Skandal koji je zadesio modnu kuću Balensijaga nakon što su objavili kampanju u kojoj glavne uloge tumače deca koja drže plišane mede obučene u sado-mazo kostime, podigao je javnost na noge, a i ako su se čelnici brenda izvinili i povukli sporne fotografije, javnost ne prestaje da kopa po pozadini ovakvog ispada.
Kao da sve to nije bilo dovoljno već je na fotografijama istaknuto ime kontroverznog belgijskog slikara Mikalea Boremansa, među čijim delima su i slike kastrirane dece.
Nažalost, u jeku ovog skandala pojavila se i teorija da je Balensijaga inspiraciju pronašla u radu Marine Abramović.
I dok Marina navodi da ona nije "satanista već umetnik", mi se prisećamo njenog detinjstva.
Njeni roditelji niti jednom je u životu nisu poljubili niti pohvalili. Majka ju je tukla, čupala za kosu, govorila joj je da je beskorisna, a jednom je nazvala i prostitutkom nakon što ju je po prvi put poljubio dečak, kada je imala samo četrnaest godina.
Kao tinejdžerka, mislila je da je užasno ružna. Imala je, kako se seća: “velik nos, mnoštvo bubuljica, užasnu frizuru, ortopedske cipele i naočare s debelim staklima”.
Nekad neugledna devojčica, danas je najveća umetnica na svretu, muza modnog kreatora Rikarda Tišija i veoma interesantna žena koja i u osmoj deceniji života ne prestaje da šokira celi svet.
U svojim memoarima obelodanila je da je tri puta imala pobačaj, jer nikad nije želela decu. Kako je priznala u jednom od retkih intervjua od tada, u Gardijanu, razočarala se reakcijama i napadima: “Svidelo mi se kako je jedan od forumaša napisao da niko ne pita Džordža Klunija zašto nema decu. Ostalo je bilo vrlo licemerno”.
U memoarima je napisala i kako je u njenom detinjstvu bilo i mnogo krvi. Kada je izgubila svoj prvi dečji zub, krvarenje se nije zaustavljalo tri meseca, a kada je dobila prvu menstruaciju, trajala je deset dana.
Autobiografija Marine Abramović beskompromisna ispovest, kao i svi njeni performansi, u kojoj su život i umetnost u nerazdvojivoj vezi.
Majka, Danica i otac Vojo bili su partizani, tamo su se i upoznali:
“Bila je to divna priča. Ona je bila lepa, on zgodan, jedno su drugome spasili život. Majka je bila odgovorna za prevoz ranjenih partizana”.
Otac je dolazio iz siromašne porodice, majka iz imućne: “Sećam se kako je moja baka pričala da je majka kada je otišla u partizane iza sebe ostavila šezdeset pari cipela. Komunizam je za nju bio apstraktna ideja, nešto što je naučila u školi čitajući Marksa i Engelsa. Postati partizankom bio je idealistički izbor, čak i pomodni”.
Za umetnost se odlučila vrlo mlada. Prijatelj njenog oca posetio ih je i pokazao joj jedan umetnički proces, nabacio je niz boja na sliku, spalio tu sliku, rekao joj kako je reč o zalasku Sunca. Marina Abramović je verovala da je to fantastičan prizor. Odlučila je nakon toga da studira umetnost, ali njene ideje su bile radikalnije.
Prema Marini Abramović, ženi i umetnici, ljudi nikada nisu bili ravnodušni, ili je vole ili ne.
Kako je rekla u Gardijanu, “mnoštvo je mojih neprijatelja postalo mojim prijateljima, i obrnuto. Ljudi imaju određenu percepciju o vama, koja se, naravno, menja, kada vas upoznaju. Susrela sam se s toliko ljubomore tokom života, i još nisam imuna na to”.
Jedini brak
Šezdesetih godina bila je jedina žena u grupi šestorice studenata umetnika, za jednog od njih, Nešu, udala se u svojim ranim dvadesetim godinama.
Bili su u braku pet godina, ali nikad nisu živeli zajedno. Neša, kaže, danas, ne bi pričao s njom:
“Da se vratim u Beograd, ne bi želeli da me vide umetnici. Podsećam ih na njihov neuspeh. Toliko imam ljubavi za njih, a oni za mene nimalo”. Ona se, kaže, nikada nije promenila:
“Svoj rad mogu opisati i čistaču i predsedniku. Komunista sam ako se gleda u tom kontekstu”.
Ali, u knjizi je i opisala Nešu na sledeći način: “Postojala je privlačnost među nama, ali nije bio dobar u krevetu, sve dok slučajno nisam zatrudnela s njim. Tada je postao potentan”.
Neša kojeg opisuje u knjizi beogradski je umetnik Neša Paripović koji je bio u braku s umetnicom u razdoblju između 1971. i 1976. godine.
Performans
Prvi radikalniji performans izvela je u Edinburgu, “Ritam 10”, raširila je prste ruke i igrala se nožem, svaki put kada bi se ranila, popila je žestoko piće (inače nikad ne pije), uzela ponovo nož, i nastavila.
Uz ovaj performans, treba se doduše setiti, Dore Mar, umetnice koja je isto to izvela pred Pikasom, na početku 20. veka, nakon čega se umetnik zaljubljuje u nju.
Ali, Marina Abramović nikada nije pristajala na ulogu muze.
U doba kada je izvela navedeni performans, živela je vrlo konzervativnim životom, u Beogradu, u stanu sa svojom majkom, kući je morala biti do deset uveče.
I nakon “Ritma 5”, morala je da trči kući, i uvući se u krevet. Nakon što se probudila i nakon što ju je baka ugledala, ispustila je doručak na pod: “Mislila je da vidi vraga, izgledala sam vrlo loše. Taj dvostruki život bio je sasvim lud”.
Mediji su pisali nakon tog performansa da je Marina zrela za ludnicu. Da li je to pogodilo?
“Ne. Verovala sam onim ljudima koji su bili oko mene”.
Kada je bila 14-godišnjakinja, namerno je odlučila da prereže venu, ali baka ju je pronašla i sprečila.
Kada je njena majka otkrila šta joj sve kćerka radi u ime umetnosti, bacila joj je staklenu pepeljaru u glavu, rekla je da joj je “dala život” i da će joj ga sada “oduzeti”.
Često se, uostalom, citira njena izjava: “Volela bih da umrem bez straha i ljutnje. Učiniću sve što je u mojoj moći da to i postignem”.
Krajem sedamdesetih upoznaje Ulaja, nemačkog umetnika koji trenutačno živi u Ljubljani, koji se leči od raka, o čemu snima dokumentarac.
Njihova je ljubav trajala dvanaest godina, kao i zajednički rad, od kojih je najpoznatiji hod po Kineskom zidu.
Ni ovaj umetnik se, piše Marina Abramović u memoarima, nije mogao nositi s njom.
U performansu iz 1981. godine trebali su da sede osam sati dnevno u potpunoj tišini, a da se ne pomeraju, danima za redom: “Ja sam uspela, on nije. To nije dobro za brak”, kaže umetnica koja je kasnije, 2000-ih, u znamenitoj umetničkoj galeriji Šon Keli u Njujorku izvela performans “Soba s pogledom” u sklopu kojega je danima bila pred publikom, dvadeset i četiri sata dnevno, nije uopće jela, a performans je pokazan i u seriji “Seks i grad” što je jedan od početaka njene povezanosti s pop-kulturom.
Za Ulaja kaže: “Razišli smo se pre trideset godina. Zanimljivo je videti šta je ko postigao tokom tih godina”.
Težak razvod i put u novi život
Ona je nakon razvoda kupila stan u Amsterdamu, u delu koji je tada bio kvart zavisnika, kasnije postaje jednim od skupljih delova ovog grada. Stan je platila samo 25 hiljada funti, a kasnije ga prodala za četiri miliona.
“Moja je ideja bila da zarađujem barem kao vodoinstalater. Finansijski uspeh došao je kod mene kasno, poslednjih petnaestak godina. Ali, barem je došao. Džon Kejdž nije mogao platiti struju ni u šezdesetim godinama.”
Nova prekretnica u njenoj karijeri je nastup na Venecijanskom bijenalu 1997. godine, kada dobija i Zlatnog lava, za “Balkanski barok”, simbol rata u bivšoj Jugoslaviji. U performansu je sedila šest sati dnevno u prostoru Bijenala i čistila krvave kravlje kosti.
Venecija je bila važna i za njen privatni život, tamo je upoznala i italijanskog vajara Paola Kanevarija, međutim, i ta je veza, nakon dvanaest godina završila rastankom.
“Nikada dvoje umetnika ne bi trebali biti u braku”, rekla je Marina Abramović. U tom periodu njih dvoje odlaze u Njujork, i ona se počinje da se druži sa pop-zvezdama, sarađuje s Lejdi Gagom, Džej Zijem i drugim. Komšinica joj je Peti Smit.
Njujork
Najpoznatija njena izložba do sada bila je ona u njujorškoj MoMA-i, “Umetnik je prisutan” kada je mesecima sedela u prostoru, posetioci su mogli sedeti ispred nje, mnogi su plakali kada ih je gledala direktno u oči:
“Dala sam im oruđe da se suoče sami sa sobom, u sebi su pronašli i osećaj usamljenosti i sve ostalo. To je vrlo jednostavno, ali trebalo mi je 45 godina da osmislim ovaj koncept”.
Trenutak kada je njen bivši, Ulaj, seo pred nju u Njujorku, pogledalo je na desetine miliona ljudi na Jutjubu:
“U tom trenutku je sve prošlo pred mojim očima, i dobro i loše, u trideset sekundi”.Voli li ga još?
“Ne, nešto je umrlo u meni u osećaju prema njemu, bilo je previše boli.”
U životu je kaže, imala jednu važnu umetničku ideju: “Raditi s telom”.
Kada je bila mlada, nije se usudila izaći pred ljude i govoriti bilo šta, bila je sramežljiva. Sada, kaže, može izaći pred 30 hiljada ljudi bez unapred pripremljenog teksta.
“Šta se dogodilo? Umetnost se dogodila”, kaže umetnica kojoj se sprema retrospektiva u Rojal Akedemiji u Londonu 2020. godine te opera u Minhenu na kojoj radi dvanaest godina.
Od obostranih prevara i nasilja do seksa utroje
Jedan isečak iz memoara Marine Abramović nekoliko dana pre izlaska celog dela objavljen je u britanskom Gardijanu. U objavljenom poglavlju umetnica se vraća u vreme kada su ona i Ulaj bili u Australiji i dobili ideju da izvedu performans radnog naslova “The Lovers”.
Plan je bio da će par stati na suprotne strane Kineskog zida i hodati dok se (nakon što svako pređe po 2.500 kilometara) ne sretnu, a na sredini građevine trebali su da se venčaju.
Nakon osam godina od kineskih su vlasti uspeli dobiti dozvolu da uz čuvare i prevodioce izvedu nešto takvo, ali, piše Abramović, “originalan plan koji je uključivao venčanje se sve manje i manje spominjao”.
Dok je Ulaj prelazio preko pustinjskog dela Zida, koji je puno pristupačniji, Abramović se penjala po planinama.
“Sastanak nije bio onakav kakvim smo ga zamislili. Umesto da vidim Ulaja kako hoda prema meni iz suprotnog smera, zatekla sam ga kako me čeka na tački između dva hrama. Tamo je bio tri dana. A zašto je stao? Mesto mu se činilo kao savršeno za dobru fotografiju. Ja nisam marila za kvalitet fotografije. Prekršio je naš koncept iz estetskih razloga.”
U to vreme je žena prevodilac koja je putovala s Ulajem s njim već zatrudnela, a nekoliko meseci kasnije su se i venčali.
Ali, početak njihova kraja bio kada su izvodili “Nightsea Crossing”, u kojem su u danima po osam sati dnevno sedeli u stolcu jedno nasuprot drugom i gledali se u oči.
Ulaj zbog bola u abdomenu nije uspeo izdržati do kraja, a Abramović je izvela performans onako kako su ga zamislili.
Osećao se poniženo. Nekoliko meseci nakon performansa Ulaju su dijagnostikovani problemi s diskom:
“Njegova leđa su bila u delikatnom stanju i zbog toga više uopšte nismo imali seksualni život. Godinu dana sam mu bila medicinska sestra, a ništa što sam učinila nikada nije bilo dovoljno dobro za njega. Bila sam povređena i ljuta." Status quo u njihovoj vezi trajao je još dve godine. Par je u to vreme od prijatelja i javnosti skrivao činjenicu da im je veza u raspadu. Uskoro je Abramović priznala Ulaju da ga vara s jednim francuskim piscem, na što joj je on takođe otkrio identitet svoje ljubavnice.
Nakon priznanja pitala ga je želi li s njom i svojom ljubavnicom imati seks utroje, na što je on pristao. Tu je situaciju opisala kao prilično bolnu:
“Bilo je poput jednog od mojih performansa, samo što je to bio stvarni život. Nisam htela da to bude stvarno. Nisam osećala ništa. Kaže se da ljudi koje, na primer, udari autobus i zbog toga izgube nogu ne osećaju bol jer njihovi živci jednostavno ne mogu preneti toliko boli mozgu. Namerno sam se odlučila na taj potez, da ga oteram od sebe. Ali cena je bila vrlo visoka.”
Frustracije zbog toga što su mediji Marinu prikazivali većom umetnicom nego Ulaja, nošenje s bolestima, obostrane prevare, pa čak i nasilje doveli su do kraja ljubav.
Na kraju je, kaže Marina, najtužnije od svega bilo što im je veza propala zbog njihovog svakodnevnog života.
”Za mene, privatni je život takođe bio deo posla. Naša saradnja se uvek vrtela oko žrtvovanja svega za neku veću ideju. Ali, na kraju, spotakli smo se o nešto što je naspram naših ideja bilo jako maleno.”
