- Džim Keri poručuje da se potreba za stalnim objašnjavanjem mora izgubiti, jer ljudi sve tumače kroz sopstvenu percepciju.
- Tuđa mišljenja mogu da nas sputaju, ali i da nije svaka kritika loša.
- Neće svako razumeti, neki jer ne žele, drugi jer ne mogu.
Postoje rečenice koje čovek pročita i nastavi dalje. A postoje one koje ga nateraju da zastane, jer u njima prepozna nešto što je i sam doživeo. Jedna takva misao Džima Kerija godinama kruži internetom a glasi: „Prestao sam da se objašnjavam kada sam shvatio da ljudi razumeju samo sa svog nivoa percepcije.“
Ne možeš ceo život da pokušavaš da nateraš druge da te razumeju. U svom govoru na dodeli diploma još 2014. godine govorio je o opasnosti stalne potrebe za tuđim odobravanjem.
Jer kada previše razmišljaš o tome šta drugi misle o tebi, počinješ da se smanjuješ. Počinješ da sumnjaš u sebe. Prećutiš ono što stvarno misliš. Promeniš ponašanje da nekome ne bi zasmetalo. Prilagodiš svoje granice. Objašnjavaš svaku svoju odluku. I malo pomalo, toliko se prilagodiš tuđim očekivanjima da jednog dana više ni sam ne znaš gde si u svemu tome ti.
A možda je najteži deo života upravo prihvatanje činjenice da će te neki ljudi pogrešno razumeti.
Možeš im objasniti svoje namere. Možeš napisati deset stranica objašnjenja. Možeš pokušati da dokažeš da nisi ono što oni misle da jesi.
Jer koliko puta smo pokušavali da objasnimo nešto nekome ko je već doneo zaključak o nama?
Objašnjavali smo zašto smo otišli. Zašto smo ostali. Zašto smo ćutali. Zašto smo doneli određenu odluku. Zašto nešto nismo uradili onako kako je druga osoba očekivala.
I onda, posle deset minuta objašnjavanja, shvatimo da druga osoba zapravo nije pokušavala da razume.
Pokušavala je da potvrdi ono što je već mislila. Ali ako je neko već odlučio ko si, nijedno objašnjenje neće promeniti njegovu sliku o tebi. I to je u redu.
Svako od nas svet posmatra kroz sopstveno iskustvo
Čovek ne čuje tuđe reči potpuno „čisto“. Na ono što mu neko govori utiču njegova prethodna iskustva, uverenja, očekivanja i način na koji inače posmatra ljude.
Zato jedna ista situacija može dvojici ljudi izgledati potpuno drugačije.
Neko će nečiju tišinu videti kao dostojanstvo, drugi kao hladnoću. Neko će odlazak shvatiti kao hrabrost, drugi kao sebičnost.
Neko će potrebu za samoćom razumeti kao normalnu potrebu za prostorom, drugi će je doživeti kao odbacivanje.
Nije uvek stvar u tome da neko ne želi da čuje. Ponekad jednostavno nema isti kontekst iz kojeg posmatra situaciju.
Kažu da "Oči vide čega je duša puna" Percepcija zavisi od iskustava i shvatanja ljudi i okoline.
To ne znači da treba ignorisati svaku kritiku
Neki ljudi će ti ukazati na ono što sam ne vidiš. Neki će ti reći istinu koju možda ne želiš da čuješ. Nekada će upravo njihova kritika biti razlog zbog kojeg ćeš postati bolja verzija sebe.
Ali postoji razlika između osobe koja želi da te razume i osobe koja samo čeka priliku da te osudi.
Nauči da je prepoznaš. Ne moraš svima da dokazuješ svoje namere. Ne moraš svima da objašnjavaš svoje izbore.
Ne moraš da vodiš konferenciju za novinare svaki put kada neko pogrešno protumači tvoje postupke.
Reci ono što imaš da kažeš. Uradi ono za šta znaš da je ispravno. Pusti da vreme i tvoja dela pokažu ko si. I prihvati jednu od najtežih istina: Neće te svi razumeti.
I što pre to prihvatiš, manje ćeš energije trošiti na dokazivanje ko si, a više na to da zaista budeš ono što jesi.
