Gledamo je često, iako već odavno nije s nama. Rado se prepričavaju njene duhovite replike iz Tesne kože, Davitelja protiv davitelja, Kamiondžija, Nacionalne klase, Metle bez drške i ostalih popularnih ostvarenja domaće kinematografije i televizije. Glumci često kažu da nema malih uloga, a najbolja potvrda za to ispisana je u profesionalnoj biografiji slavne Rahele Ferari, koja je svojom energijom i raskošnim talentom svakom liku koji je tumačila udahnula večnost. Čak i epizodne uloge, u tumačenju ove srpske umetnice jevrejskog porekla, često su se izdvajale iznad glavnih.
Pre nekoliko godina, predstava Rahelina kutija oživela je sjajnu glumicu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Bilo je to mnogo više od igre na sceni, omaž jednoj veličanstvenoj umetnici koja je znala čime će se baviti i u trenucima kada se, kao sasvim mlada devojka, nekad prkosno a nekad iz šale, suprotstavljala nemačkim vojnicima tokom okupacije pokušavajući da preživi Holokaust.
„Ponekad sam sa glumačke trpeze dobijala samo mrvice. I to sam igrala bez roptanja, časno, iako se sve u meni bunilo. Ko hoće javno da prizna kako je baš on mrva? Naučila sam da uvek budem maksimalna u toj minimalnosti“
Duh Rahele Ferari u ovoj tragikomediji otelotvorila je i Branka Petrić, koja u svom monologu priča jednu anegdotu iz njene bogate i duge karijere.
- Gostovali smo u nekom malom vojvođanskom mestu. Predstava je bila grozna, a publika kao u transu, samo plješće... Zašto aplaudirate? 'Ajte brzo kućama! Razlaz! – u jednom trenutku rekla je Rahela prisutnima.
Branka je, pred premijeru ovog komada, evocirala uspomene na legendarnu koleginicu:
- Pamtim je kao čudesnu veličinu, a uopšte nije bila nadmena niti se ponašala tako, naprotiv.
Rođena je kao Bela Marija Rozalija Rohel Frajnd, 27. avgusta 1911. godine u Zemunu, u siromašnoj jevrejskoj porodici. Tokom Velikog rata austrougarske vlasti deportovale su ih u Bačku Palanku, rodno mesto Belinog oca. Mnogo godina kasnije, u jednom od intervjua ovako je opisala prve godine svog života:
- Moja mladost, to je zemunska periferija. Detinjstvo bez igračaka, bez ičega. Izađem na ulicu, idem uz plot, čučnem i posmatram mrave! Tu se razvijala moja mašta: sama sam sebi pričala priče, izmišljala ih o tim majušnim mravima, te oni sad idu kući, pa šetaju, trče, nabavljaju hranu, a ja sam se igrala s njima i pravila im razne prepreke. Stavim travku da im preprečim put, onda napravim most ili ih skrenem u drugu stranu. Bilo je to moje malo pozorište diznijevskog tipa – mravi su bili moji mali glumci, a ja svemoćni reditelj.
Moja mladost, to je zemunska periferija. Detinjstvo bez igračaka, bez ičega. Izađem na ulicu, idem uz plot, čučnem i posmatram mrave! Tu se razvijala moja mašta: sama sam sebi pričala priče“
Od malih nogu volela je da peva i igra, pa je ubrzo postala članica palanačkog hora. Opčinjena glumom, znala je da je to ono čime želi da se bavi. U Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu dobija stalni angažman već u svojoj 20. godini. No, karijeru koju je tek počela da gradi, prekinula je nova nevolja. Ceo Drugi svetski rat provela je skrivajući se od fašista. Bila je primorana da stalno menja prebivalište po selima oko Beograda. Tako se našla kod izvesne gospođe Magde. Jedne večeri u trošnu kućicu upala je racija. Bela se tih dana pripremala da obeleži svoj trideseti rođendan, ne sluteći da će ga dočekati seda. Tokom noći, zbog straha od Nemaca, potpuno je osedela. Međutim, nije klonula ni duhom ni srcem. Magdi se, inače, predstavila kao Ruža, od umetničkog imena Rožika koje je nosila u Srpskom narodnom pozorištu. U jednom trenutku otvorila je vrata i stala pred gestapovce. Imala je sreće što se nije našla u nekom od vagona kojima su Jevreji kretali na put bez povratka. Jer, odjednom je u hodnik utrčala njena drugarica Smiljka i rekla: Ružo, dobila si poziv iz pozorišta u Pančevu!
Ne znajući da li je reč o triku da izbegne hapšenje ili stvarnom pozivu, Ruža je sva ozarena rekla vojnicima: Doneli ste mi sreću! Častiću vas zbog ovog angažmana. Dok oni zbunjeni zaboravljaju na legitimaciju, Ruža beži u mrak. Narednog jutra utočište i skrovište pronašla je na jednom tavanu na Cvetkovoj pijaci u Beogradu, gde je zajedno sa glumicom ruskog porekla Kapitalinom Erić dočekala oslobođenje 1944. i kraj rata u kom su svi ostali Frajndovi pobijeni.
Nikada nije pričala o svom tragičnom usudu, iako bi se po njemu mogao snimiti film, dramatičniji i tragičniji od svih postojećih. Znala je ona šta će biti njena profesija mnogo pre svega toga. Zapažene su bile Raheline epizodne uloge ćudljivih ženskih likova, karakteri pomalo neobični za tadašnje društvene prilike. Ali, delujući često iz drugog plana, baš u tim manjim rolama Ferarijeva je umela da izbije u prvi plan i osvoji kritiku i publiku. Pretvarala je male uloge u istinske bisere svog zanata. Filmsku slavu dosegla je tek u poznom dobu zahvaljujući nizu upečatljivih uloga mudrih i simpatičnih bakica.
„Mladost je lepa, ali nećete mi verovati, nemam želju da opet budem mlada. Kao da nikad nisam ni bila. Kad me o tome pitaju, ja ispričam kako sam bila lepa i da su se zaljubljivali u mene, što je istina. Ipak, biti mlad nije tako lako“
Na daske koje život znače vratila se odmah po oslobođenju, a uskoro je postala i prvakinja novoosnovanog Jugoslovenskog dramskog pozorišta. U njemu je odigrala mnoge vrhunske uloge – od Paškove u Ribarskim svađama, Sarke u Ožalošćenoj porodici do legendarne Aksinje u Jegoru Buličovu. Još za života osvojila je najznačajnija priznanja koja postoje. Dobitnik je Oktobarske, Sterijine, Sedmojulske nagrade, Dobričinog prstena, a Pošte Srbije 2007. izdale su marku s njenim likom. U Izraelu je uvršćena u svetski almanah Ko je ko u svetu Jevreja, a jedna ulica u prestonici nosi njeno ime.
Bila je udata za glumca Aleksandra Stojkovića, starijeg brata Danila Bate Stojkovića. Udajom je promenila i ime i prezime, a možda i svoju nesrećnu prošlost, postavši Marija Stojković.
Sudbina je tako htela da se ovaj glumački i bračni par ne ostvari u najvažnijoj ulozi roditelja, o čemu su još od venčanja maštali. Njen bračni drug i saputnik iznenada je napušta i umire 28. novembra 1972. u 57. godini. Nakon suprugove smrti uzela je umetničko ime Rahela Ferari, po kome je svi pamtimo.
Nikada se više nije udavala.
Pripremala se da obeleži svoj trideseti rođendan, ne sluteći da će ga dočekati seda. Jedne večeri u trošnu kućicu ušla je racija. Tokom noći, zbog straha od Nemaca potpuno je osedela
- Mladost je lepa, ali nećete mi verovati, nemam želju da opet budem mlada. Kao da nikad nisam ni bila. Kad me o tome pitaju, ja ispričam kako sam bila lepa i da su se zaljubljivali u mene, što je istina. Ipak, biti mlad nije tako lako i često sam u tim godinama bila ugrožena, ne samo u ratu. Mnogo sam putovala sa pozorišnom grupom. Bili smo u Senti, Novom Sadu, Somboru, Melencima. Igrala sam sa žarom kao na najvećoj pozornici. Bila je to moja škola. A drugi su me gledali sa čuđenjem. I tako jednom, u Titelu, u nekoj prašnjavoj garderobi, još se odlično sećam, brišem prljavo prozorsko staklo i mislim: A što se ja ne ubijem?
Ceo Drugi svetski rat provela je skrivajući se od fašista. Bila je primorana da stalno menja prebivalište po palankama oko Beograda
Mladost često hoće da bude tragična. Ja to razumem, pa i kad se mlad čovek ubije. To se nešto teško zgrušalo u njemu – rekla je polovinom osamdesetih u intervjuu za TV Reviju.
„Dok sam brisala prljavo prozorsko staklo u prašnjavoj garderobi, pomislila sam: A što se ja ne ubijem? Mladost često hoće da bude tragična. Ja to razumem, pa i kad se mlad čovek ubije. To se nešto teško zgrušalo u njemu“
Živela je u Bulevaru revolucije, a na obali Dunava, u Grockoj, svojim rukama izgradila je vikendicu. Kosila je travu, sadila voće, orala, brinula o domaćim životinjama. Zračila je najiskrenijom ljudskom toplinom, kažu oni koji je se s osmehom sećaju. Uživala je u svojoj omiljenoj ulozi običnog čoveka koji se raduje malim stvarima. U jednom od poslednjih intervjua rekla je: Srećna sam, osećam to kao dar što nisam postala neki zagriženi babac. Ljubav prema glumi održavala ju je aktivnom do samog kraja života. Poslednji film, ostvarenje Bolje od bekstva, snimila je godinu dana pre nego što će zauvek napustiti ovaj svet. Umrla je 12. februara 1994. godine u Beogradu. Počiva pored Steve Žigona, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.
Udajom za glumca Aleksandra Stojkovića, starijeg brata Danila Bate Stojkovića, promenila je ime i prezime postavši Marija Stojković. Sudbina je tako htela da se ovaj glumački i bračni par ne ostvari u ulozi roditelja, o čemu su još od venčanja maštali
- Ponekad sam sa glumačke trpeze dobijala samo mrvice. I to sam igrala, bez roptanja, časno, iako se sve u meni bunilo. Ko hoće javno da prizna kako je baš on mrtva? Naučila sam sebe da uvek budem maksimalna u toj minimalnosti. Često me pitaju što u meni ostane od svih tih likova koje igram. Ništa. Uvek sam želela neko svoje posebno ime. Kao glumica sa sto lica. To mi je bila čežnja. A imala sam verovatno samo dva – rekla je Rahela u jednom od svojih poslednjih intervjua
