legenda koja i dalje živi

Radmila Savićević: Životna priča najvoljenije bake nekadašnje Jugoslavije! (FOTO)

Da je živa, ovog februara slavna glumica Radmila Savićević, koja je srca televizijskih gledalaca celog regiona osvojila antologijskim ulogama prostodušnih žena iz naroda, proslavila bi 90. rođendan

Vip priča 08.02.2018. - 20:33h Autor: story.rs / Saša Tošić
Radmila Savićević, Foto: Wikipedia / Радмила_Савићевић

Odrasla je u siromaštvu, a u braku sa kolegom Božidarom Savićevićem dočekala duboku starost, ali potomke nisu imali.

Za dramske umetnike nije neuobičajeno da im jedna uloga odredi karijeru ili bar žanr u kojem će biti najprisutniji, kao ni to da ih publika često prilikom slučajnih susreta na ulici oslovljava imenom lika koji ih je proslavio. Međutim, retko se dešava da prva odigrana uloga, još u ranom detinjstvu, odredi profesionalnu sudbinu, kao što je to bilo s dramskom umetnicom Radmilom Savićević koja je još kao devojčica u osnovnoj školi imala svoj prvi javni nastup kao Baba Sara u istoimenoj recitaciji.

 

Kasnije kroz profesionalni život, ispostaviće se, baba ili baka postaće skoro obavezan prefiks kada bi je publika oslovljavala po imenu likova koje je tumačila u televizijskim serijama, mada je i u pozorištu od početka profesionalne karijere glumila žene znatno starije od nje.


Zamršena životna priča Silvane Armenulić: Žena u čijem je oku stalno bila tuga!

ŽIVOT UZ SAMOHRANU MAJKU

Radmila Savićević rođena je kao Radmila Milenković, 8. februara 1926. u Kruševcu, srpskoj prestonici iz vremena vladavine kneza Lazara. Povodom navršavanja devedeset godina od rođenja ove glumice, čiji je raskošni talenat zasmejavao generacije pozorišnih i televizijskih gledalaca, u izdanju Srpskog legata objavljena je knjiga Prva i poslednja, autora Dejana Ćirića, koja se bavi životom ove umetnice. Iako u detinjstvu nije živela u izobilju, dom u kome je odrasla uvek je bio ispunjen toplinom, srećom, osmehom. Njena majka Cana imala je još dva sina, bila je samohrana i kao švalja obezbeđivala egzistenciju sebi i svojoj deci. U Kruševcu su tada postojale dve škole, Gimnazija, koju su pohađala deca iz bogatih porodica i Ženska zanatska škola, u koju je išla Rada. Cana je znala kako ne može da joj priušti odlazak na studije, pa ju je usmerila da završi žensku stručnu spremu, kako bi imala svoj zanat i time obezbedila sebi siguran hleb. Majka je želela da Rada bude šnajderka, i da joj, kad dođe vreme, preda mašinu u miraz i uda je.

 

- Imao sam sreću da upoznam Radinu porodicu, majku Canu i dva rođena brata, Mileta i Žuleta Milenkovića, koji su živeli u jednoj trošnoj kućici iza nekadašnje čuvene kruševačke kafane Lipov lad – rekao je u nedavno objavljenoj knjizi o životu ove slavne umetnice Momir Bradić, otac bivšeg ministra kulture Nebojše Bradića i jedan od osnivača Kruševačkog pozorišta u kome je Radmila započela karijeru.


- U tom dvorištu postojala je jedna dugačka zgrada u kojoj su dve sobe pripadale majka Cani, a nekoliko koraka dalje, stanovale su moje dve sestre, kod kojih sam još kao đak odlazio i tako upoznao Radu i njenu braću. To je bila zaista divna porodica koja je živela veoma siromašno. Cana je kao samohrana majka morala da izvede na put troje dece, tako da su svi mnogo radili. Ali u toj siromašnoj kućici, pored nemaštine, postojalo je i nešto lepo – dobrota i sreća. Ako može da se kaže da postoji mesto gde one stanuju, onda su to bile te dve sobice. Uvek su na perdi kraj prozora bile naređane dunje, iznad kojih je visio bosiljak i toliko je lepo mirisalo da imate utisak da ste ušli u neko rajsko naselje. Zemljani pod zastrt krparama bio je besprekorno čist, a atmosfera, uprkos sirotinji, toliko topla i domaćinska da ste se divno osećali. Volela je kruševački korzo, koji je vodio od Spomenika kosovskim junacima do sadašnjeg pozorišta. Tu se šetalo od šest sati uveče, kandelabri su bili u sredini, s jedne strane išlo se od spomenika do pozorišta, a s druge vraćalo. Sećam se da je imala neku posebnu haljinicu za korzo, koju joj je majka Cana sašila, i crvene cipelice, kojima je volela da tupka kad šeta.


Životna priča Pavla Vuisića, boema koji je mrzeo glumu: Do smrti je žalio samo zbog jedne stvari!

PUT OD RADNIH AKCIJA DO POZORIŠTA

Majka je Radmili uvek bila uzor.


- Moja majka bila je velika žena, sama je podigla troje dece. Imala je čudnu, strahovitu energiju, za nju nije postojalo nemoguće. I da nisam glumica, nikada ne bih mogla da sedim kod kuće, nego bih morala nešto dinamično da radim, stvorim, da ne bude: Jao, ja nemam. Morala bih nešto da uradim, ja sam od tih žena – rekla je Savićevićeva u jednom od retkih intervjua koje je dala.

 

Radina majka znala je lepo da pripoveda i njene priče okupljale su decu u dvorištu, jer je toliko živopisno pričala da je to izgledalo kao neka pozorišna predstava ili bajka. U kući u kojoj je Rada odrasla često se čula pesma jer je njena majka bila veoma muzikalna. Dok je radila, uvek bi pevala Sedela sam za mašinom, šila sam... pa je njena ćerka kasnije tu numeru često koristila u serijama i emisijama. Kad bi bila sama u kadru pa, na primer, pegla ili kuva, moglo se čuti kako je pevuši, jer ju je mnogo volela kao uspomenu iz detinjstva.


A pre nego što je osvojila srca televizijskih gledalaca širom nekadašnje Jugoslavije, Radmila Savićević imala je višegodišnju pozorišnu karijeru.
Recitovanje i glumu volela je od najranijeg detinjstva, a talenat za to brusila je najpre u dramskim i recitatorskim sekcijama u osnovnoj školi, a kasnije je nastavila u Sokolskom pozorištu i dramskoj sekciji Abrašević. Za vreme Drugog svetskog rata, Rada je učestvovala u dobrotvornim priredbama za zarobljenike u nemačkim logorima. Kao devetnaestogodišnjakinja poklonila se pozorišnoj publici u svom rodnom gradu, odmah po njegovom oslobađanju od nemačke okupacije, nakon predstave Đido koju su izveli članovi amaterskog pozorišta i Druge proleterske divizije. Dok se ratom razorena zemlja obnavljala, Radmila je učestvovala u radnim akcijama u Vojvodini, gde je organizovala i predvodila omladinsku grupu koja je krajem 1954. godine kruševačkoj publici podarila drugu posleratnu predstavu Misija mister Perkinsa u zemlji boljševika. Prvog aprila naredne godine postala je stalni član Okružnog pozorišta u Kruševcu i već prvog maja debitovala je u predstavi Roditeljski dom Valentina Katajeva, u kojoj je tumačila lik Marije Martinove. U toku narednih osam godina odigrala je skoro sedamdeset uloga u dramskom repertoaru ovog teatra, a posle premijerne izvedbe predstave Kola mudrosti, dvoja ludosti usledio je angažman u Narodnom pozorištu u Nišu, ali ju je Komitet Komunističke partije ubrzo vratio u rodni Kruševac uz obrazloženje: Zašto bi Rada zabavljala Nišlije kad može i naše. Član Narodnog pozorišta u Nišu postaje 1955. i do 1970, koliko je tamo bila, ostvarila je više od pedeset uloga.

 

Životna priča Usnije Redžepove: Slavuj koji je zauvek odleteo na jug

ŽIVOTNA PREKRETNICA

Tada dolazi do preokreta u njenoj karijeri, koji je za nju predstavljao, kako je sama govorila, novi početak.


- Ukupno 25 godina vukla sam, radila, stvarala i došla kao gotova glumica u Beograd, sve zaboravila i počela ispočetka – rekla je Radmila 1993. u intervjuu za TV Novosti.


Član Beogradskog dramskog pozorišta postala je 1970. odakle je 1986. otišla u penziju sa ukupnim radnim stažom od četrdeset godina, ali njena profesionalna karijera time nije okončana. Doživela je i zlatni jubilej – pola veka na sceni. Osim u matičnom pozorištu, igrala je u Jugoslovenskom dramskom u Sumnjivom licu u režiji Nikole Simića, a u Ateljeu 212 u predstavi Čudo u Šarganu u režiji Mire Trailović tumačila je lik Ikonije kao alternacija Miri Banjac. Poznavaoci su se složili u oceni da je njena životna pozorišna uloga Tetka Doka u Zoni Zamfirovoj koju je premijerno igrala šest puta. Od toga, četiri puta u Kruševcu u režiji Miroslava Petrovića, Mije Nauparca i Borisava Mihailovića. U gradu na Nišavi za ovu ulogu 1963. godine dobila je Oktobarsku nagradu grada Niša. U istoj roli nastupila je i 1970. u Beogradskom dramskom pozorištu. Slično je bilo i sa tumačenjem lika Živke Popović u čuvenom Nušićevom komadu Gospođa ministarka. U različitim pozorištima i postavkama ovu rolu premijerno je izvodila šest puta. Dolaskom u Beograd, pored teatra osvaja i televiziju, film, radio i estradu. Prvu glavnu ulogu na televiziji dobija 1969. godine kao Živka Štrba u seriji Samci Gordana Mihića. Vrlo brzo postaje omiljeno televizijsko lice i stiče ogromnu popularnost širom zemlje. Ostvarila je niz antologijskih uloga od kojih su najznačajnije Majka Vuka u kultnom serijalu Pozorište u kući, Violeta Kruška u Kamiondžijama, Šurdina baba Savka u Vrućem vetru, Baba Tomanija u seriji Babino unuče, Živadinka Šijaković u Boljem životu, a u ulozi Ristane Riske Golubović u Srećnim ljudima Radmilina karijera doživljava renesansu. Njene čuvene replike Gde ste, Beograđani; Babino šugavo; Zdravo, čovečuljak, postaju deo svakodnevnog govora čitave nacije.


Iako je često delovalo kao da svoj talenat ispoljava uz znatnu dozu improvizacije, uloge je kreirala i donosila ih sasvim štreberski.

 

- Ništa ne improvizujem i, jednostavno, to ne volim. Nikada ni u jednoj pozorišnoj predstavi nisam improvizovala. Sve moram strahovito da naučim, da to meni legne, da poverujem liku koji igram i tek onda da ga iznesem pred javnost. Maksimalno se trudim da napisanom liku dam sve od sebe, sve što mogu. Često mi kažu: Vi to lako radite. Iza toga lako stoje neprospavane noći, učenje teksta od tačke do zapete, ogroman, dugogodišnji rad – rekla je Radmila 1993. u intervjuu objavljenom u TV Novostima, broju koji je u istoriji srpskog novinarstva ostao ubeležen kao najskuplji, jer je u to vreme sulude inflacije cena jednog primerka ovog magazina bila bilion dinara.


Tragedija izgubljene mladosti: Životna priča Dragana Mancea, neprežaljene fudbalske ikone! (FOTO)


BRAK S BOŽIDAROM SAVIĆEVIĆEM

Iako je slavu stekla ulogama majke i bake, u privatnom životu nije se ostvarila kao roditelj. Još u ranoj mladosti udala se za kolegu Božidara Savićevića. Na kruševačkom korzou upoznala je Božu i tu je počela njena mladalačka ljubav, rekao je Momir Bradić o Radmilinoj emotivnoj vezi s kolegom Savićevićem, a novinarka RTS-a Nataša Mijušković, kojoj je Radmila bila ujna, u knjizi Prva i poslednja kaže:


- Mog ujaka nikada nije zvala moj muž ili moj suprug, nego moj čovek, i to ste samo od nje mogli da čujete. Znam s koliko je ljubavi brinula o njemu pošto se prilično mlad razboleo, koliko je bdela nad njim i njegovim zdravljem. Samo zahvaljujući njoj, Boža je dočekao lepe godine. Sećam se kad mi je pričao kako je Rada sekla kulise u Niškom pozorištu jer je u to vreme bila veoma ljubomorna. On je bio popularan i lep glumac, igrali su zajedno u mnogim predstavama, ali kad bi Boža imao scenu s nekom mladom i lepom koleginicom, ujna bi probušila kulise i gledala šta radi na sceni, pa bi mu posle predstave prebacivala kako je mogao malo manje da steže u zagrljaj tu partnerku. Doduše, po njenoj verziji, samo je razmicala kulise, ali on je tvrdio da je pravila rupe na njima kako bi imala bolji pogled na scenu. Bila je neverovatno duhovita, imala je veoma dobro pamćenje i baš je bila, što bi u Crnoj Gori rekli: žena čo’ek. Žena laf! Jednom prilikom još kao devojčica vraćala sam se s njima iz Novog Sada za Beograd, nešto me je bolela glava, pa sam bila neraspoložena, a oni su, da bi mi olakšali put, odglumili celu Zonu Zamfirovu. Boža je vozio i govorio sve muške uloge, a Rada je sedela pored njega i glumila ženske. Umeli su ljudima da prirede neočekivana i originalna iznenađenja.


U harmoničnom braku sa Božidarom Savićevićem dočekala je starost, sve dok ih Radmilina smrt nije rastavila. Umrla je 8. novembra 2001, a sahranjena je četiri dana nakon toga na Novom groblju u Beogradu, u Aleji zaslužnih građana. Njen čovek, kako ga je zvala, Božidar Savićević poživeo je tek nešto više od godinu dana i umro je 25. januara 2003. godine.

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...
*/ ?>