takoreći, kulminacija i katarza.
Kad sam se malo smirila, uz kafu smo otvorile oglase, ukucale švapska, vojvođanska i banatska kuća na prodaju, našle nekoliko ponuda (nijedna blizu Švapskoj) i evo, krećemo u obilazak za vikend. Mora da moja Švapska ima neku sestricu za mene.
Idemo dalje.
Bavarski sendviči sa dimljenim sirom
Priprema:
Zasecite kifle po sredini pa ih sa unutrašnje strane premažite margarinom.
Poređajte zatim šnite šunkarice, sira i krastavaca i odmah poslužite.
Sastojci:
4 bavarske kifle 1 Dobro jutro sa mlekom 150g barene šunkarice 100g dimljenog sira 2 kisela krastavca nasečena na tanke kolutove
Koje vaše dobro jutro biste opisali kao najupečatljivije?
