Nemačka glumica i pevačica Marlen Ditrih rođena je kao Marija Magdalena Ditrih, kao druga ćerka policijskog poručnika Luisa Eriha Ota Ditriha i Jozefine Vilhemine. Ipak, Marlen je celog života negirala da ima sestru, veruje se jer je njena starija sestra Elizabet tokom Drugog svetskog rata vodila bioskop koji su posećivali nacistički oficiri.
Od detinjstva je pokazivala interesovanje za muziku, a kao tinejdžerka je učila da svira violinu. Upisala je fakultet u Berlinu, ali je zbog tendinitisa odustala od školovanja i sreću okušala na audiciji u Nemačkom pozorištu.
Prve nastupe imala je početkom dvadesetih, u horu tokom predstava Maksa Rajnharda, a vremenom je počela da dobija sporedne uloge. Prolazile su godine, a njen talenat je ostajao neprimećen, sve dok 1922. godine nije dobila prvu filmsku ulogu — u ostvarenju So sind die Männer.
Ni tada se nije mnogo proslavila, a na početku karijere upoznala je asistenta izvršnog producenta Rudolfa Zibera na snimanju filma Tragödie der Liebe, za kog se kasnije udala.
Tokom dvadesetih je igrala u više manjih filmova, a prvi put ju je šira publika primetila u prvom nemačkom ton-filmu "Plavi anđeo" (nem. Der blaue Engel), gde je igrala glavnu ulogu. Upravo on doneo joj je svetsku slavu, a po dolasku nacista na vlast Marlen je sklopila ugovor s kompanijom Paramount Pictures, kojoj je ona bila savršen odgovor na hladnu lepoticu Gretu Garbo kuće Metro-Goldwyn-Mayer.
Potom je snimila "Maroko", a za ulogu u tom filmu dobila je prvu i poslednju noiminaciju za Oskara. Nizali su se filmovi i uspesi, a javnost u svojoj zemlji iznenadila je odbijanjem 1936. godine ponudu Jozefa Gebelsa da snimi propagandni film, i to za ogroman honorar.
Radila je u Americi s najvećim filmadžijama, kao što su Vels, Hičkok, Vajlder i Lubič, a lako je postala jedna od najtraženijih i omiljenih holivudskih zvezda. Karijeru Marlen Ditrih obeležile su uloge iskusnih žena s burnom prošlošću, plesačica u kabaretu, špijunki, od kojih su sve naizgled bile umorne od ljubavi, ali su joj davale šansu.
Često je isticala da joj snimanje nije prijatno i da se ne oseća kao zvezda.
"Potpuno sam hladna na izlive obožavanja stranaca. Slava koja u potpunosti može izmeniti imidž čoveka nada mnom nije imala nikakvu moć", napisala je u svojim memoarima.
Marlen je dugo nastupala kao kabaretska igračica, čak deceniju i po, a ostavila se kao vrlo uspešna pevačica i plesačica.
S Rudolfom Ziberom dobila je ćerku Mariju Rivu, koja je i sama postala glumica, a zajedno su bili sve do njegove smrti. Ipak, njihov brak bio je otvoren i slobodan, a Marlen je u jednom trenutku izdržavala i supruga i njegovu ljubavnicu na njihovom ranču u San Fernandu. Volela ga je toliko da je karijeru završila nakon Rudolfove smrti, a nikada nije sebi oprostila što 1976. godine nije bila uz njega dok je umirao.
Kako je Rudolf bio neveran, tako je i Marlen imala brojne avanture, a među njima su posebno zapažene bile one sa ženama. Glumica je uvek rado koketirala sa svojom muškom stranom i rado u kabaretu nastupala u fraku i sa cilindrom, neretko sa cigaretom u ruci, što je nailazilo na opšti šok tada vrlo konzervativnih Amerikanaca. Štaviše, Marlen, koja nije preterano skrivala činjenicu da je biseksualka i nazivala je sebe "džentlmenom u srcu", imala je nekoliko vatrenih veza u Holivudu, pa joj je Fon Šternerberg u filmovima "Maroko" i "Plava Venera" dodelio uloge kabaretskih igračica koje flertuju, kako se to pisalo, "s muškarcima, sa ženama i s nevoljama".
Tako je Marlen Ditrih ušla u istoriju filma kao prva žena koja je poljubila drugu ženu ispred kamere, u filmu "Maroko", u režiji Džozefa fon Šternberga.
Glumica je u ulozi madmoazel Ejmi Džoli poljubila u usne damu u publici, i to odevena u frak i sa cilindrom na glavi, nakon što je flertovala pogledom dok je mirisala cvet. Iako ovo nije pravi francuski poljubac u kontekstu gej ljubavne veze, on definitivno nije prijateljski već ima romantičnu ili seksualnu konotaciju i definitivno je prvi istopolni poljubac na ekranu.
Malo je poznato da je Marlen Ditrih imala vatrenu vezu s Gretom Garbo, svojom glavnom konkurencijom u Holivudu tog vremena. Ipak, njih dve su celog života poricale da se uopšte poznaju.
Sudeći po nekim izvorima, navodno su se srele samo jednom, kada ih je 1945. godine Orson Vels upoznao na žurki koju je priredio glumac Klifton Veb.
Ditrihova je koleginici tada rekla da je "boginja", a Greta, koja je imala pravilo da nikad ne uzvraća komplimente, odgovorila je kratko: "Hvala" i otišla.
Kako tvrdi Dajana Meklelan, spisateljica i nekadašnja kolumnistkinja "Vašington posta", ne samo što je njihovo poznanstvo prevazišlo ove dve rečenice nego su Greta Garbo i Marlen Ditrih imale zajedničku tajnu. Tajnu aferu, da budemo precizniji.
Ona je 2001. u svojoj knjizi "Devojke" pisala o tome kako su slavne glumice bile ljubavnice čak 20 godina pre nego što ih je Vels upoznao i, štaviše, mnogo pre nego što su uopšte izgradile holivudske karijere. Kako ona tvrdi, do kratke i burne veze sa snažnim efektima na njihove živote došlo je 1925. u Berlinu, na snimanju nemačkog nemog filma "Ulica bez radosti" (nem. Die freudlose Gasse).
Široj javnosti ovo ostvarenje je poznato kao poslednji značajni film Grete Garbo pre njenog odlaska u Holivud, dok je Marlen Ditrih uvek poricala da ima išta s njim i njeno ime se nigde ne pojavljuje. Ipak, Dajana Meklelan pronašla je u vašingtonskoj Kongresnoj biblioteci odbačene delove filma jer je želela da vidi sve scene koje je snimila Greta Garbo, a ono što je pronašla iznenadilo ju je — u nekoliko scena videla je Marlen Ditrih!
"U vreme snimanja "Ulice bez radosti", Marlen je bila možda najzauzetija i najstrastvenija biseksualka u Berlinu. Imala je samo 23 godine i "ozloglašen i kompulsivan apetit kada je reč o zavođenju lepih žena", tvrdila je Meklelanova.
Navodno je Marlen slomila srce Greti i podsmevala joj se, zbog čega je Greta patila.
"Osećala se iznevereno zbog toga što pričala o njenim tajnama, ismevala njene korene i njeno umeće u seksu. Bila je povređena, posramljena i istraumirana", tvrdi ova spisateljica.
Dobro je poznato da je Marlen Ditrih bila veoma aktivna u berlinskom noćnom životu, da je posećivala privatne zabave poznate po slobodnije ponašanju, a iako je bila udata, o njoj su kolali šokantni tračevi, poput onog da je jednoj ljubavnici zubima pokidala veš i zadovoljila je u pozorištu.
Preminula je u Parizu, 1992. godine, u devedesetoj, a kovčeg s njenim telom prekriven je francuskom zastavom, a potom i američkom, nakon čega je upućen u Berlin. Tu je dodata i nemačka zastava, a Marlen je sahranjena u berlinskom Šenenbergu, u blizini kuće u kojoj je odrasla.
