Lošeg zdravlja telesnog, zdrave pameti i svojom voljom pišem ovaj tekst koji treba da posluži bližnjim kao pravno važeći testament i želje koje bi bile bogougodne učiniti u slučaju moje prerane smrti, ma kad ona bila, započinje svoj testament Ivica Vdović
Devedeset druge godine prošlog veka muzičari iz Beograda i Zagreba postajali su sve udaljeniji. U Beogradu je osnovan bend „Rimtutituki” koji nije dugo trajao, sastavljen od „Katarine Druge”, „Električnog orgazma” i „Partibrejkersa” u čijem sastavu su bili Cane, Nebojša Antonijević Anton, Srđan Gojković Gile, Goran Čavajda i bubnjar Borko Petrović. To je zapravo bio antiratni projekat sa najpoznatijim hitom „Slušaj vamo”, dok je u Zagrebu Jure Stublić, osamdesetih rado dočekivan gost u Beogradu, sada pevao „E, moj druže, beogradski”. U to vreme, sredinom devedeset druge godine, Ivica Vdović je bio teško bolestan.
Uskoro se dogodilo ono što je Moma Rajin predosetio:
„Vda sam od sredine osamdesetih sreo svega još dva-tri puta. Pričali smo, sećali se prošlih vremena. Primetio sam da se menja fizički. On je imao tu izvanrednu muzičku sposobnost, razumeo je muziku, znao je kako nešto avangardno može i treba da zvuči. Zašto tako pitomo biće stiže takva sudbina, to je teško objasniti...”
Ivan Vdović je preminuo 23. septembra 1992. godine na Infektivnoj klinici u Beogradu.
Među telegramima saučešća koje je porodica dobila jedan je poslao Ivičin drug i kolega bubnjar iz „Ekatarine Velike” Dušan Dejanović, koji je osam godina kasnije takođe preminuo od heroina.
„Draga tetka Branka,
Juče sam saznao da je Ivan napustio ovaj surovi svet, nepodnošljivo bolan za duše poput njegove. Ja to znam, verovatno vam je poznato da se i ja (i pored sve borbe) nekom čudnovatom predodređenošću nalazim u istoj situaciji u kojoj je bio i Ivan. Sada je stvar vremena. Eto, Ivan me je pretekao. Nisam stigao čestito ni da mu zahvalim što mi je tokom cele moje sviračke karijere pozajmljivao bubnjeve svih tih godina. Moj kolega VD i moj prijatelj. Srce mi se steže, tetka Branka, zbog Ivana i zbog Vas. Bože, a hteo sam da vam uputim neku reč utehe. Ima li reči utehe ima li reči saučešća, nisam siguran, ali znam da ima ljubavi. Neka ovu poruku zato završi sveti Pavle. ’A sad ostaje vjera, nada, ljubav, ovo troje, ali je ljubav najveća među njima.’ Amin.”
Dve godine pre smrti Ivica je sastavio testament sročen 19. 8. 1990. u Beogradu, koji je uglavnom ispoštovan, mada nije bilo muzike prilikom polaganje urne.
„Lošeg zdravlja telesnog, zdrave pameti i svojom voljom pišem ovaj tekst koji treba da posluži bližnjim kao pravno važeći testament i želje koje bi bile bogougodne učiniti u slučaju moje prerane smrti, ma kad ona bila.
Želim da budem spaljen, a urna sa pepelom sahranjena sa ocem ili majkom u Obrenovcu. Pri ukopu urne sa pepelom, platiti džez saksofonistu (jazz) da odsvira bluz, ali ne sa patosom, već divlje, radosno i pulsativno. Nađe li se dovoljno prijatelja, da u roku od 10 dana odsviraju ciganske pesme koje će sadržati pored ostalog dve pesme Harija Belafontea ’Jamajka’ i ’Matilda’.
Ništa više, nikakvi drugi.
Pokretna i sva druga ostala imovina ostaje mom bratu Darku, da poživi i da napravi bar jednog Ivana, kad ja to nisam mogao.
Osim fotografija koje se imaju dati Dušanu Tomanoviću, Lenjinova br 13, koga molim da uz pomoć Gorana i Ivana Vejvode, Saleta fotografa iz 1979. godine Papića, Goranke SKC, napravi izložbu fotografija u SKC-u.
Srđana Markovića bih zamolio da u časopisu koji nađe za primeran obradi moju biografiju uz recenziju diskografije i izjave relevantnih muzičara sa kojima sam sarađivao.
P. S. Ne pravite puno frke oko toga, smrt je prirodni fenomen, i sa preterivanjem slavljenja života odvodi na stranputicu. Voli vas sve, Ivan Vdović.
P. P. Izvinjenje majci, ocu, bratu zbog bola koji sam im naneo. Pozdravi sa željom da sve breme koje nismo tražili da pretvore u pero noseći ga sporije i duže nego što sam ga nosio ja.
Jedino oružje – humor.
VD
Vladi Metovskom, Duletu Tomanoviću, Srđanu Markoviću, Biljani Lukić, Margiti Stefanović, Milici i Ruži Jakovljević, Ljubici Stefanović, Dušanu Šanetu Petroviću, dr Stevanu Sakomanu, braći Cvetković, Draganu Vdoviću, i svim ostalima koji su primali i davali ljubav.
Knjige dati M. Jakovljević, sa istom molbom za članak kao i S. Markoviću.
Majko, znam da sam te izneverio, i to boli. Ne uzmite za zlo, bilo je nesvesno, o čemu svedoči i cena.”
Ispunjavajući poslednju Vdovu želju njegov prijatelj, slikar i muzičar Srđan Đile Marković u tekstu u „Glasu” napisao je da pričati o ”Šarlu akrobati” izgleda kao držati čas iz istorije.
Svoj osvrt i sećanje na Vdovu umetničku zaostavštinu završio je citatom: „Bejbi, to ne može propasti / Smrt ne znači ništa” (It Can Not Fall, Iggy Pop)
Novembar 2020. godine: bivši „Jugoton” sada „Kroacija rekords” snimila je nove spotove „Šarlovih” pesama „Ona se budi” i „Niko kao ja” povodom obeležavanja četiri decenije novog talasa, odnosno kao uvod u obeležavanje četrdesetogodišnjice izdanja albuma „Paket aranžman” u februaru 1981. godine. U okviru proslave jubileja pojaviće se osim „Paket aranžmana” sa pesmama „Šarla”, „Idola” i „Električnog orgazma” još tri vinilna reizdanja albuma: „Bistriji ili tuplji čovek biva kad” „Šarla akrobate”, „Električni orgazam” od istoimene grupe kao i album grupe „Haustor” pod istim nazivom. Posle četrdeset godina rok kritičar Aleksandar Žikić nije promenio mišljenje u odnosu na ono koje je imao kada je prvi put čuo „Šarlove” melodije.
„Svi su bili kreatori muzike u ’Šarlu’, svi su bili vođe i svi su bili podjednako važni. Svaki dobar bubnjar ravnopravno učestvuje u procesu stvaranja. U vreme kad su delovali kao bend već odavno je bilo jasno da bubnjevi nisu samo temelj na kome istureniji i silom prilika dominantniji instrumenti, posebno u solističkom smislu, grade muziku, nego daju važan doprinos izgradnji konačne građevine. Vd, Koja i Milan su se u to besprekorno uklopili”, ističe Žikić.
„’Šarlov’ uticaj je ipak bio i ostao neuporedivo manji nego što je bend zasluživao, ali u tome nema ničega neočekivanog. Bili su suviše ekstremni i radikalni za mejnstrim i suviše kompleksni i individualni da bi mogli imati direktne sledbenike. Nije se, dakle, pojavio novi ’Šarlo’, ali je zato pristojan broj uglavnom vrlo mladih ljudi shvatio da postoje i drugačiji, vredniji putevi i da je, u muzičkom smislu, sloboda upotrebe talenta neograničena. To je Kojin, Milanov i Vdov ključni doprinos: pokazali su da je moguće mnogo toga za šta je većina ostalih tvrdila da je nemoguće. Milan Mladenović, Dušan Kojić Koja i Ivica Vdović Vd kao ’Šarlo’ – zajedno sa svojim jedinim albumom – ostaju na samom vrhu među najsvetlijim stvarima koje je beogradska i jugoslovenska scena ikada dala”, zaključuje Aleksandar Žikić i pri tome izdvaja još jednu i te kako važnu činjenicu – imali su samo dvadesetak godina.
"On je bio više od same svirke. On je bio muzika. Njega smo pratili - rekao je za Vda poslednji bubnjar EKV-a", Marko Milivojević. Vd je preminuo 25. septembra 1992. Imao je 31 godinu.
Kada je preminuo, Sonja Savić, tužnu vest je javila zajedničkom prijatelju Darku Rundeku.
"Kada me je pitao kako je umro, rekla sam da je samo pao sa kreveta u nekakvoj infektivnoj kesi koju niko nije hteo da podigne".
