Život jedne od najcenjenijih pevačica na ovim prostorima, Tereze Kesovije pratili su bolni trenuci i velike tragedije koje su na nju ostavile dubok trag.
Odrasla je u Dubrovniku sa ocem Antunom, maćehom Jelom i bratom Perom. Bili su siromašni, ali pevačica se rado seća tog perioda, piše Biografija.org. Majka joj je preminula još dok je ona bila beba od mesec dana, a otac se ubrzo oženio drugom koja nije mogla da ima decu.
"Ta priča strašna je stigma koja je ostala na mom srcu. Nisam još napunila mesec dana života kada je moja majka umrla posle porođaja. U Dubrovniku 1938. godine nije bilo efikasnih lekova protiv sepse, i trovanja pa me je porodična tragedija zadesila a da nisam još bila svesna sopstvenog života. Nikada kasnije nisam saznala šta se zapravo dogodilo sa mojom majkom u porodilištu. Koja bolest je uzrokovala njenu smrt", ispričala je svojevremeno za hrvatske medije.
Tereza je dobila svu ljubav od svoje maćehe, uprkos tome što vlada uverenje da maćehe nisu brižne.
Kada je imala sedam godina, postala je član hora radio stanice Dubrovnik i tako je zavolela muziku. Želela je da pohađa muzičku školu, ali majka je insistirala da nauči zanat zbog čega je uporedo išla i u stručnu školu.
Ubrzo ju je napistila jer nije volela matematiku, a završila je Srednju muzičku školu, odsek flauta. Taj instrument je bio veoma skup pa je Terezin otac prodao svinju da bi joj ga kupio.
Naporno je vežbala, a bila je pobednica brojnih muzičkih takmičenja. U Zagrebu je upisala Muzičku akademiju i svirala je u simfonijskom orkestru Radio Zagreba. Diplomirala je na odseku za flautu.
Sarađivala je sa Zdenkom Runjićem, Arsenom Dedićem, Kemalom Montenom, itd. 1965. godine je počela da nastupa u Francuskoj, a jedna od prvih pesama koju je izvela je "Larina pesma" iz filma "Doktor Živago".
Tokom studija na Muzičkoj akademiji u Zagrebu upoznala je svog prvog muža, Miru Ungara, s kojim je dobila sina Alana. Nakon razvoda od prvog supruga, Tereza se udala za hrvatskog vaterpolistu Ronalda Lopatnija, sa kojim je imala veoma buran brak.
Pevačica je 2010. godine objavila autobiografiju u kojoj je opisala najteže trenutke u svom životu. Jedan od njih je rat u kome je njena kuća spaljena. Osećala se proteranom iz Dubrovnika i smatrala je da su ljudi na njenu ljubav odgovorili mržnjom. Drugi je saznanje da joj je brat poginuo u saobraćajnoj nesreći. Tereza je preživela rak bubrega, nekoliko operacija glasnih žica i ušiju. Veliki udarac za nju bio je i smrt žene koju je smatrala majkom.
Jednom prilikom je izjavila da joj Beograd uvek izvuče suzu i da je posetila grob maršala Tita. Nikada nije krila poštovanje koje je prema njemu osećala zbog čega su je mnogi osuđivali.
