Rođen je 13. jula 1942. u Čikagu, kao prvi od dva sina fabričkog radnika Kristofera Forda i njegove supruge Doroti Nidelman. Otac je bio krut i strog, držao je do svojih irskih korena i katoličke vere, dok je majka bila mnogo blaža i decu nije opterećivala svojim jevrejskim poreklom i precima koji su u Novi svet početkom XX veka došli iz Belorusije. Uprkos očevom insistiranju da mu sinovi redovno idu u crkvu i poštuju Boga, oni su krenuli sasvim drugim stazama, a Harison Ford danas tvrdi da je indiferentan prema svim konfesijama.
Kao dete bio je povučen i skroman i zbog toga je teško sklapao prijateljstva, ali ga sredina uprkos tome nije odbacivala. Manjak komunikacije sa ostalom decom u školi, a i izvan nje, naročito je došao do izražaja posle srednje škole, kad je trebalo da odabere zvanje kojim će se baviti u životu.
Harison nije imao pojma kuda bi mogao dalje niti šta ga tačno zanima, pa je – najviše zbog osećanja obaveze prema roditeljima – upisao engleski jezik i filozofiju na koledžu Ripon u Viskonsinu. Studije su mu išle sporo i teško, "kao da guta riblje ulje", kako je jednom objasnio, ali to nije bilo posledica njegove nesposobnosti, nego otpor prema spoznaji da će, kad diplomira, raditi neki dosadni posao i svakog dana sedeti za kancelarijskim stolom od devet do pet.
Motivacija za studiranjem tako se sve brže topila, počeo je da izostaje s predavanja i ubrzo nakupio toliko neopravdanih izostanaka da su ga izbacili s fakulteta. Međutim, nije imao petlje da roditeljima prizna da je zabrljao.
Štaviše, kad je došlo vreme za diplomu, roditelji su presrećni zakupili restoran i počeli da pripremaju proslavu sinovljevog uspeha. Očajan zbog zablude u koju ih je doveo, ipak je skupio hrabrosti i saopštio im istinu, a onda se odmah nakon toga pokupio iz roditeljske kuće i počeo da traži posao.
Nije mu bilo lako: bez ikakvih kvalifikacija, mogao je da radi samo pomoćne i povremene poslove, pa je tako dostavljao novine, konobarisao, održavao zelenilo u gradskom parku, radio na benzinskoj pumpi, a neko vreme čak je i kuvao na luksuznim brodovima.
Iako mu se taj posao sviđao više od ostalih, morao je da ga napusti jer je patio od morske bolesti, a nakon jednog neplanskog iskrcavanja, čuo je da se traže statisti u pozorištu u Viskonsinu i odmah se prijavio. Među stotinak kandidata imao je čak i malu prednost, jer je kao student glumio u nekoliko predstava. Tada se u ulozi glumca oprobao isključivo zato što je smatrao da će ga nastup osloboditi treme i preterane sramežljivosti, ali kako se tim pokušajima posvetio vrlo površno, rezultati su izostali, pa je odustao i pre nego što se pošteno zagrejao. Ovoga puta, međutim, nije mogao da uzmakne, jer se od nečega moralo živeti, a ponos mu nije dopuštao da se roditeljima obrati za pomoć. Zbog svega toga danas se svoje prve pozorišne uloge seća s neskrivenim užasom.
– Imao sam jaku tremu i bio sam uveren kako svi u publici čuju da mi kosti klepeću od straha – priznao je.
Ipak, stvari su prošle mnogo bolje nego što se nadao i dobio je još nekoliko angažmana. U Viskonsinu se zbližio i s pozorišnom sekretaricom Meri Markart, kojom se 1964. i oženio. Brak je bio impulsivan i pomalo nepromišljen, ali Ford nije zbog toga zažalio. Naprotiv, mnogo godina kasnije, kad je postao zvezda, priznao je da prvoj supruzi duguje najviše u životu.
– Ona je izdržala što bi malo ko mogao: trpela me dok sam bio nesiguran, ponekad očajan i naporan, kad smo živeli s vrlo malo novca i jedva podmirivali račune, a ništa na svetu nije upućivalo na to da ću jednoga dana uspeti kao glumac – tvrdi.
Meri ga je, priznaje, nagovorila da se odvaži i na neizvestan korak – selidbu u Los Anđeles. Ford ne krije da se u prvom trenutku skamenio od straha, ali i sam je bio svestan da njegove glumačke ambicije u Viskonsinu imaju slabe šanse, pa je spakovao sve što su imali u mali polovni kombi i u oktobru 1965. otputovao u Kaliforniju.
– Sva sreća da nisam imao pojma u šta se upuštam. Nisam imao nikakvu predstavu kuda treba da idem, kako da tražim posao, kome da se obratim, koji studiji uopšte postoje u gradu! Ukratko, bio sam tele koje nije imalo pojma kako dalje.
Susreo je desetine mladih ljudi koji su, kao i on, došli u Holivud željni uspeha i tek tada shvatio da je samo "kap vode u okeanu", a da put do slave nije ni izdaleka jednostavan kao što mu se u početku činilo. Poslušavši savete onih koji su u odbijanju filmskih pragova imali više iskustva, za početak se prijavio u program "Novi talenti", preko kojeg je filmska kompanija "Columbia Pictures" regrutovala mlade glumce. Honorar je bio skroman – samo 150 dolara nedeljno – ali Forda je mnogo više frustriralo što je za taj novac svakoga dana dolazio u studio, sedeo i – čekao.
Od tako malog iznosa nije se, naravno, moglo živeti, tim pre što je mladi par 1967. dobio sina Bendžamina, koji je danas poznati kuvar, a 1969. i Vilarda, koji se posvetio nauci i sada je ugledni istoričar, pa je porodici trebalo nabaviti više novca. Kako bi osigurao dovoljno barem za stanovanje i osnovne troškove, Harison Ford je nakon celodnevnih iščekivanja u filmskom studiju uveče radio u piceriji u susedstvu, ali ni to nije bilo dovoljno za četvoročlanu porodicu pa je počeo da se pita ima li sve to smisla.
– U jednom trenutku sam izgubio živce, raskinuo ugovor s "Columbijom" i prešao u "Universal", nadajući se da će tamo biti bolje.
Međutim, malo se toga promenilo: Ford je i dalje morao da čeka da ga pozovu, samo što ovoga puta nije sedeo besposlen. Nabavio je literaturu, nešto alata i materijala, osposobio prostor u garaži i počeo da obrađuje drvo i da izrađuje najpre skromne i nezahtevne komade, a potom i mnogo složeniji nameštaj. Oduvek spretan s rukama, brzo se usavršavao i postao odličan stolar, a sudbina je htela da mu se to i isplati: kad je od poznanika čuo da brazilski muzičar Serhio Mendes želi od tri garaže da napravi tonski studio, odmah se povezao s njim i dobio posao.
Mendes je bio oduševljen, a Ford je ubrzo imao toliko narudžbina da je jedva mogao da predahne. Najznačajnija mušterija, pokazaće se, bio mu je reditelj i producent Džordž Lukas, kome je napravio nekoliko ugradnih ormara, ali mnogo značajnije je bilo to što je ostavio dobar utisak na Lukasa, koji mu je 1973. ponudio ulogu u filmu "Američki grafiti" i omogućio mu još nekoliko angažmana. Tračak nade da će se dokopati slave tako se pojavio nakon manje uloge u filmu Fransisa F. Kopole "Prisluškivanje", 1974, a još više kad ga je 1977. Lukas opet angažovao, ovog puta za film "Ratovi zvezda".
Kad je prihvatio ulogu Hana Sola, Ford nije ni slutio da će film postići ogroman uspeh, a on postati jedan od najtraženijih i najbolje plaćenih glumaca u Holivudu. Za "Ratove zvezda" dobio je, za njega u tom trenutku, astronomskih 10.000 dolara. Ali, već za sledeći nastavak potpisao je ugovor na 500.000 dolara, a san o filmskoj slavi nakon trinaest godina iščekivanja postao je java.
Prema grubim procenama, filmovi u kojima je glumio zaradili su više od šest milijardi dolara, pa ne čudi što su mu producenti vrlo brzo počeli odobravati astronomske honorare.
Ipak, svaka priča o uspehu ima i naličje, a ta sudbina nije zaobišla ni Harisona Forda.
Veliki uspeh i dugotrajna odsustvovanja iz porodice zbog obaveza na filmu, uzdrmali su dotada skladan brak i on se 1979. raspao. Mada razlaz nije bio bezbolan, Ford se poneo korektno – iako to nije morao da učini, bivšoj supruzi je prepustio vilu u kojoj su dotad živeli, a sebi je kupio manju kuću u blizini, kako bi što više bio s decom.
Ali, nije dugo samovao. Na jednom snimanju upoznao je scenaristkinju Melisu Metison, s kojom je postao nerazdvojan. Par se ubrzo nastanio u Fordovoj novoj vili, koju je kupio 1982, pošto se na njegov račun počeo slivati novac za filmove "Imperija uzvraća udarac" i "Povratak Džedaja". Ali, Ford nakon neuspešnog braka nije žurio da uđe u drugi, pa su se on i Melisa venčali tek 1984, četiri godine nakon što su se upoznali. U braku su 1987. dobili sina Malkolma, a tri godine kasnije i kćerku Džordžiju.
Melisa je svesrdno potpomagala suprugovu karijeru, jer je zaista bila u savršenoj poziciji za to: radila je kao scenaristkinja u timu s jednim od najjačih filmadžija današnjice, Stivenom Spilbergom. On je, s druge strane, početkom osamdesetih godina tražio glavnog glumca za lik neustrašivog i šarmantnog pustolova Indijanu Džonsa, za film "Otimači izgubljenog kovčega", a Melisa je Spilbergu predložila da je poveri njenom suprugu. Slavni redatelj ju je poslušao i – nije zažalio. Ford je odigrao ulogu Indijane Džonsa u još tri filma i postigao neverovatan uspeh i popularnost, ali i ogromnu finansijsku dobit.
Naime, uz milionske honorare, ugovorio je i procenat od zarade filma, što se pokazalo kao nepresušan izvor prihoda.
Ponude su pljuštale sa svih strana, a Ford je nepogrešivim instinktom izabrao nekoliko sjajnih i vrlo unosnih uloga: 1982. Rika Dekarda u filmu Ridlija Skota "Istrebljivač" (Blade Runner), 1985. ulogu detektiva Džona Buka u sjajnom trileru Pitera Vira "Svedok", potom odlično primljenu ulogu penzionisanog analitičara CIA Džeka Rajana u napetom filmu Filipa Nojsija "Patriotske igre" i, mnogi tvrde njegovu najbolju ulogu, u filmu "Begunac", 1993, u kojem je glumio nevino optuženog lekara Ričarda Kimbla.
Veliki uspesi i honorari koji su sa svakim filmom bili sve veći, imali su i drugo lice: postao je toliko popularan da nigde nije imao mira.
– Osećao sam se neverovatno neprijatno, gotovo progonjeno. Kud god bih pogledao, video sam svoje fotografije, džambo plakate, reklame! Na neki način postao sam rob vlastite popularnosti, i to me beskrajno frustriralo.
Kako bi makar povremeno normalno živeo, 1985. je kupio veliko imanje u dolini Džekson Hol u Vajomingu, gde bi se povlačio kad god je mogao. Tamo je, daleko od glamuroznih holivudskih okupljanja, mogao na miru da radi u svojoj stolarskoj radionici, da uveče opušteno sedi na terasi, a preko dana jaše. S vremenom je priuštio sebi i ono što je već dugo želeo – naučio je da leti.
Krenuo je na kurseve, položio sve ispite i 1986. dobio dozvolu za upravljanje helikopterom i manjim letelicama. Od tada je letenje za njega "relaksacija, terapija, užitak, punjenje baterija, prilika za savršenu meditaciju".
Iako je profesionalno ali i privatno prošao mnogo turbulentnih razdoblja, život mu je u zrelom dobu priredio još jedno iznenađenje. Naime, kad se činilo da je postigao sve što je želeo i da mu život ne može biti bajkovitiji, Ford se ponovo našao na tankom ledu.
Njegova supruga Melisa Metison izjavila je da "ne želi više da bude u braku sa samom sobom jer njega nikad nema" i 2001. podnela tužbu za razvod.
Pokazalo se da joj je lako da se rastane od supruga, ali mnogo teže od njegovih miliona, pa je postupak trajao pune tri godine i proglašen je jednim od najskupljih holivudskih razvoda. Melisa je vansudskom nagodbom dobila 90 miliona dolara i nepoznati procenat zarade od svih Fordovih filmova koje će on ostvariti do punoletstva dece.
U bespoštednoj borbi za svaki cent, mediji su – atipično – stali na njegovu stranu. Kad bi ga pitali da li se oseća kao "oguljeni zec", Ford je mirno odgovarao "to je samo novac", ali u tom je trenutku malo ko znao da je šezdesetogodišnji glumac – ponovno zaljubljen.
Na dodeli Zlatnih globusa 2002. godine, Ford se upoznao s tada 38-godišnjom glumicom Kalistom Flokhart i za njega je istog trenutka sve ostalo postalo nevažno.
Holivudom su odmah počela sočna ogovaranja, jer je Kalista samo tri godine starija od glumčevog prvog sina, ali par se nije dao pokolebati. Iako su mnogi prognozirali da će se brzo ohladiti i da neće moći da prati tempo i zahteve svoje mlade partnerke, dogodilo se upravo suprotno.
Posle osam godina zajedničkog života, par se 18. juna 2010. venčao u Novom Meksiku. Kad je vest procurila u javnost, glumca su zatrpali pitanjima kako se u dobu kad je već bio trostruki deda odlučio na taj korak i kako će se odnositi prema Lijamu, osmogodišnjem usvojenom sinu svoje supruge, a on je samo odmahivao rukom.
Na razgovor je pristajao samo ako su se pitanja ticala njegovih profesionalnih ili filantropskih aktivnosti, kojih je od 2000. bilo sve više. Ford je učestvovao u akcijama za očuvanje prirode i zaštitu okoline, pa je 2006. dobio i uglednu nagradu "Jules Verne Spirit of Nature". Još više poklonika dobio je kad je zabranio lovcima da zalaze na njegovo ogromno imanje i da na njemu love jelene, a 2006. je na Dan zahvalnosti u Los Anđelesu organizovao i platio večeru za četiri hiljade beskućnika.
– Ponosan sam na svoj rad, naravno. Vesele me i nagrade koje sam dobio kao glumac, godi mi priznanje Američkog filmskog instituta i nagrada za životno delo – izjavio je povodom svog 70. rođendana. – Ali, sve to pada u senku kad letim nad svojim imanjem u Vajomingu i vidim krdo jelena kojima ne preti opasnost od čoveka. Ljudi pogrešno misle da je novac izvor sreće. Nije. Šteta je samo što većina nas do te spoznaje dođe prekasno.
