Od početka mog putovanja biciklom oko sveta pre četiri godine, prešla sam 35.000 kilometara. I mnogo granica. Ni na jednoj nisam imala problema, pa nema razloga ni da sada bude drugačije. Nadam se.
Sa tajlandske strane, izlazna pasoška kontrola
Jutro je, i prva sam u redu za prelazak granice koja se upravo otvorila. Bicikl sam parkirala nekoliko metara dalje.
Pruživši pasoš cariniku, nalaktim se na visoki pult i, koliko god je to moguće, primaknem lice uzanom otvoru na staklu. Vrebam službenikove grimase i pokrete spremna da u presudnom trenutku zatražim od njega uslugu: da izlazni pečat ne stavi na novu stranicu, nego na neku već ispečatiranu. To sam ga zamolila čim sam mu predala putnu ispravu, ali ničim nije pokazao da me je čuo ili razumeo. Prethodni pasoš ispunila sam za samo dve godine, a izdavanje novog je prilično komplikovano kada se stalno nalazite izvan zemlje, kao što je sa mnom slučaj. Tako sada vodim računa, borim se takoreći na svakoj granici ne bi li mi ovaj drugi duže potrajao.
Carinik prelistava moj pasoš od korice do korice. Više puta preleti pogledom preko svih nalepnica, ali ne uspeva da nađe ono što traži. Na kraju se vrati na tajlandsku vizu i poturi moj otvoreni putni dokument na uvid kolegi do sebe, koji radi na ulaznim overama.
Tačno znam o čemu je reč.
„Mogu li da vam pomognem?“, upitam ga ljubazno.
Ali on me ignoriše. Priča sa kolegom, sve vreme značajno klimajući glavom. Onda izgovori nešto nerazumljivo u mom pravcu, i dalje me ne gledajući.
„Oprostite, nisam vas razumela. Mogu li da vam pomognem? U čemu je preblem?“, pokušam ponovo.
Opet ignorisanje.
Pridigne se sa stolice i sa ormarića pored stola dohvati papire sa nekim tabelama. Kažiprstom desne ruke povlači duž jedne kolone, dok na prste druge broji dane prekoračenja moje vize. Samo što ja ništa nisam prekoračila.
„Molim vas, pogledajte na prvoj stranici, imam re-entry vize sa trajanjem do četvrtog januara“, kažem. A danas je drugi – valjda to zna.
Ali on i ne trepne, potpuno zanet brojanjem.
„Hej! ‘Oćete li me udostojiti vaše pažnje?!“, podignem glas. Samo što nisam provukla glavu kroz onaj prozor. „Pogledajte na prvoj stranici pečat. Imam re-entry! Mogu da ostanem još dva dana duže u Tajlandu“, sad sam već vrlo glasna. I iznervirana.
Zaista me izluđuje takvo ponašanje službenih lica koja ne znaju svoj posao. Nije ovo prvi put da carinik ne ume da nađe vizu ili da sa nje pročita podatke. A tek izvan graničnih prelaza! Ne znam ni sama koliko puta sam morala da objašnjavam i podmećem pod nos policiji — koja bi me obično ujutru probudila u šatoru, tražeći da me legitimiše – da imam važeću vizu ili njeno produženje.
Praveći se da to radi od svoje volje, a ne zbog mog tona, carinik najzad otvori prvu stranicu. Proučava je. Zatim je pokaže onom kolegi. Sada zajedno dešifruju. Pečat je crn, veličine tri centimetra sa tri i na njemu na tajlandskom i na engleskom piše “re-entry”. Preko njega je drugi, crveni, sa datumom. Koliko puta treba da pročitaju da bi se uverili?, pitam se, ali ništa ne kažem.
Napokon odloži onaj štos papira i pokaže palčeve kao da je sve u redu. Vrati se za sto i podigne masivni pečat.
„Mogu li da vas zamolim…?“, zaustim, ali njegova ruka je brža.
Mahinalno zažmurim, kao da će to što neću gledati kako mi uništava celu jednu stranicu promeniti nešto na stvari.
Tup!
Otvorim oči i uzmem pasoš.
Tek kad se vratim do mog bicikla, usudim se da proverim.
„Huuuuh!“, odahnem.
Ipak me je čuo i poslušao moju molbu.
Priča sa graničnog prelaza
Sa maležanske strane, ulazna pasoška kontrola
Predavši pasoš, zauzmem isti rovovski položaj kao i maločas. I ovde treba da se izborim za očuvanje svih praznih stranica.
Tamnoputi carinik sa velikom glavom ignoriše me kao i onaj sa druge strane prelaza. Ničim ne pokazuje da je čuo ili razumeo moju molbu. Zato napeto pratim njegovu desnu ruku, očekujući trenutak kada će se mašiti za pečat.
Prolaze minuti, on gleda u kompjuter, pa u moj pasoš, ali nikako da uzme pečat.
„Izvinite, šta je problem?“, upitam.
Ignorisanje.
Okreće se prema svom kolegi i priča s njim. Sad obojica gledaju u ekran, pa u moj pasoš, a onda opet u kompjuter.
„Oprostite, možda mogu da vam objasnim ako mi kažete o čemu se radi“, pokušam ponovo.
Bez odgovora.
Carinik velike glave ustaje i odlazi nekud sa mojim pasošem.
„Hoćete li mi reći šta se dešava?“, insistiram provlačeći nos kroz prorez. Dok sam malopre smela da se opkladim u to šta je one tamo zbunilo, sada ne mogu ni da pretpostavim o čemu je reč.
„Sačekajte“, otrese mi drugi uniformisani, brka rošavog lica.
Pomislim kako bi sa tim licem i držanjem mogao da u nekom filmu glumi nezgodnog čuvara zatvora, onog što prvo udara pendrekom, pa onda pita ko je kriv – stvoren je za takvu ulogu.
„Hoću, ali možete li mi reći šta čekam? U čemu je problem?“
„Ne podudara se naziv zemlje iz pasoša sa nazivom u sistemu. Moramo da pitamo više istance šta da radimo i zato morate da sačekate. Hoćete da uđete u Maleziju – onda sačekajte!“, odgovori mi na ivici strpljenja. Likovi kao on posebno su ujutru nezgodni.
Sve mi je jasno: nisu ažurirali sistem petnaest godina. A ja sam očito prva iz Srbije koja se našla na zabačenom graničnom prelazu Wang Prachan – Pondok
.
„Možda da pogledate pod ‘Jugoslavija’? To je moja bivša zemlja, koja se raspala na nekoliko malih država: Srbija, Hrvatska, Bosna… Ako imate internet, najbolje je da tamo proverite“, kažem pomirljivo. Vreme je da promenim ton, inače bi ovaj otelotvoreni zatvorski čuvar mogao da mi zagorča ulazak.
Jednom sam, u nekoj banci na krajnjem jugu Kine, čekala od devet ujutru do pet popodne dok u sistemu nisu izmenili stari naziv Jugoslavija u Srbija, kako bih podigla pare preko Western Uniona. U najgorem slučaju, i sad mi predstoji dugo čekanje. Ne mogu da me upute na drugi granični prelaz na kome koriste noviji sistem, pošto bi za ponovni ulazak u Tajland trebalo da imam vizu, a ona se dobija u konzulatu. Obrni-okreni, jedino ovde mogu da uđem u Maleziju.
Pomirljivo se odmaknem od onog otvora i zabavim se traženjem rute na mom GPS uređaju. Carinik se baci na pečatiranje pasoša putnika koji prilaze šalteru za pešake, motoriste i bicikliste, kao i na drugom, za vozače u kolima. Već su se napravili redovi. Izgleda da je jutro udarno vreme za prelazak granice.
„Hej!“, začujem nakon desetak minuta.
Podignem glavu i vidim kako Brka maše mojim pasošem, što znači da je u međuvremenu zvanično potvrđeno da zemlja u kojoj je izdat zaista postoji.
Sad treba da dam otiske prstiju.
Ponovo priđem i učinim sve kako je tražio, pažljivo pritiskajući oba kažiprsta istovremeno.
„Ne valja!“, brecne se nervozno.
„Ti uređaji uvek prave problem“, kažem kao znalac. Kada sam podnosila zahtev za novi pasoš, ponavljali smo to sa otiscima mnogo puta, dok ih mašina nije prihvatila. Tada su mi objasnili da je senzor preosetljiv, pa ne valja kad se pritisne previše, ali ni ako je preslabo.
Sada, srećom, uspevam iz drugog pokušaja.
Nesuđeni upravnik zatvora je zadovoljan. Ukucava moje podatke u kompjuter, pa uzima nalepnicu pravougaonog oblika, dimenzija centimetar sa otprilike tri centimetra. Vidim kako pikira praznu stranicu do maležanske vize.
„Ne!“ vrisnem. „Molim vas, ne!“
Uvek je efektno kada ih tako prepadnem. Ruka mu ostane u vazduhu.
„Molim vas, treba mi ta prazna stranica! Stavite stiker na neku sa pečatima, ima ih nekoliko koje su napola ispečatirane“, objašnjavam brzo, ali trudeći se da govorim što razgovetnije, jer nisam sigurna u njegovo znanje engleskog.
Brka počne da lista stranice.
„Eto, možete tu!“, kažem kad okrene neku na kojoj se već nalaze pečati.
Neočekivano staloženo, ovaj mi objasni da nalepnica sa ulaznim i izlaznim pečatom treba da stoji uz vizu zemlje na koju se odnosi. Takvo je pravilo.
„Verujem, ali kad vas molim!“, preklinjem ga. Čak sam i ruke sklopila kao u molitvi.
Dvoumi se, ali ruka sa nalepnicom mu je i dalje iznad one prazne stranice. Kaže kolegi nešto nerazumljivo, što protumačim kao: „Ma šta ova zanoveta?“
Brzo izvadim stari, poništeni pasoš, koji je popunjen do poslednje stranice, i proturim ga kroz prozor.
„Evo, vidite, za samo dve godine morala sam da vadim novi. Išla sam čak u Peking po njega. Zaista ne mogu da to radim ponovo za par meseci“, kažem.
Brka me opet iznenadi: prihvati moj stari pasoš i zainteresovano ga prelista.
„Kad vas molim!…“, ponavljam kao da mi život zavisi od toga.
I carinik najzad popusti i zalepi nalepnicu gde sam tražila. Zatim uzme da prepisuje podatke na nju, svaki put listajući stranice kako bi uporedio brojeve sa onima na samoj vizi.
Gledajući ga u tom poslu, najedanput shvatim koliko je to, za njegovo poimanje stvari, veliki ustupak. Prekršio je pravilo, što doduše nije kažnjivo, ali pravilo je pravilo. Još uvek ne mogu da verujem da sam uspela da ga na to nagovorim, pa gotovo i ne dišem dok on prepisuje one podatke i na kraju stavlja izlazni pečat.
„Oh, hvala vam veliko!“, kažem ushićeno kada mi pruži pasoš, te kao onaj tajlandski carinik podignem palčeve.
„Nja-nja-nja, kad vas molim!“, iskrevelji se nezgodni upravnik kaznenog zatvora koji je izašao iz svoje uloge, imitirajući me sa očiglednim simpatijama.
I tad jasno zamislih sebe kako se provlačim celim trupom kroz onaj uzani otvor, kao u nekom crtaću, grlim ga i ljubim u znak zahvalnosti, a onda se brzo izvlačim nazad, ostavljajući ga zgranutog, da se pita šta mi bi.
Holandske palačinke sa gaudom, šunkaricom i paradajzom
Priprema:
U jednu posudu pomešajte brašno sa solju, u sredini napravite udubljenje pa u njega razbijte jaja. Sipajte četvrtinu od ukupne količine mleka pa mutite najbolje električnim mikserom dok se ne povežu sasvim. Dodajte mleko malo po malo sve do kraja. Testo treba da bude žitko kao za palačinke.
Istopite kašiku Dobro Jutro margarina sa maslacem pa dodajte testu, dobro promešajte i ostavite na sobnoj temperaturi da odmori 30 minuta. Za to vreme zagrejte rernu na 220°C i nauljite posudu u kojoj ćete peći testo. Možete koristiti bilo koju vrstu tepsija, plehova i vatrostalnih posuda samo je važno da visina bude 4 cm. Posudu po izboru dobro nauljite tako da dno i strane budu pokrivene uljem. Kada se rerna zagreje stavite pleh na 10 minuta da se ulje zagreje. Ovo je ključan momenat jer ulje mora biti vrelo i da cvrči kad mu budete dodavali testo. Možete ga testirati sa kapljicom testa, ako momentalno zacvrči znači da je spremno, ako ne vratite ga još malo u rernu.
Kada ste sipali testo u vrelo ulje, vratite pleh u rernu ali sada smanjite temperaturu na 200°C. Pecite 20 minuta ili dok testo ne naraste i dobro porumeni.
Kada ga budete izvadili iz peći ono će naglo da spasne u sredini, ali ne brinite to tako treba.
Odmah nakon vađenja pospite narendan sir preko palačinke pa je vratite u toplu rernu koju ste prethodno isključili. Držite par minuta samo toliko da toplota istopi sir. Na kraju položite šnite šunkarice i naseckan čeri pa blago poslite i pobiberite. Služite za doručak uz jogurt ili čaj.
Sastojci:
125g brašna ravna kašičica soli 2 jaja 300ml mleka 1 kašika istopljenog Dobro Jutro margarina sa maslacem oko 3 kašike Dijamant ulja 6 šnita šunkarice 200g čeri paradajza 150g gaude
Kako je izgledalo vaše najzanimljivije dobro jutro?
