- Neša Leptir, odnosno Nenad Radulović, ostao je upamćen po humoru, energiji i vedrini, iako je umro sa samo 33 godine.
- Bolovao je od raka testisa, a bolest je bila u poodmakloj fazi i proširila se na pluća i mozak.
- Samo dvadesetak minuta pre smrti, na pitanje kako se oseća, odgovorio je: 'Pa, ne mogu baš da igram fudbal'.
Postoje umetnici čije pesme ostanu da žive i dugo nakon što se završi njihov životni put, ali postoje i oni koji iza sebe ostave nešto mnogo veće – uspomenu na energiju, duhovitost i posebnu vedrinu koju je teško zaboraviti. Nenad Radulović, poznat kao Neša Leptir, pripadao je upravo toj retkoj vrsti ljudi.
Bio je pevač, glumac, imitator i zabavljač, ali nijedna od tih odrednica ne može u potpunosti da objasni zbog čega ga je publika toliko volela. Imao je sposobnost da od običnog trenutka napravi scenu, da ozbiljnost pretvori u šalu i da čak i u teškim okolnostima pronađe razlog za osmeh.
Njegov život trajao je svega 33 godine. Ipak, za sobom je ostavio pesme i anegdote koje se i danas prepričavaju, kao i sliku čoveka koji je humor nosio kao neku vrstu štita – ne samo pred publikom, već i pred sopstvenim strahovima.
Bio je drugačiji od drugih
Neša Leptir nije pripadao umetnicima koji su morali mnogo da objašnjavaju publici ko su. Njegov nastup govorio je umesto njega. Pevao je, glumio i imitirao sa prirodnošću koja je stvarala utisak da mu ništa nije teško.
Posebno ga je izdvajala sposobnost da se našali i onda kada okolnosti nisu bile ni najmanje smešne. Upravo taj vedar duh postao je jedan od njegovih najprepoznatljivijih znakova.
Iza scenskog osmeha, međutim, krila se teška borba koju je vodio daleko od reflektora.
Bolest je otkrivena kada je već bilo kasno
Neša je oboleo od raka testisa, a bolest je, prema dostupnim svedočenjima, u trenutku postavljanja dijagnoze već bila u poodmakloj fazi. Maligna bolest proširila se na pluća i mozak, a uprkos lečenju stanje se pogoršavalo.
Lečen je na Vojnomedicinskoj akademiji, gde je operisan i primao hemoterapiju. Nakon toga usledila je i operacija metastaza na mozgu.
Ipak, čak ni tokom najtežih dana nije dozvoljavao da bolest potpuno preuzme njegovu ličnost.
I u bolnici je uspevao da nasmeje ljude
Nakon prve operacije ostao je bez kose, pa je počeo da nosi šešir. Za njega, međutim, bolest nije značila odustajanje od života niti od onoga što je najviše voleo – nastupa i kontakta sa publikom.
Jedan od događaja koji se i danas pamte jeste njegovo gostovanje na koncertu Lepe Brene, kada je, uprkos zdravstvenim problemima, u svom prepoznatljivom maniru imitirao Slobodana Miloševića i ponovo uspeo da nasmeje publiku.
Čak se i tokom boravka na VMA, pred operaciju tumora na mozgu, ponašao onako kako ga ljudi pamte – pevao je, šalio se i pravio šou, kao da se oko njega ne odvija najteža borba njegovog života.
Prepričava se da je, kada je anestezija počela da deluje, osoblju rekao imitirajući Slobodana Miloševića: A sad, svi na svoje radne zadatke!
Potom je legao i prepustio se lekarima.
Njegov brat Željko sačuvao je najpotresniju uspomenu
Poslednji dani Nešinog života ostali su duboko urezani u sećanje njegove porodice. Njegov brat Željko svojevremeno je opisao trenutak koji mu je, kako kaže, ostao pred očima kao da se dogodio juče.
- Video sam ga kako odlazi, u ćošku sobe na Vojnomedicinskoj akademiji. Jasno sam gledao kako kreće na put, iz ugla one bolničke sobe. Baš tada je, sa krošnji drveća koje je stajalo pod prozorom poletelo jato ptica. Tu sliku pamtim kao da se sada ponovo odigrava pred mojim očima. Ja ne znam šta je "tamo", posle. Ali znam da on zna... Moj brat je uvek imao dve vizije: sanjao je plavi bicikl i vetar u leđa. I danas znam da vozi nebeski plavi bicikl, i da mu duva u leđa baš taj, isti, nebeski vetar - rekao je Nešin brat Željko u razgovoru za Novosti.
Ta uspomena posebno je snažna jer govori o odnosu dvojice braće, ali i o načinu na koji je porodica pokušavala da prihvati ono što se događalo pred njihovim očima.
"Vreme sada stoji, pa o večnom mraku ne razmišljam"
Samo dan pre smrti, dok je bolest već bila uzela maha, uz Nešu su bili majka Boška i brat Željko.
Čak i tada, u trenucima kada je bilo jasno koliko se kraj približio, ostao je veran svom načinu razmišljanja. Na lekarskom receptu zapisao je rečenicu koja je kasnije ostala kao jedno od njegovih najpotresnijih svedočenja:
"Vreme sada stoji, pa o večnom mraku ne razmišljam. A, kad dođe vreme za putovanje, kupiću karte za dobra mesta".
Te reči danas zvuče gotovo kao oproštaj, iako su napisane u trenutku kada je pokušavao da se prema onome što dolazi odnese sa istom dozom ironije i vedrine koja ga je pratila čitavog života.
Ni nekoliko minuta pred smrt nije izgubio smisao za humor
Nenad Radulović preminuo je 12. februara 1990. godine.
Samo dvadesetak minuta pre nego što će zauvek sklopiti oči, brat Željko ga je pitao kako se oseća. Odgovor je bio potpuno u Nešinom stilu – jednostavan, duhovit i bez patetike.
"Pa, ne mogu baš da igram fudbal".
Njegova majka Boška kasnije je ispričala:
Kada ga je Željko pitao pred ponoć i medicinska sestra, da li mu je bolje, (Neša) je rekao: "Teško dišem, jedino što fudbal ne mogu da igram". Šalio se do kraja. I dok nije zatvorio oči, rekla je Nešina majka.
Tako je čovek koji je publiku godinama zasmejavao otišao sa sveta na način koji je, koliko god bio tužan, ostao u skladu sa njegovim karakterom – bez velikih reči i bez predaje sopstvenoj bolesti.
"Na dan sahrane, nebo se prolilo"
Na poslednji ispraćaj došli su porodica, prijatelji, kolege i brojni ljudi koji su voleli njegovu muziku i njegovu pojavu.
Neša Leptir sahranjen je na Novom bežanijskom groblju, a dan njegove sahrane ostao je u sećanju mnogima i zbog snažnog nevremena i kiše.
Glumica Jelica Sretenović prisetila se tog dana rečima:
"Ja se sećam dana kada je sahrana bila. Prosto se prolilo nebo, veliki pljusak je bio. Počela sam da verujem u ono da za pravim i dobrim ljudima stvarno i nebo plače", rekla je glumica Jelica Sretenović.
Čovek koji je ostao upamćen po osmehu
Nenad Radulović je otišao prerano, sa samo 33 godine, ali vreme nije uspelo da izbriše ono po čemu ga pamte – energiju, humor, muziku i neobičnu sposobnost da i najteže trenutke oboji zrnom vedrine.
Njegov život bio je kratak, ali njegov trag nije. Za one koji su ga voleli, Neša Leptir ostao je simbol jedne posebne vrste umetnika: onog koji nije morao da glumi vedrinu, jer je ona bila deo njegovog karaktera.
I možda je upravo zato njegova priča i danas toliko snažna – jer iza nje nije ostala samo uspomena na pevača i zabavljača, već na čoveka koji je, sve do samog kraja, pokušavao da se smeje životu u lice.
