Potpuno posebna, nepotkupljiva, žena koja ne odustaje od svojih principa, kao ni od svoje frizure, Lidija Vukićević uspešno živi drugu mladost. Sve čini da joj u životu bude kako joj odgovara, ali i časno i bez buke. Izgleda fenomenalno, što je odraz ne samo konstantne brige o sebi već i savršenog reda u glavi, a što možemo da vidimo i iz ovog razgovora.
Čini se da je leto vaše omiljeno godišnje doba?
- I jeste, rođena sam u leto, 20. jula. Volim da plivam, volim vodu, ona mi je najdraži element. I kad je loše vreme, gledam da odem negde pored vode, znači mi mnogo u životu.
Jeste li počeli godišnji odmor?
- Radila sam dosta u Makedoniji, s njihovim glumcima, imala sam tamo premijeru i obišla skoro sve njihove gradove. Oni su jugonostalgičari kao i mi, ponovo su želeli da vide nekog iz serije "Bolji život", kad smo svi bili srećniji. Veoma sam se umorila i odmaraću se do kraja avgusta. Tada ću imati predstavu u Teatru na Slaviji.
Novine su pune vaših fotografija na kojima se vidi da su vam lice i telo u punoj formi. Hoće li tako biti i ove sezone?
- Uvek se trudim da budem u formi. Tada sam pokretljivija, a vratila sam i svoju devojačku težinu, nenamerno. Nikad nisam držala dijetu, ali godinama ne jedem meso, i stvarno se dobro osećam, puna sam energije i elana. Obično žene u nekom dobu počinju da odustaju od sebe, vade se na godine. Meni godine ne znače ništa, treba tražiti način da se osećate najbolje i da imate onoliko kilograma koliko vaše telo može da podnese. Volim da pocrnim, a negujem kožu i to je sve.
Izjavili ste da vam ne treba teretana jer radite kućne poslove.
- Sve radim po kući! Deo stana mi je sav u prozorima, svetao, i počinjem od prozora pa nadalje. Veoma sam pedantna, što mi mnogi i zameraju. Mora da bude sve na mestu, sve čisto, i tu se mnogo trošim. Nikad nisam spremala stan kad neko hoće da svrati. Uvek je spremljen. Moja koleginica se šali da je kod mene kao da pop treba da mi dođe. Ali ja se tada dobro osećam, ispunjavam sebi želje, ne drugima. I to je svakodnevni rad. Nema onog da ti žena dođe da pospremi na 15 dana. Ma kakvi, radim stalno i to su vežbe sve moguće! Pritom imam i tri psa.
Otvorili ste za medije vrata svog prelepog doma. Da li ste ga dugo sređivali i da li je utrošeno više sredstava ili mašte?
- Mašta je najvažnija. Volim prostor u kome živim i želim da ga sredim po svom. Uživam da mi je udobno u svakom kutku. Znam dosta da uradim rukama, sredim ramove od slika ako su potamneli, baratam farbom i bojama. Kreativna sam u tome. U stanju sam da nameštam buket cveća dva sata, svaku granu, baš onako kako mi odgovara. Nisam od onih koje rade kao mačka repom, samo neka bude. Onda nemoj nikako da bude, neću ništa da radim.
Takva sam i s ljudima. Koga zavolim, ja se dam, i to je to. Koga ne prihvatim, nema ni polovnih kafa, ništa napola. To su čiste granice, što nije dobro ni zbog mog posla, smanjujete krug ljudi s kojima provodite vreme. Iskrena sam, i kad neko zloupotrebi tu iskrenost, to mi je znak da treba da prekinem. Ipak cenim časnost, poštenje i čist odnos. Nisam se privikla na novo vreme i ono popijemo kafu, pa šta te briga. Ne mogu, ne umem.
Kreativnost vas je dovela i u romansu s jednim italijanskim slikarom?
- Trenutno uživam u odnosu koji mi apsolutno prija, jer postoje iskrene i čiste emocije na obe strane. Postoji obostrana želja da to traje. Tu bih se zaustavila.
Ljudi zamišljaju da žene u zrelim godinama treba za partnere da imaju nekog starijeg. Čemu čuđenje ako je muškarac mlađi?
- Nemam ništa protiv toga da partner bude mojih godina, stariji ili mlađi. Više mi znači njegova snaga nego njegove godine. Ima ljudi koji su stariji od mene pa su još uvek infantilni, deca, kojima treba da budete mama. Bitni su način na koji su odrasli, kako gledaju na stvari i način života koji su imali. To određuje muškarca. E sad, ja imam zadatak koji je nenametnut iz kuće u kojoj sam odrasla. Moji roditelji su bili u velikoj ljubavi. Nevažno je što su imali 60 godina, mogli su da imaju i 160. Gajili su toliku ljubav i poštovanje da mi je to apsolutni uzor. Ne umem da funkcionišem u modernim vezama, ostala sam u vremenu kad su samo takve ljubavi validne. Znam da su se vremena promenila i da to možda za mene nije dobro.
Kad su emocije u pitanju, imate rođenu sestru Marinu i svoje sinove, naravno. Koliko ste bliski sa širom familijom, viđate li se, slavite li, družite li se?
- Sa sestrom sam veoma bliska. Otkad su nam preminuli roditelji, odredile smo da jednom godišnje, obično leti, odemo same na odmor. Obe imamo porodice, tako da nam je tada idealno. Onda evociramo uspomene, ceo naš život, pričamo o roditeljima... Bile smo u Dubaiju, Egiptu, ali nije važno gde smo, već samo da budemo zajedno. Moja šira porodica je velika i s mamine i s tatine strane. Neke moje tetke su žive, imam puno sestara i braće, u divnim smo odnosima. Odrastali su kao i ja, u istoj atmosferi ljubavi i topline. Razumemo se i vrlo smo bliski, i kad se vidimo i kad se čujemo. Stalno govorimo o lepim trenucima detinjstva, odrastanja, to nas vraća pravim vrednostima.
Na koga možete da se oslonite kad vam je teško?
- Čovek pre svega mora sam sa sobom da bude u razgovoru, dogovoru i dešavanju. Mora da zna šta hoće. Spadam u onu kategoriju ljudi koji moraju sami sebi da pomognu. Ne volim da me iko ikad teši, jer to ne umem da primim. Treba sama da dođem do rešenja. Niko nije mogao da me uteši nakon smrti roditelja. Sve što su mi rekli ja sam znala. Rešenje je da shvatim život, da se dublje time pozabavim i dođem do lične spoznaje. Inače, ako na nekog mogu da se oslonim, sve da mu ispričam i dobijem prave reči - to su ipak moji sinovi, i jedan i drugi.
Kako vas deca uteše?
- Oni umeju da gledaju i slušaju kad im se priča, da me osete, i kad razgovaramo telefonom, čuju kako sam po glasu. Njima ne mogu da pobegnem. Ne želim da osete moje loše raspoloženje, ali evo ih, odmah dolaze. Ništa ne napadaju, samo sedimo i onda kažu: "Ma nešto nisi... Hajde, pa šta je bilo?" I ja ispričam. To mnogo znači, jer znam da ću dobiti jednu dobru, pažljivo promišljenu reakciju. Neće biti površna, u smislu sve je to život... Da je tako, ne bih ni pričala. Kao što ja njima pomažem u životu, tako i oni meni. To je blago, ne samo kao odnos majke i dece već i kao prava životna podrška. Nikad ih nisam vezivala za sebe, a mogla sam jer smo sami živeli od njihove treće i sedme godine. Ali rekla sam sebi da oni nikad neće biti mamina deca, pošto ne želim nesrećnu decu. Hoću sutra srećne ljude i dobre muževe njihovim ženama. I tako i jeste.
Stil.rs/Ljilja Jorgovanović
