Bled ten kao u tek ekshumiranog leša, upali obrazi, busen čekinjaste grive koja s godinama kao da postaje sve gušća, pogled prodoran poput lasera, osmeh grabežljivca… Već svojom fizionomijom Kristofer Voken bio je predodređen za uloge poremećenih, a opet demonski privlačnih likova.
Filozofski nastrojeni vampiri, sadistički koljači, pali anđeli, obezglavljeni jahači smrti i plaćeni ubica neki su od tipičnih “junaka” koje je portretirao na filmskom platnu.
Voken je rođen 1943. u Njujorku, u imigrantskoj porodici: otac Paul je u Ameriku došao iz Nemačke u potrazi za boljom budućnošću, a isti razlozi su u Kvins doveli Rosali iz Škotske. Sposobni i radni Paul otvorio je pekaru, koja je odlično poslovala, ali mu je ostavljala malo vremena za porodični život. Sirota Rosali imala je glumačke ambicije, navodno i talent, ali joj je sudbina namenila drugačiju ulogu – onu majke trojice zahtevnih sinova. Shvativši da su svetla reflektora za nju nedostižan san, odlučila je da ga njeni sinovi žive umesto nje.
Priključila se organizaciji “The Stage Mother’s Society”, kako bi potomcima osigurala televizijsku karijeru. Prvi posao budućeg Oskarovca bilo je poziranje za kalendar, u društvu dva mačaka, u dobi od četrnaest meseci.
Pedesete godine prošlog veka bile su idealno vreme za talentovane glumce u Njujorku. Bilo je to zlatno doba televizije – svaki se vikend produciralo preko devedeset emisija. Takvu priliku Rosali ni u ludilu ne bi propustila. Mladi Kristofer detinjstvo će provesti na bezbrojnim audicijama, u društvu brata Glena. Zahvaljujući specifičnim glasovima i izražajnim crtama lica, dečaci su bili tražena “roba” – nije bilo reklame kojoj bar jedan mali Voken nije udahnuo dozu svoje zanimljive ličnosti.
“Veliki deo tog ranog uspeha dugujem svojoj bujnoj kosi – ona je bila slavna pre mene. Kao da je govorila "gledaj me", što nije loše ako si u šoubiznisu," smeje se.
Do desete je godine nastupio u brojnim zabavnim emisijama, a dobijao je i male uloge u TV serijalima. Vrhunac tadašnje karijere bio je nastup u popularnom showu “The Colgate Comedy Hour”, ruku pod ruku s legendama Džerijem Luisom i Dinom Matinom. U šesnaestoj godini, odlučio se odmoriti od šoubiznisa te se pridružio putujućem cirkusu. Kako je voleo životinje i prezirao opasnost, dobio je mesto – krotitelja lavova!
Nakon mature, upisuje studije engleske književnosti na prestižnom univerzitetu Hofstra, ali akademska karijera neće biti dugog veka. Mladića naviklog na uzbudljivi život šoubiznisa gušila je suvoparna univerzitetska atmosfera, pa je nakon godinu dana marljivog čitanja Šekspira prekinuo studije kako bi nastupio u mjuziklu “Best Foot Forward”.
Do 1975. godine Voken radio je isključivo u pozorištu. Na velikom platnu debitovao je u dvadeset petoj godini, kratkim nastupom u filmu “Me and My Brother”, a svetsku slavu donela mu je uloga suicidalnog brata naslovne junakinje u filmu “Annie Hall” Vudija Alena.
Samo godinu dana kasnije, uloga u Ciminovu klasiku “Lovac na jelene” doneće mu Oskara za sporednu ulogu i profilisati ga kao “omiljenog psihopatu Amerike”. Ko je jednom video antologijsku scenu ruskog ruleta, gde duboko traumatizovani ratni veteran prislanja revolver uz glavu, teško da će je ikad zaboraviti.
“Iza sebe sam imao preko trideset godina iskustva u šoubiznisu, a tek nakon ta dva filma ljudi su me počeli prepoznavati na ulici”, ispričao je.
NE PROPUSTITE
Osvetoljubivi plaćenik u “Psima rata”, nemilosrdni narko-boss u “Kralju Njujorka"; poremećeni Bondov protivnik u “Pogledu na ubistvo", mafijaš lak na okidaču u “Pravoj romansi”, vampir filozof u “Ovisnosti, ubojiti obezglavljeni duh u “Sanjivoj dolini”, dekadentni italijanski aristokrat s ekstremnim seksualnim preferencijama i ubilačkim tendencijama u trileru “U naručju neznanca” (kad mu je redatelj Pol Šrejder hteo osvetliti lice odozdo, kako bi izgledao strašnije, Voken ga je prezirno pogledao i rekao: “Ne trebaš me TI učiniti zlim, to sam radim odlično!”), anđeo smrti u horor-trilogiji “Proročanstvo”, paralizovani mafijaški šef u “Čekajući smrt u Denveru”, sadistički gangster u “Poslednjem preživelom” te jezivi načelnik zajednice poslušnih, robotskih ženica u “Stepfordskim suprugama” samo su neke od uloga koje su mu omogućile titulu “rent-a-manijaka”.
“S licem poput moga, rođen sam za uloge negativaca”, šali se.
Devedesetih godina prošlog veka, potrudio se razbiti sliku koju je o sebi stvorio odabirom uloga psihopata. Osim što se nekoliko puta pojavljivao u legendarnom “Saturday Night Liveu”, napisao je satiričnu dramu o zagrobnom životu Elvisa Prislija, režirao kratki film “Popcorn Shrimp” i glumio dobroćudnog oca u Spilbergovom filmu “Uhvati me ako možeš” (da je dobro odradio posao, svedoči oskarovska nominacija za sporednu ulogu).
Dokazao se i kao komičar: u “Lovcima na deveruše” bio je uverljiv u ulozi posesivnog oca dvaju udavača, a u rimejku “Laka za kosu” otplesao je senzualan “stiskavac” s – Džon Travoltom!
Koliko je Vakenova karijera uzbudljiva, toliko je njegov privatni život monoton. Duže od pola veka je u srećnom braku s producentkinjom Džordžan Voken. Par uživa u miru i tišini seoskog imanja u Konektikatu, ne zamarajući se događajima u svetu (nemaju kompjuter, mobilni, pa čak ni sat!), a život su organizovali na praktičan način – već na početku braka dogovorili su se da neće imati dece, budući da je to “prevelika gnjavaža”.
NE PROPUSTITE
Umesto potomaka, opredelili su se za mačke, preciznije deset mačaka koji im razbijaju monotoniju.
“Zbog uloga koje mi nude, ljudi me smatraju ludakom, a ja sam dobroćudan momak koji plaća račune na vreme, bavi se baštovanstvom i trebi buve iz krzna svojih mačaka. Kad bi snimali film o mom životu, taj bi film bio zabavan kao posmatranje boje na zidu koja se suši”, ispričao je.
Zar je to isti čovek kojem su američki mediji dali nadimak “El Mystero” (Misterija)?
