Gradovi žive od uspomena, ponose se svojim ulicama, muzejima, mitovima i legendama, lokalnim junacima. Oni srećniji gradovi diče se svojim fasadama i rekama. Ima i onih koji svoja jezera čuvaju kao najvoljeniju devojku. Neki gradovi svoju istoriju digitalizuju i tako zavode generacije rođene na Fejsbuku. Drugi se trude da namame turiste oživljavajući svoju prošlost kroz karnevale, ili ih prosto mame zvukom ulice. Manji gradovi na veće gledaju sa nekom vrstom zavisti zbog budžeta, broja stanovnika ili pozorišta, ali se s druge strane onako domaćinski ponose što imaju komšije, vremena za popodnevnu kafu, što su oslobođeni nesnosne buke i histerije megalopolisa. Oni koji imaju more prepotentno žive leti, a skrušeno i povučeno zimi čekajući sunce da se opet naprave važni, jer takav šum talasa nigde ne može da se čuje.
Ove žene će jednoga dana, kada reše da se povuku i spuste zavesu, dobijati tantijeme za život
Milanka Udovički
Beograd je imao i još uvek ima svoje promotere. Nezvanične, svakako. Ali vrlo ubedljive i uporne. Jedna od njih je Milanka Udovički. Zemunka, prva Srpkinja na naslovnoj strani Voga, doktor ruskog i orijentalnih jezika. Doktorat je stekla na Sorboni, a mentor joj je bio Danilo Kiš. Ova ikona slobode oduvek je privlačila ogromnu pažnju gde god da se pojavi. Oblačila se i ponašala potpuno otkačeno. Uvek je pušila lulu i nosila mornarsku kapu. Išla je u školu pantomime. Igrala je na filmu. Nikad se nije češljala. Potpuno slučajno, zapanjila je čuvenog dizajnera Filipa Starka patikama koje u tom momentu niko nije znao ni da napravi, a kamoli da ima. Kad bi to ikako bilo moguće, u ličnoj karti sigurno bi joj pisalo “rođena sa stilom”. Osim u Zemunu, Milanka danas živi i u Parizu. I u osamdesetoj nosi mini-suknju i kaubojske čizme. Majka je tri sina iz tri različite veze. Slikali su je najslavniji svetski fotografi, ali posebno poglavlje u njenoj profesionalnoj biografiji ima Helmut Njutn. Ta njihova priča, na neki način, je ostala nedorečena. Posle mnogo snimanja, imali su plan – hteo je da je fotografiše sa tri sina i dva unuka, koji stoje oko nje u crnim smokinzima, dok se ona baškari u minijaturnom bikiniju. Bila bi to sasvim sigurno još jedna istorijska naslovna strana da Helmut Njutn nije poginuo samo nekoliko dana pre zakazanog snimanja.
Pariz je nikada nije previše inspirisao, London ju je više uzbuđivao, ali je znala da na revije Aleksandra Joksimovića u Gradu svetlosti dođe sa glavicom kupusa u krilu. Sopstvenim primerom Milanka uspešno demonstrira da sa godinama sve može da bude uzbudljivije. Sreo sam je i pre nekoliko godina u sada “pokojnoj” kafani Tri lađara u Zemunu. Na tom specifičnom mestu, Lađarcu, gde se džez služio između jela i pića, a bogami i kao desert, Milanka je u striktnom miniću, sa već čuvenom lulom, tu gde je dobro zagazila devetu deceniju, minglovala i plesala. Gledajući je, čovek ne može da se otme utisku kako će jednoga dana, kad reši da se povuče, upravo ona dobijati tantijeme za život.
Marija Baksa
Bila je Beograđanka u Rimu, a Rimljanka u Beogradu. Rođena u jednom selu blizu Pazina, u Istri. Gimnaziju je završila u Beogradu, apsolvirala je arhitekturu, a filmsku karijeru je počela u Rimu. Igrala je u italijanskim komedijama, imala je i glavne ženske uloge u filmovima “Jedna ljubav, tako krhka, tako jaka” i “Koza nostra, istina o mafiji”. Ovo je deo biografije lepotice koja je žarila i palila, prilično štur, obrnuto proporcionalan njenom stvarnom životu, koji je uspela da sačuva samo za sebe i svoje bližnje. Čuva ga i dalje, dok svakodnevno hoda centralnim beogradskim ulicama, izazivajući poglede prolaznika koji ni ne slute ko prolazi pored njih.
Ova plavuša, zelenih očiju, nosila je i nadimak jugoslovenska Katrin Denev, osetila je i čari Holivuda, naklonost Klinta Istvuda, ali se vratila u Rim. Oko nje su jurili Fabio Testi, Đankarlo Đanini, Franko Nero, obletale su je zvezde. Postala je ikona njihovog društvenog života. Osim toga, bila je i džek, redovno je slala avionske karte svojim beogradskim prijateljicama da bi se i one kupale u njenoj slavi. Omanja ilustracija su buketi cveća koji su stizali na njenu adresu, ali nikada pre jedanaest sati jer se znalo da voli da spava. Kada bi se popunile sve vaze, bukete bi bacale u kadu punu vode. Bio je to svojevrsni sajam cveća i devojačke radosti, u toj vili van Rima.
Ogovarali su je da je prva naša, što bi se danas reklo, starleta, optužujući je što se slikala za Plejboj. Nije se mnogo uzbuđivala: “To je bilo vreme ludorija. Ne činim više mladalačke greške, a i kod nas ljudi nemaju svetske razmere i dovoljno imaginacije da bi shvatali mnoge stvari.”
Igrala je sa Ursulom Andres, najveći uspeh je postigla sa filmom “Tajna Koza nostra”, gde je bila pored Čarlsa Bronsona, i u “Crnom Torinu” sa Badom Spenserom. Za nju su bile krojene role ljubavnice gangstera, što je njenu popularnost podiglo na viši nivo. Kod nas se pojavila u Šijanovom “Davitelj protiv davitelja”, prvencu Jovana Jovanovića “Mlad i zdrav kao ruža”, igrala je jednu od dve glavne ženske uloge u “Kiklopu” Antuna Vrdoljaka i u nežnoj tragikomičnoj priči “Bokseri idu u raj”. U Americi je snimala reklame za sjaj za usne. Bila je ambiciozna, ali kada je shvatila da neće baš biti svetska zvezda, odlučila je da spusti klapnu. U njen život stalo je više od tri braka.
Dodelila je sebi novu ulogu – počela je da se bavi antikvitetima, imala je oko četrdeset godina i obogatila se. Preselila se na rimsko Dedinje, napravila svoj šourum, gde se dolazilo isključivo na poziv, društvo joj je pravila italijanska aristokratija. Živela je život na visokim potpeticama. Sada hoda u patikama. I podjednako je zavodljiva. Režirala je sopstveni život sa devizom: “Lepota je kapital koji treba dobro da se iskoristi.” Kada bi postojao neki intimni vodič kroz istoriju ovog grada, odabranima bih omogućio da ćutke posmatraju svakodnevni nemi hod Marije Bakse po kaldrmi. Putanju znam.
Nataša Vojnović
Zvezda svetskih pista, atipična manekenka koja caruje naslovnim stranama modnih magazina, ljubimica Karla Lagerfelda i Toma Forda, devojka koja podjednako dobro zna da se zabavi i u Brčkom i u Njujorku, imala je dvanaest godina kada je počeo rat u Bosni, kada je postala izbeglica. Sa šesnaest je pobedila na Elite Model Look-u u Beogradu i, kao najsrećnije stvorenje, stupila na planetu svetskih modela. Publika u Hajatu pamti taj njen pobednički skok u štiklama, sa licem koje je isijavalo iskonsku radost i na kojem je vispreni posmatrač mogao jasno da pročita: “Osvojiću svet.”
Njena moć transformacije je fascinantna, a to je vežbala još u detinjstvu.
I fudbal je dobro igrala, a pred prvu manekensku sezonu pala je i razbila oba kolena. Karl Lagerfeld se oduševio ovom pričom, naročito kada mu je priznala da joj se to dogodilo na ivici šesnaesterca.
Prve beogradske dane provodila je između malog stana u Kneza Miloša i Sremčice, gde su imali deo kuće koju je njen otac sagradio još pre rata u slučaju da njegova deca budu želela da studiraju u Beogradu. Za vreme ratnih godina njih devetoro se guralo u tom stančiću i bilo im je kul. Natašina svojeglava priroda nije bila imuna na dešavanja u zemlji koja je gorela u plamenu. Ponašala se dosta problematično, bila je jako ljuta zbog svega što nam se desilo. Iz protesta je išla bosa u školu, probušila je nos, a kada nije znala šta će – jednostavno bi se potukla. Odlazila je u Čumićevo sokače, taj bastion za oblačenje elite koju su ispljunule devedesete, baš zato što je iz dubine duše prezirala novopečene bogataše i dizelaše. Pobegla je s maturske večeri jer joj se nije sedelo s onima koji nisu imali pojma da se negde u blizini gine. Pušila je “drinu”, a njeni školski drugovi “rothmans”, koji je ponekad htela da zapali, pa je žickala te njihove otmene cigarete.
Iza njene nonšalancije krije se ozbiljan rad. Od šest ujutru, kada dođe na šminkanje pred prvu reviju, počinje da pravi šou. Onda zaspi na petnaestak minuta, probudi se i tera dalje. Karl Lagerfeld je voleo da joj poverava specijalne efekte. Samo bi joj šapnuo: “Hajde, smisli neki fazon.” Mesto zločina je bila Šanelova revija. Naravno, sve utegnuto i raskošno, i kod poslednjeg izlaza Nataša se sagne i krene četvoronoške sredinom terena. Dođe tako do kraja, ustane i zavrti neku piruetu. Aplauz jačine groma. Priđe Karlu i šapne mu: “Ovo je pravi catwalk.”
Nije fascinirana autoritetima, ima svoja pravila igre koja se uklapaju u surovi svet šou-biznisa, ali su ipak njena. Njena energija i nemirni duh vode je novim putem gde ispunjava svoje želje i traži nove izazove. I uvek promoviše Beograd.
