Četverostruka dobitnica nagrade Emi (s ukupno 13 nominacija) publiku i kritiku osvojila je ulogom šeprtljave i nezgodama sklone Lusi Rikardo u jednoj od najpopularnijih humorističnih serija svih vremena, I Love Lucy (Volim Lucy, 1951. – 1957.).
Siromašna i sramežljiva
Lusil Desire Bol rođena je u Džejmstaunu (savezna država Njujokr) 06. avgusta 1911. godine. Njen otac Henri Durel Bol bio je električar i postavljao telefonske kablove, pa se porodica često selila zbog njegovih poslovnih obaveza.
1915. godine, dok je porodica boravila u gradiću Buteu, Had umire od tifusne groznice. Lusina majka Desire, u to vreme trudna (sin Fred rođen je te iste 1915. godine), vraća se u Džejmstaun gde pronalazi posao u fabrici i upoznaje Eda Pitersona s kojim će se i venčati.
Nesklon deci, Piterson nagovara novopečenu suprugu da ostavi decu u Džejmstaunu i pođe s njim u Detroit. Fred novi dom pronalazi kod majčinih roditelja, dok Lusil seli Pitersonovim roditeljima. Odrastala je u relativnom siromaštvu: njeni skrbnici nisu mogli da joj priušte ni osnovne školske potrepštine poput olovaka. Utehu pronalazi u pozorištu gde je često odlazila u društvu dede Freda Hanta. Upravo on joj pruža najveću podršku u njenim glumačkim ambicijama i podstiče je da nastupi u školskoj predstavi.
Kada je Lusil bilo 11 godina, majka i očuh vraćaju se iz Detroita. Nekoliko godina kasnije majka je prijavljuje na audiciju za prestižnu njujoršku glumačku školu “Robert Minton-John Murray Anderson”. Dok su ostali/e kandidati/kinje recitirali/e Šekspira, Luisl je izvela komični monolog koji joj je osigurao mesto u školi.
Ali nakon samo mesec dana uprava škole zamolila je njenu majku da je ispiše jer, kako su naveli u pismu, traći vreme i novac. Lusil je, naime, bila toliko sramežljiva da je odbijala da nastupa pred svojim kolegama/icama (među kojima se nalazila još jedna buduća glumačka diva Bet Dejvis). Svoje iskustvo u školi “Robert Minton-John Murray Anderson” Lusil je kasnije opisala na sledeći način:
“Sve što sam tamo naučila bilo je kako da se bojim.”
”Kraljica B-filmova”
Usvojivši profesionalno ime Dian Belmont, Lusil 1927. pronalazi posao manekenke, istovremeno nastupajući u manjim ulogama na Brodveju. Odlučna u nameri da uspe kao glumica, početkom 30-ih odlazi u Holivud.
Prvu značajniju ulogu ostvarila je u filmu Stage Door (1937.), u kojem je zaigrala s KetrinHepbern i Džindžer Rodžers.
Međutim, većina filmova u kojima se pojavila tokom 40-ih nije bila ni upola toliko glamurozna. Šta više, brojni angažmani u drugorazrednim filmovima doneli su joj titulu ‘kraljice B-filmova’.
Na setu jednog od prvih ‘B-filmova’ koje je snimila, Dance, Girl, Dance (1940.), Lusil upoznaje naočitog kubanskog muzičara Desiderija ‘Desija‘ Arnaza. Usprkos nagađanjima da njihova ljubav neće potrajati (uglavnom zbog Arnazijeve reputacije zavodnika, te razlika u temperamentima i godinama – Lusil je, naime, bila šest godina starija od Desija), par se venčao krajem te iste 1940. godine.
Brojne poslovne obaveze, kao i Desijeve afere i problemi s alkoholom, doveli su do brojnih trzavica i sukoba. 1944. Lusil podnosi zahtev za razvod,ali par se na kraju ipak miri i odlučuje da pokušaju ponovo. Kako bi se što više zbližili i minimalizirali razdvojenost koju često donose pretrpani rasporedi, odlučuju se i na poslovnu saradnju te zajednički osnivaju producentsku kuću Desilu Productions.
Podstaknuti uspehom Lusiline radio-komedije My Favorite Husband osmišljavaju vodvilj sa zgodama i nezgodama bračnog para u središtu (vodvilj će kasnije postati temelj za megapopularnu seriju Volim Lusi).
“Kako je nastala serija Volim Lusi? Odlučili smo da nećemo dopustiti advokatim da zarade na našim greškama, već ćemo mi biti ti koji će zaraditi”, izjavila je Bol.
Kada su joj šefovi televizijske kuće CBS pristupili s ponudom za TV seriju, Lusil je odvratila da pristaje jedino ako uloga njenog televizijskog supruga pripadne Desiju. Strahujući da američka publika neće biti previše sklona američko-kubanskom bračnom paru, CBS-ovci odbijaju, ali ogroman uspeh Lusilonog i Desijevog šoua brzo ih je naterao da se predomisle.
Volim Lusi
15. oktobra 1951. godine prva epizoda sitcom-a Volim Lusi premijerno je prikazana na malim ekranima širom SAD-a. Prateći živote dva bračna para: Rikardovih, Lusi i Rikija (Lusil i Desi), te njihovih komšija Mertcovih, Etel i Freda , serija je obrađivala teme vezane uz bračni život i život u predgrađu, te položaj žena na tržištu rada. Bila je to prva humoristična serija koja se snimala pomoću nekoliko kamera i to pred publikom.
Volim Lusi ubrzo je postala prava senzacija: tokom četiri od ukupno šest godina emitovanja bila je najgledaniji program na američkoj televiziji.
Epizoda u kojoj Rikardovi dobiju prinovu (Luisl, u to vreme trudna i u stvarnom životu, bila je prva trudnica na malim ekranima) imala je veću gledanost od inauguracijskog govora predsednika Ajzehauera! U nastojanju da uspeh serije prenesu i na veliko platno, Lusil i Desi snimili su i dva filma: Medeni mesec na točkovima (1954.) i Zauvek tvoj (1956.).
Učenica legende nemog filma Bastera Kitona, Lusil je bila perfekvionista i marljivo uvežbavala sve komičarske rutine, gegove i izraze lica (improvizacija u seriji svedena je na minimum).
Često su je nazivali kraljicom komedije, ali ona sama je skromno odbijala spomenutu titulu, insistirajući da ista pripada drugoj glumački legendi, Kerol Lombard.
Nakon što je 1957. godina emitovana i poslednja sezona serije Volim Lusi, producentska kuća Desilu Productions nastavila je da niže uspehe, poput serija Zvezdane staze, Nedodirljivi i Nemoguća misija.
Luisl Bol nastavila je da snima sitkome (The Lucy Show, Here‘s Lucy), ali nikada nije ponovila uspeh ‘izvorne’ Lusi. 1985. oprobala se u drami, igrajući beskućnicu u TV filmu Stone Pillow. Iako je dobila pozitivne kritike za svoj rad, publika je ponovo želela da je vidi u komediji, pa već sledeće godine prihvatila ulogu u kratkovečnoj humorističnoj seriji Life With Lucy (emitovano je svega 8 epizoda). Bila je to njena poslednja uloga na televiziji.
Nakon tri spontana pobačaja, Luisl je rodila dvoje dece: ćerku Lusi Desire (1951.) i sina Desideria Alberta (1953.). Iako je verovala da će prinove učvrstiti vezu između nje i Desija, par se na kraju ipak razvodi 1960. godine. Za Desija će kasnije reći da je bio ljubav njenog života, ali da nimalo ne žali što su se razveli. “Jednostavno to više nisam mogla da trpim”, kaže Bol. Godinu dana kasnije ponovo se udaje, ovoga puta za komičara i producenta Gerija Mortona.
1971. Lusil postaje prvom ženom dobitnicom zlatne medalje Međunarodnog društva za radio i televiziji. Ostale lovorike uključuju već spomenuta četiri Emija, nagradu za životno delo Kenedi centra za primenjeneumetnosti, posebnu nagradu Sesil B. De Mil, itd.
U javnosti se poslednji put pojavila na dodeli Oskara 1989. gde je u društvu Boba Houpa trebalo da preda jednu od nagrada. Lusil Bol umrla je u Los Anđelesu 26. aprila1989. godine.
