Mnogi antropolozi su australijske Aboridžine proglasili za najpedocentričnije društvo ikada proučavano. Čim novorođenče stigne u zajednicu, ono postaje centar zbivanja i svi članovi grupe ga uz puno ljubavi obasipaju pažnjom. Čitav klan neprestano pomaže roditeljima, pa čak i da nekim nesrećnim slučajem izgubi roditelje, dete ne oseća tako veliki gubitak, budući da oseća veliku bliskost sa svim ljudima koji ga okružuju.
Samo začeće deteta, prema tradicionalnom verovanju, odvija se u "vremenu snova" jednako koliko i na javi. Zapravo, seksualnim odnosom začinje se samo fizička supstanca deteta, dok se njegova duša začinje u snovima.
Aboridžini veruju da nerođeno dete objavljuje svoje prisustvo još pre začeća – bilo u obliku vizije, sna, neobičnog događaja ili na primer bolesti izazvane ishranom. Novi život koji je izabrao da uđe u ženino telo, zapravo je potpuno nezavisno biće, koje potiče iz daleke prošlosti, i živi u dubinama voda. Prema verovanju, duh-dete je veličine ljudskog prsta, ima spojene nožne prste a telo mu je pokriveno dlakom. Veoma je pametno, ali može i da bude opasno, izuzev za buduće roditelje.
Vaspitavanje deteta i njegovo pripremanje za život u zajednici započinje još i pre rođenja – trudnice imaju običaj da razgovaraju sa plodom u materici, prenoseći mu tradicionalna znanja, običaje, porodičnu istoriju, mitove, a nastavljajući sa tom praksom i nakon što se dete rodi.
Nakon porođaja, majka uzima posteljicu i zakopava je u zemlju. To parče zemlje je jedino koje će dete kad odraste lično posedovati, i ono postaje tzv. “Majka zemlja”.
Ime detetu obično daju babe i dede, koji mu posvećuju veliki deo svog vremena. Aboridžini deci nikada ne daju povoda čak i za najmanji plač, nastojeći da mu obezbede sve što poželi.
Dojenje na zahtev traje od tri do pet godina, ali to ne predstavlja preveliki teret za majku, budući da u dojenju učestvuju brojne ženske rođake, kada se koja zatekne u blizini. Čak i starije žene, naročito bake, doje dete bistrom tečnošću koju žene proizvode nakon menopaze.
