Živana Žanka Stokić rođena je 11. januara 1887. godine u Velikom Gradištu. Devojčica je bezbrižno rasla u okrilju porodice prvih pet godina života, kad joj je iznenada umro otac.
To je označilo početak kraja bajke brzo izgubljenog detinjstva i u neku ruku tragičnog životnog puta. Udajom njene majke za sveštenika Sanda iz sela Rabrova kod Kučeva otpočela je prava tragična priča.
Posle završena četiri razreda škole, majka i očuh su odlučili da Žanku udaju. Imala je samo četrnaest godina kada su je 1901. godine odveli krišom u Zaječar i na silu udali za čoveka mnogo starijeg od nje. U svet pozorišta Žanka Stokić zakoračila je igrom sudbine, prvi put kao slučajno odabran statista u predstavi putujućeg pozorišta Ljubomira Rajačića Čvrge. Bilo je to dovoljno da je svetlosti pozornice opčine za čitav život. Dovoljno da smogne hrabrost da napusti muža i podeli sudbinu sa putujućom pozorišnom družinom. Kraljica komedije
U prvo vreme radila je kao garderoberka, prala, krpila, statirala, da bi ubrzo dobila svoju prvu ulogu. Bila je to uloga Tereze u pozorišnom komadu Bračna noć. Njeno prijateljstvo sa glumcem iz pozorišne družine Aleksandrom Gavrilovićem ubrzo je preraslo u ljubav. Napustili su putujuću družinu i uputili se u Kragujevac, pristupivši pozorišnoj grupi Dimitrija Nišlića, koji je Živanu uputio u osnovne tajne glumačkog umeća.
Posle njegove smrti, mladi glumački par pristupa novoosnovanoj pozorišnoj grupi Mihaila Markovića koja se uputila prema Bosni i Dalmaciji, odakle ih je proterala austrougarska vlast. Tako su došli u Beograd kao već uigrano pozorište. Žanka je uveliko nastupala, briljirajući u ulozi Koštane, gde je u potpunosti iskazala svoje glumačke kvalitete i potencijale. Krajem 1908. godine Žanka Stokić odlazi sa Aleksandrom Gavrilovićem u Osijek, gde se upravo formira Hrvatsko narodno kazalište. Tu je odigrala prvu dramsku ulogu u komadu Nada. Usledile su i druge značajne uloge u predstavama Moral gospođe Dulske, Gundulićevoj Dubravki, Šekspirovoj Ukroćenoj goropadi. Pokazala je veliki uspeh kako u komedijama, tako i u operetama i dramama.
Ko je Dušica Radosavljević: Odrasla u sirotinji Beograda, sad joj se ceo Holivud klanja! (FOTO)
Veliki uspesi
Sudbonosni trenutak u njenoj karijeri bio je susret sa Milanom Grolom, tadašnjim upravnikom Narodnog pozorišta u Beogradu, za vreme gostovanja osiječke pozorišne trupe u Beogradu. Uvidevši raskošan talenat mlade glumice, Grol je 1911. godine postavlja za privremenog člana Narodnog pozorišta.
Smatrao je Žanku "samorodnom, izuzetnom i impresivnom mladom umetnicom čudnog i privlačnog realizma". Ubrzo, januara meseca 1912. godine postaje redovni član ansambla uz Iliju Stanojevića, Savu Todorovića, Dobricu Milutinovića i ostale glumačke veličine tadašnje srpske pozorišne scene.
Talenat Žanke Stokić uočio je i novopostavljeni direktor i reditelj pozornice Aleksandar Ivanovič Andrejev koji joj dodeljuje ulogu Varvare u Buri A. N. Ostrovskog. Premijera Bure i salve aplauza kojima je ispraćen završetak komada označile su za mladu beogradsku glumicu istinski početak uspona glumačke karijere.
Uspeh je doživela i u predstavi Đido Janka Veselinovića, komadu Zulumćar
Svetozara Ćorovića, koji je premijerno izveden 9. februara 1912. godine, zatim komediji Buridanov magarac Roberta od Flera i Gastona od Kajove, komadu Gospođa Iks koji je priredio Ilija Stanojević sa Dobricom Milutinovićem. Glumački trijumf
Vreme uspona nacionalnog teatra i Žankine karijere naglo je prekinuo Prvi svetski rat. Neki od glumaca su otišli u rat, a jedan deo ansambla je odlučio da deo dekora, arhive i garderobe evakuiše ka Nišu i Skoplju, gde se tada nalazio i sam Nušić. Međutim, posle odluke da se evakuiše u Skoplje, glumci su krenuli da se povlače zajedno s vojskom ka Kosovu. Žanka je odlučila da ostane u Kruševcu, gde se pridružila pozorišnoj trupi Joakim Vujić, gde je ostala do 1916. godine kada se ponovo vratila u Beograd.
Neverovatna priča Rahele Ferari: Zbog ovog događaja je potpuno osedela za par minuta!
Prve nastupe po povratku na beogradsku scenu imala je u Kasini, a zatim u Manježu, koji je preko noći od Vojne škole jahanja pretvoren u pozorišnu scenu. Scenu je svečano na Božić 1920. godine otvorila predstava Zulumćar, sa Žankom Stokić i Dobricom Milutinovićem u glavnoj ulozi. Potom joj je dodeljena uloga krčmarice Janje u Nušićevom komadu Nahod, a zatim i u Tolstojevom Vaskrsenju gde je nastupila u ulozi Kaćuše. Ta uloga donela joj je istinski trijumf i kod publike i kod kritike. Januara 1924. dobija uloge u Narodnom poslaniku i komadu Put oko sveta Branislava Nušića. Glumila za insulin
Glumica je uživala izuzetnu popularnost u narodu, javnosti, ali i naklonost svojih kolega. Tako je za dvadeset pet godina rada, uz proslavu njenog jubileja, dobila kuću na Topčiderskom brdu. Uslediće njene bravure u Nušićevim komadima Narodni poslanik i Dr, zatim komediji Noćna smotra (1940) i Razbijeni krčag Hajnriha Klasta (1941).
Početkom četrdesetih godina u Beogradu je osnovan humoristički kabare Kišobranci, kome se Žanka Stokić priključila već na samom početku. Predstave kabarea izvođene u sali bioskopa Vračar bile su veoma popularne i posećivane. Pred sam rat trupa prestaje sa radom da bi duh Kišobranaca nastavio da živi u okviru novoformirane satirične scene Bodljikavo prase.
Godine 1942. pozvana je na razgovor u Nemačku komandu gde joj je predloženo da se vrati pozorištu, naročito kabaretskim ulogama koje bi "zabavile narod". To je bio i jedini Žankin način da preživi jer je njen život, s obzirom na dijabetes koji je imala, zavisio od insulina koji su joj Nemci obećali zauzvrat. Tako počinje poslednje poglavlje Žankine karijere.
60 godina čuvala jednu umrlicu: Večita rana na duši Olivere Marković!
Igra šumadijsku seljanku Pelu vešerku. Zajedno sa kolegama, vrhunskim komičarima Acom Cvetkovićem i Jocom Tanićem znala je da zaseni pozorišnu publiku. Poslednji programi u kojima je nastupala bili su Razbibriga, Veseljak i Centrala za humor. Gubitak nacionalne časti
Po završetku Drugog svetskog rata život Žanke Stokić pretvoriće se u istinsku tragediju. Optužena da je nastupanjem u pozorištu pomagala neprijatelju, biva osuđena na kaznu "od osam godina gubitka srpske nacionalne časti", što je heroinu srpskog glumišta dotuklo. Povukla se u samoću i izolaciju čekajući kraj svog života.
Ipak, zaslugom njenih prijatelja i kolega, 1947. godine kazna joj je smanjena na dve godine, a posećuje je i reditelj Bojan Stupica koji joj obećava angažman u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Lepim vestima radovala se samo tri dana. Bilo je to previše radosti za njeno srce. Umrla je 20. jula 1947. godine.
Svojim ulogama i svojim životom Žanka Stokić je upisana u istoriju srpskog pozorišta i srpske kulture. Njene kreacije Živke u Gospođi ministarki, Sarke u Ožalošćenoj porodici i Juliške u komadu Put oko sveta ostale su neprevaziđene.
