Srbija danas ima najboljeg svetskog tenisera, kao i dve teniserke koje su bile među 15 najboljih na planeti. Mnogo fodina pre njih, Srbiji je put ka samom vrhu krčila Monika Seleš.
Dovoljno je napisati 53 titule, devet grend slem naslova, a bila je i 178 nedjelja na prvom mestu WTA liste i ko zna gde bi joj bio kraj da se tog kobnog dana sudbina nije poigrala njenim životom. Pomahnitali navijač njene suparnice, Štefi Graf, joj je promenio ceo život, zarivši joj nož u leđa.
Njena priča počinje u Novom Sadu gde je rođena 2. decembra 1973. godine u porodici mađarskog crtača stripova Karolja i profesorke istorije Ester. Reket je u ruke uzela zahvaljujući starijem bratu Zoltanu i na prvu loptu se zaljubila u ovaj sport.
"Prebacivali su mi da sam ćerki oteo detinjstvo i uskratio joj igračke, a ona je svoju igračku lično izabrala. Nisu to bile lutke ili plišani medvedići. Imala je jedva šest godina kada je, posmatrajući starijeg brata Zoltana kako igra, sama dohvatila reket. U početku, sve je prihvatala s dečjim ushićenjem, kao zabavu. Međutim, ubrzo smo shvatili da je vrag odneo šalu i da će tenis postati njen životni izbor", rekao je u jednom intervjuu Monikin otac Karolj.
Kao sasvim mala devojčica satima bi ispred zgrade igrala tenis i usavršavala pokrete.
"Najviše sam volela da udaram lopticom o zid i zahvalna sam stanarima što im buka nije smetala."
Iako još nije sasvim ni poznavala pravila tenisa, osvojila je svoj prvi turnir. U tom trenutku imala je 9 godina. Kako bi nastavila sa arijerom i otišla u Ameriku, njena porodica je morala da podnese veliku žrtvu i odrekne se svojih karijera. "Prodali su sve što su imali kako bih ja mogla da napredujem", priznala je jednom prilikom Monika.
Kada je došla u Ameriku upisala je tenisku akademiju čuvenog teniskog stručnjaka Nika Bolitijerija. Tri godine kasnije, po dolasku u Ameriku, osvaja svoj prvi turnir. Iako je tenisku karijeru započela na 87. mestu rang liste, vrlo brzo se popela na sam vrh. Iako je na početku nisu shvatali ozbiljno, svojim talentom dokazala im je da je rešena da postane najbolja.
Zanimljivo je da su se mnoge njene koleginice žalile sudijama kako je Monika preglasna kada udara lopticu i da ih na taj način dekoncentriše.
Vrlo brzo je počela da pobeđuje i one teniserke koje su važile za favorite. Ubrzo je postala najmlađa šampionka u istoriji ovog sporta. Otvoreno prvenstvo Francuske osvojila je 1990. i u tom trenutku imala je 16 godina i šest meseci.
"Kad se pojavi na terenu sa svojim mačkastim očima, fluoroscentnim noktima i vrcavim osmehom, ona hipnotiše celo gledalište. Ova devojčica najveći je prirodni talenat koji se ikada pojavio u ženskom tenisu - pisali su tada novinari sportskog lista "Paris Match".
Jugosloveni su joj dali nadimak Mala Mo i pratili su gotovo svaki njen meč.
Amerikanci su joj početkom devedesetih godina minulog veka uporno nudili državljanstvo, ali ona nije htela da ga prihvati. Na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. godine, učestvovala je pod zastavom nezavisnih takmičara IOP, jer našim sportistima tada zbog sankcija nije bio dozvoljen nastup. Zbog zabrane igranja našim fudbalerima u Švedskoj, odbila je da ikada više poseti tu zemlju. Međutim, kada je u ratnom vihoru nestala Jugoslavija i na njenom zgarištu nastalo nekoliko novih država, Mala Mo ipak je postala zvanični državljanin SAD.
"Znam gde sam rođena i Jugoslavija će zauvek biti u mom srcu. Mnogo je razloga zbog kojih sam bila primorana da promenim državljanstvo, ali ipak nisam imala snage da igram za američku Fed kup reprezentaciju kada su 1999. godine rušeni mostovi mog rodnog grada", priznala je američkim novinarima na jednoj konferenciji za medije u Majamiju. Dodala je i da se oseća kao Jugoslovenka, Mađarica i Amerikanka, kao i da nikada ne bi mogla da se odrekne svog porekla jer bi na taj način porekla ono što zapravo jeste.
Tragedija za tragedijom
Kada se činilo da joj u životu sve ide od ruke, njen život je počeo da se ruši kao kula od karata, a sve je počelo razvodom njenih roditelja.
"Možda sam naivno verovala da je njihov brak idealan i da sam sigurna pored njih. Nažalost, ništa na ovom svetu nije savršeno i večno", otkrila je svoja osećanja u knjizi "Od straha do pobede."
A onda je usledio dan koji joj je pokvario sve planove, sklonio je iz trke za najbolju teniserku svih vremena i umalo je koštao života.
U Hamburgu, 30. aprila 1993. godine, na stadion Rotebaum, odigrala se prava drama. Pomahnitali fan njene suparnice Štefi Graf, utrčao je na stadion u pauzi između gemova i zario joj 2 puta nož u leđa pred televizijskim kamerama.
Samo pukom srećom je za nekoliko milimetara izbegla ubod u vitalni nerv.
"Prve nedelje posle ranjavanja nisam mogla da pomeram ruku, ali dopustila sam sebi da me ispune mali naleti nade kako ću se potpuno oporaviti i za nekoliko meseci opet biti ona stara. Tada još nisam bila potpuno svesna ozbiljnosti onog što mi se dogodilo u Hamburgu", stoji u njenoj autobiografiji.
Da nesreća ne ide sama, govori i činjenica da je u trenucima dok je bila na rehabilitaciji saznala da njen otac boluje od raka prostate.
"Bila sam uništena, kao da se neko okrutno našalio sa mnom. Tata je smešten u vrhunsku kliniku Mejo u Minesoti. U proleće te 1993. godine, bila sam bolesna od brige za oca i strahovala sam za svoju karijeru."
"Dosta sam vremena provodila pored telefona čekajući vesti od roditelja. Tatina operacija prošla je dobro i posle se podvrgao hemioterapiji."
Bila je uporna u nameri da se oporavi i vrati na teren, pa se u tako u julu 1995. godine ponovo našla u takmičarskim tokovima. Uz neviđene mere bezbednosti, 1996. godine osvojila je svoj deveti grend slem i u Melburnu održala nekoliko lekcija mladim teniserkama. Kada je shvatila da otac polako gubi bitku s bolešću, strah i upadljiva nervoza ponovo su zamenili njen osmeh.
To je bio čovek čiste duše i velikog srca: 9 stvari po kojima ćemo zauvek pamtiti Robina Vilijamsa!
1998. godine, njenog oca je bolest savladala, a ona je priznala da joj je taj životni udarac teže pao od ranjavanja noža.
Gubitak oca za kog je bila izuzetno vezana, stres zbog čestih povreda, prekomerna težina, depresije, noćne i dnevne more kao trajna posledica krvave hamburške mrlje, sve se to videlo na terenu. Zvanično se povukla 2008. godine.
Danas, u 46. godini, živi na Floridi daleko od očiju javnosti.
