Na fotografijama Vladimir Iljič Lenjin izgleda surovo i odlučno, što je i očekivano kada je reč o čoveku koji je po svojoj prirodi i životnom pozivu bio revolucionar, izgnanik i većim delom života nepoželjna osoba u domovini, ali i u inostranstvu.
Vladimir Iljič Uljanov Lenjin rođen je 22. aprila 1870. godine u Simbirsku, gradu na reci Volgi. Iako je u istoriji ostao upamćen kao vođa prve uspešne proleterske revolucije, sam Lenjin je potekao iz imućnije porodice srednje klase. Njegovi roditelji bili su visoko obrazovani. Štaviše, otac Ilja bio je priznati stručnjak za matematiku i fiziku. U takvim okolnostima, njegovim roditeljima nije bilo teško da svojoj deci obezbede kvalitetno visoko obrazovanje. Mladi Vladimir Uljanov studirao je prava na Univerzitetu u Kazanju gde je prvi put došao u dodir sa radikalnim idejama.
Najzagriženiji pobornici revolucije će ga uvek doživljavati kao vođu velikog prevrata posle koga svet nikada neće izgledati isto. Ipak, možda jaču i upečatljiviju ulogu u njegovom životu imale su dve žene, jednako posvećene političkim idealima koje su zajednički sledili.
Žena iz senke
Lenjina je čitavog života pratio glas “ženskaroša”. Ipak, zvanično, imao je samo jednu ženu. Zvanična supruga vođe svetskog proleterijata bila je Nadežda Krupskaja, istaknuta aktivistkinja revolucije i kasniji politički radnik u Sovjetkom Savezu.
Ona je bila dete plemića bez zemlje i još kao mala se isticala po odlučnosti i bistrini. U detinjstvu je više vremena provodila družeći se sa dečacima. Godine 1894. upoznaje svog budućeg supruga Vladimira Uljanova. U političkom delovanju tada zabranjene organizacije, pokazivala je jednaku, ako ne i veću srčanost od Lenjina, postavši mu verna podrška u njegovim beskompromisnim stavovima.
Samo godinu dana kasnije oboje su uhapšeni od strane carske policije. Osuđeni su na izgnanstvo, a prva destinacija je bio Sibir. Već 1898. godine venčali su se u sibriskom gradu Šušenskoje, u crkvi Petra i Pavla iako su već tada bili osvedočeni ateisti.
Krupskaja je u danima izgnanstva zadržala izgled mlade i lepe žene, ali u njenom ponašanju preovladavala je bezrezervna podrška Lenjinu i revoluciji. Paradoksalno svemu što će kasnije uslediti, upravo su godine izgnanstva bile period kada su njih dvoje bili najsrećniji u braku.
Tokom desetak turbulentnih godina u egzilu Nađa i Vladimir su promenili više destinacija u Engleskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj. Na kraju su se skrasili u Parizu gde će kasniji vođa revolucije, u jednom kafeu, upoznati drugu fatalnu ženu u svom životu – šarmantnu Francuskinju Inesu Arman.
Supruga i ljubavnica kao najbolje prijateljice
Nadežda je brzo primetila da između Vladimira i Inese postoji fatalna privlačnost ali se tome nije protivila iako su bili u već poodmaklom braku. Pojedini istoričari tumače njenu ravnodušnost kao odraz lične posvećenosti revoluciji koja je, kako kažu, bila veća i od Lenjinove.
Stoga je, sasvim neuobičajeno, podržala romansu Inese i Vladimira.
Tome je doprinela i činjenica da se Inesa već uveliko ostvarila kao majka. Sovjetskim Savezom su kružile glasine da je Francuskinja Lenjinu rodila naslednika. To je ipak malo verovatno, zbog Lenjinovih zdravstvenih problema, i famoznih spekulacija o sifilisu koga je navodno pokupio još u studentskim danima.
Slučaj je postao još neobičniji nakon što su Nađa i Inesa razvile blisko prijateljstvo. To što dele muškarca činilo se da im uopšte ne smeta, a činjenica da su obe bile zagrižene feministikinje samo ih je još više zbližila.
Nađa je jednom prilikom otvoreno priznala da “kuća postaje svetlija kada Inesa uđe u nju”.
Trojka koja je izvela revoluciju
Mnogima je sada u glavi romantična slika zaljubljenog para (ili trojke) ali stvarnost je bila daleko od toga. Lenjin, Nađa i Inesa su zajedno živeli život jer su prekršili prava, prognanih radikalnih socijalista. Lenjin i Inesa (ili Lenjin i Nadežda) nisu vodili duge šetnje pod mesečinom pored Sene niti uživali u zagrljaju ispod Ajfelovog tornja.
Umesto toga, njihova romantična privlačnost je opstajala zbog činjenice da su bili ideološki saputnici. Čudna veza utroje je doživela vrhunac kada su se Nađa i Vladimir preselili u Krakov, a i Inesa zajedno sa njima.
Nekoliko godina kasnije, Prvi svetski rat je besneo Evropom. Lenjin je verovao da Rusija mora da okonča svoju umešanost u rat bez obzira na cenu koju bi platila teritorijom. Shodno svojim patriotskim osećanjima, Inesa je priželjkivala veće rusko prisustvo u ratu kako bi njena domovina Francuska bila spašena od uništenja. Tada se prvi put žestoko usprotivila Lenjinu.
"Što se tiče odbrane tvoje zemlje, za mene je krajnje neprijatno što nam se mišljenja razilaze. Hajde da porazgovaramo oči u oči", pisao je Lenjin svojoj ljubavnici.
Prema svedočenju njihovih savremenika sintagma “oči u oči” bila je zapovest da dugogodišnja sledbenica popusti pred odlukom vođe, što se i desilo.
Tako je čitav njen život ostao posvećen Lenjinu, kao i život Nadežde Krupskaje. Nepokolebljivu odanost obe su dokazale i prateći ga u tajnom putovanju vozom koji je Nemačka obezbedila da bi vratila Lenjina kući.
Sa Lenjinom do kraja
Lenjin je posle revolucije postao zaokupljen previranjima u ruskom društvu. Počevši od njegovog povratka pa do kraja života, on i njegova zvanična žena Krupskaja, bili su praktično nerazdvojni.
Što se Inese tiče, ona je ostala verna revolucionarnim idealima, ali kao borac za ženska prava. Poslednje godine života je provela u neumornom organizovanju međunarodnih konferencija žena komunističkog pokreta. To ju je jako iscrpelo, pa se odlučila na preko potreban odmor koji je provela na Kavkazu.
Godine izgnanstva, putovanja, rada i neurednog života uništle su njeno zdravlje. Dobila je koleru i ubrzo preminula 1920. u svojoj 46. godini. Umrla je sama, daleko od čoveka koga je tako volela i koji joj je bio idol.
Lenjin je zahtevao da njeno telo bude vraćeno u Moskvu i bude sahranjeno u Kremlju, pored Crvenog trga. Kažu da je na njenoj sahrani jedini put javno viđen kako plače.
Samo tri i po godine kasnije umro je i Vladimir Iljič Lenjin. Možda jedna od najvećih misterija vezanih za Lenjinov život jeste konkretan uzrok njegove smrti. Uzroci bolesti koja je onesposobila Lenjina za stvarno političko delovanje, a zatim dovela i do njegove smrti nisu sasvim jasna ni danas. Iako je službeni izveštaj patologa utvrdio da je Lenjin bolovao od skleroze, pojedini lekari smatrali su da je njegovo loše zdravstveno stanje posledica sifilisa ili čak trovanja olovom.
Nakon što je izgubio bitku sa teskobama nejasnih uzroka, osnivač Sovjetskog saveza i organizator slavne Oktobarske revolucije umro je 21. januara 1924. godine, a njegovo telo položeno na Crvenom Trgu u Moskvi gde počiva sve do danas.
Nađa je kao komunistički aktivista živela sve do 1939. i početka Drugog svetskog rata. Umrla je samo dan nakon svog 70. rođendana, a pričalo se i da ju je upravo na proslavi povodom jubileja otrovao Staljin sa kojim se nikada nije naročito dobro slagala.
