I u poznim godinama Eva Ras izaziva pažnju šta god da radi ili kaže. Nešto u njoj ne odgovara tuđim ušima. Ne podleže inertnom mišljenju, frazama, floskulama i klišeima. Jedna od retkih živih legendi glume na prostorima bivše Jugoslavije, čiji je život pun zvezdanih trenutaka i tragedija, trenutno doživljava one koji bi mogli da se nazovu "od sjaja do očaja".
Poslednjih nedelja protiče jedan tihi skandal vezan za vaše ime. Na snimanju filma, a nećete da kažete o kom je reč, tokom snimanja scene tri koleginice su vas s leđa gurnule, a onda pale preko vas. Dobili ste unutrašnje krvarenje, a one su se ponašale kao da se ništa nije dogodilo. Kako je to moguće?
- Odlučila sam da progovorim o tom nemilom događaju iz dva razloga: prvi je da su ljudi u ekipi smatrali da sam supermen baba. Videli su da sam pala, kako su preko mene pale tri persone, a ipak se nisu zabrinuli! Kao, nije to bilo namerno, dešava se... To me je pogodilo. Da su i preko zdrave mlade osobe pala tri pozamašna tela, mogli su se desiti prelom i svakojake povrede. Takva nemilosrdna kazivanja da su koleginice nedužne izazvala su revolt u meni. U čudu sam videla da ni one ne smatraju da sam bila u opasnosti. Naprotiv, bile su ljute kao da su očekivale nešto strašno, a božjim čudom ja sam naizgled bila nepovređena. Kad sam videla da nijedna nema nameru da se izvini, niti upita kako sam, zaključila sam da su me namerno gurnule i pale preko mene. Da je bilo slučajno, bile bi zabrinute za moje zdravlje.
Odakle takva surovost? Ko ne bi čak i na ulici pritrčao i pomogao starijoj osobi?
- Mislim da su koleginice nasele na glupo ponašanje šetača, koji nedeljama protestuju protiv nasilja, a sami su nasilni. Uobražavaju da upravljaju svetom i da je samo pitanje dana kad će doći na vlast i vedriti, mračiti Srbijom. Ja nisam hazarder. Na snimanjima se čuvam, nikad nisam pristajala da radim opasne scene, pogotovo otkad sam ostarila. Ali na leđima nemam oči i nisam ni slutila da mi od koleginica preti opasnost. Kako su me samo lako oborile i u stampedu koji su stvorile popadale po meni!
Izjavili ste da je ovako bezdušan odnos zapravo prisutan svuda, pa je stigao i među glumce, na film.
- Iako su scenu svi videli, ipak su zaključili da to nije ništa. Nije bilo saosećanja sa staricom. I kad sam sutradan čula da članica opozicije grakće kako roditelji čija su deca stradala u masakru nemaju tapiju na bol, znala sam da imaju! I sama sam majka koja je sahranila dete i oplakivaću je dok sam živa. Tako sam odlučila da obavestim javnost preko društvenih mreža: da su masakri prisutni u svim segmentima naših života i da to ne treba tajiti, nego glasno zavapiti. Kad ću ako ne sada, kad su mi 83 godine! Slutim da je poruka atentata na mene bila: "Možeš biti megazvezda u Puli, ovde si za nas bila i ostaćeš nula!"
Uprkos povredama, nastavili ste rad na filmu, a onda ste se obratili lekarima. Šta su vam rekli, kako je proteklo lečenje i kako se sada osećate?
- Mirovala sam koliko god sam mogla i posle 11 dana je prestalo. Tek petog dana primila sam dve boce infuzije. Od 2002. godine leče me od kancera i vrlo dobro mi je poznata stolica crna kao katran. To je posledica unutrašnjeg krvarenja, a dobila sam ga prilikom pada i gnječenja. Imala sam lekove koje sam uzela kad sam stigla u hotel. Kako se osećam? Pa kako da se osećam?! Gde mi živimo, kakva je to zemlja u kojoj se krivica svaljuje na prignječenu, oborenu staricu?
Snimate i film Lordana Zafranovića "Djeca Kozare". Rekli ste da je ovo najteži film koji ste ikada radili. Po čemu je naporan, po čemu značajan i gde je u njemu vaše mesto?
- Najpre, film o logoru snima se prema uslovima koji postoje u logorima. Psihički ne mogu sebe da ubedim da nisam u logoru, već na snimanju. Duša me boli kad vidim onu dečicu u ritama i znam da su svoje detinje živote okončali u logoru. I sama igram staricu, jednu od mnogih u vijugavoj, beskrajnoj koloni, koja osim života nema ništa. I njega će izgubiti. Svi koji iznemoglo koračaju nadajući se izbavljenju, biće pogubljeni.
Prekinuli ste snimanje "Djece Kozare" da biste otišli na filmski festival u Puli. Tamo vas je 6.000 ljudi u publici dočekalo ovacijama kao živu legendu i zvezdu jugoslovenske kinematografije. Zašto neki pamte i znaju ko ste, a ovde ste stalno na udaru javnosti?
- Pulski festival postoji 70 godina, to je jubilej dostojan poštovanja i ja bih otišla i nepozvana, peške, da odam poštu takvom jubileju! Imala sam snimajuće dane baš u to vreme, ali sam ipak javila da ću ići na proslavu. Onda se ispostavilo da sam imala dva slobodna dana, samo sam jedan ukrala od filmske ekipe. Nisu me dočekali kao ekszvezdu jugoslovenske kinematografije - iako sam deo te kinematografije, već kao glumicu koja nije bivša glumica, nego neprekidno snima i glumi već 64 godine. Za umetnost nema granice i u Puli prate kako neprekidno radim. Oduševljeni su serijom Siniše Pavića "Junaci našeg doba", gde igram staricu Stanu Stanivuković, koja se bori protiv države i Ustavnog suda i koju jedino podržava pravdoljubiv i čestit predsednik opštine.
Osim oduševljenja publike, kako su se organizatori, kolege i personal festivala u Puli generalno ponašali prema vama?
- Isto kao 300 statista na snimanju filma "Djeca Kozare": bezuslovno su me voleli dva dana dok sam bila s njima. Pre nekoliko noći na snimanju je crkla mašina za pravljenje dima. Majstori su se mučili da je poprave, a jedan od 300 statista im je prišao rekavši: "Zovite Evu Ras! Ona je došla, popraviće..."
Lordan Zafranović uvek radi velike projekte. Gde još ima mesta za vašu glumu, prijavljujete li se za kastinge brojnih domaćih i inostranih produkcija koje se snimaju u Srbiji?
- Zafranović nije pravio kasting, želeo je da u ovom uzvišenom filmu igra što više poznatih glumaca kako bismo odali poštu žrtvama. Ovo nije film za glumačke bravure. Kolona prognanih ledi krv u žilama, mi dižemo spomenik bezimenim ljudima koji su postali nevine žrtve zla.
S obzirom na to da se poslednje dve decenije lečite od onkološke bolesti, koliko vam znače honorari od filmova i serija? Imate 83 godine. Nije baš lako zarađivati u tom dobu i meriti svoju snagu s mladima?
- Babe treba da igraju babe. Ja sam baba i igram babe, ni sa kim se ne merim. Lekari, kad imam unutrašnje krvarenje, prete hirurzima, jer samo oni kad otvore stomak mogu da vide u kom su stanju creva. A ja na to nikada nisam pristala. Nadežda Ignjatijević, sestra moje saradnice Radmile Kunčer, posle svih teških terapija, zračenja i hemija bila je operisana, i osmog dana je izdahnula. Izvadili su joj tri petine creva dok su našli zdravo tkivo da prišiju, jer su joj creva bila kao paučina. Niko sa dve petine creva ne može da živi. Tada sam odlučila da ne dam da me otvore. Neka umrem sa crevima od paučine, ali neću da živim bez njih.
U intervjuima i na društvenim mrežama sve više pišete o svojoj ćerki Kruni, koja više nije među nama. Pišete da vreme koje protiče nije lek za tugu. Šta čovek može da uradi u situaciji kad neprestano živi u sećanjima?
- Ne živim u sećanjima, već moji pokojnici žive u mom živom životu. Romani koje pišem su fiktivni - u njima i ja živim sa mojima kojih više nema.
