Željko Samardžić (71) već decenijama važi za jednog od najvoljenijih pevača na prostoru bivše Jugoslavije. Iako je odavno zakoračio u godine u kojima bi mnogi usporili tempo, on i dalje puni koncertne dvorane, putuje iz grada u grad i pred publiku izlazi sa istom energijom i osmehom.
Pre tri godine je obišao brojne gradove, koje opisuje kao svoje „ljubavne adrese“, od Vardara do Triglava. Tom prilikom je priznao da nije baš u najboljim godinama za ovakve fizičke napore i putovanja, ali da mu oni daju snagu i krila.
Od roditelja je dobio najvažnije životne lekcije
Ljubav prema muzici Željko je nasledio od majke Nade, koja je volela da peva sevdah. Njegov otac Milivoje bio je oficir i mnogo stroži prema sinu, posebno kada je reč bila o njegovom izboru da se bavi muzikom. Danas, međutim, na strogo vaspitanje gleda iz potpuno drugačije perspektive.
„Otac je bio strog, a majka, kao što to obično biva, sušta suprotnost“, priseća se Samardžić.
Upravo je od majke, kaže, nasledio ljubav prema muzici, dok mu je otac usadio disciplinu koja mu je kasnije mnogo značila.
„Mislim da sam samo zahvaljujući očevoj oficirskoj disciplini ostao na pravom putu, mada tada nisam imao mnogo razumevanja za sve njegove vaspitne mere.“
Mostar nikada nije napustio njegovo srce
Njegova mladost vezana je za Nikšić, Zadar i, pre svega, Mostar. Tamo je imao bend, sticao prva muzička iskustva i upoznao suprugu Maju.
Rat ga je odveo iz Mostara u Beograd, sa malo prtljaga i bez sigurnosti koju je do tada poznavao. Ipak, uspomene na rodni grad ostale su među najdragocenijima.
„Iz Mostara sam otišao kad tamo više nije stanovala ljubav. Ali Mostar nikad nije otišao iz mog srca“, kaže pevač.
Upravo tom gradu posvećena je i njegova pesma „Košćela“, koju opisuje kao priču o Mostaru kakvog pamti njegova generacija.
Dolazak u Beograd za njega je predstavljao novi početak. Period podstanarskog života i neizvesnosti danas pamti sa posebnom nežnošću.
„Upoznao sam lepotu jednog Beograda koja mi do tada nije bila poznata i koja me očarala do te mere da je promenila sve moje dotadašnje planove.“
Ovaj splet okolnosti je doveo do toga da ljubavna priča Željka i Maje traje više od 40 godina, a pevač i danas o njihovom odnosu govori sa istom toplinom. Na pitanje čime ju je nekada osvojio, uz osmeh odgovara da se toga gotovo više ni ne seća.
„To je bila ljubav na prvi pogled sa svim simptomima akutne duševne bolesti.“
Njihov brak opisuje kao zajedništvo koje su gradili kroz svakodnevne male stvari, ali i kroz velike životne izazove.
„Ona je bila i ostala, kako Đole reče u pesmi ‘Bogojavljenska noć’, moja ljubavnica, saborac i drug.“
Danas, kada su roditelji i bake i deke, najvećim bogatstvom smatra upravo ono što novac ne može da kupi – porodičnu sreću.
Porodica je uvek bila ispred karijere
Iako je tokom karijere postao velika zvezda, Samardžić nikada nije krio da su mu supruga Maja, ćerke Sanja, Danijela i Minja, kao i unučad, važniji od reflektora i scene. Za njega je ljubav nešto što se ne troši kada se deli sa drugima.
„Sve što čovek deli sa drugima smanjuje se, osim ljubavi. Što je više dajete, više je imate“, kaže, pozivajući se na reči patrijarha Pavla.
Porodicu vidi kao najveći oslonac u teškim trenucima i ljude koji ostaju kada se sve drugo promeni.
„Dok jedni oštre noževe da ti ih zariju u srce, porodica i prijatelji su tu da ih izvade i previju ranu.“
Posebno mesto u njegovom srcu imaju unuci, a najmlađa Anđelija trenutno je, kako priznaje, glavna mezimica cele porodice.
Samardžić ne krije da se godinama suočava sa problemima sa štitnom žlezdom, ali ne dozvoljava da mu zdravstveni izazovi određuju pogled na život.
„Trudim se da život merim po osmesima, a ne po suzama.“
Kaže da voli da se smeje i da uveseljava ljude oko sebe, a sreću pronalazi u sasvim običnim stvarima – sunčanom jutru, mirisu kafe, kroasanu i danu bez bolova. Ipak, najveći izvor energije i dalje je publika.
„Voleo bih da vam mogu objasniti veličanstveni osećaj koji me ispuni kad stanem pred masu ljudi i zapevam. To je ljubav i najjači energetski napitak koji postoji.“
Ne žali za životom koji je proživio
Kao i svako, priznaje da je pravio greške. Danas, međutim, nema potrebu da se vraća na ono što je moglo biti drugačije.
„Svaki čovek greši. I ja sam pravio greške. Iz nekih sam izvukao pouku, a neke gluposti i budalaštine sam sebi oprostio. Na kraju, sve je ispalo dobro. Bilo bi neskromno s moje strane žaliti se i tražiti više. Zaista sam mogao samo da sanjam ovo što mi se desilo. Valjda sam nečim zaslužio.“
Za njega su godine provedene uz muziku, publiku i porodicu dokaz da je život ipak odveo stvari na pravo mesto.
„Zahvaljujući svim tim ljudima ovde, ali i širom regiona, koji me podržavaju i cene, ja još uvek pevam i sanjam.“
A svoju životnu filozofiju možda najbolje opisuje rečenicom Džona Lenona koju je citirao na kraju:
„San koji sanjate zajedno je stvarnost.“
