Zbog odnosa sa svekrvom ostavila nas bez daha, najvažniju lekciju naučila kad joj je muž bio životno ugrožen: Krasila je naslovnicu "Voga" i govori čak 5 jezika

Od devojčice koja je sa samo šest godina zakoračila u svet mode, do zanosne dame koju danas redovno gledamo na TV ekranima, Tijana Milutinović je prošla put ispunjen uspesima, ali i teškim trenucima koji su je zauvek promenili. Iako je publika poznaje kao voditeljku emisije „Amidži šou“ i manekenku koja je stajala rame uz rame sa velikim imenima modne industrije, Tijana kaže da su joj najveće životne uloge ipak one koje se ne vide pod reflektorima – uloga supruge i majke.

Kako ste, šta ima novo kod vas?

- Hvala na pitanju, pre svega. Danas je retko da te neko uopšte pita kako si. Ako uzmemo u obzir da nam sezona „Amidži šoua“ i dalje traje, reći ću da sam poprilično umorna. S druge strane, bliži se Kiarin treći rođendan, pa sam uzbuđena kao i za svaki njen divan dan.

Godinama radite sa Ognjenom Amidžićem, jeste li se nekada posvađali?

- Verovali ili ne, mi se nikada nismo posvađali do sada. Ne samo ja, niko od članova ekipe nije imao svađu sa njim, niti se međusobno svađamo. Svi smo tu jako dugo i funkcionišemo kao jedno. Uvek ističem da moramo da počnemo da snimamo ono što se dešava iza kamere, naše pripreme emisije. To je zapravo pravi spektakl i mislim da bi ljudi uživali.

Da li priželjkujete možda autorsku emisiju?

- Moram priznati da sam se malo umorila od televizije. Ili me u pogrešno vreme pitaš, na kraju jako duge sezone. Možda da, a možda i ne. Sve zavisi od samog koncepta emisije.

Čini se da se družite sa mnogim ljudima sa javne scene. Neretko vas viđamo u društvu Đorđa Đokovića i njegove supruge. Da li ste sa njima najbliži?

- Zapravo i ne družim se toliko. Ja imam svoje najbliže društvo, mi smo zajedno od pelena. Svi se bavimo različitim poslovima i posle toliko godina smo i dalje kao jedna velika porodica. Nisam previše druželjubiva i mnogo teško širim svoj krug ljudi. Saška i Đole su nam kao porodica, nas dve smo u isto vreme čak i bile trudne. Deca nam odrastaju zajedno i prelepo se slažu. Nema ništa lepše od toga kada rastemo kroz njih i uz njih.

Što se estrade tiče, ima tu par meni bliskih ljudi. Nema ih puno, ali to su jako kvalitetna prijateljstva koja se ne zasnivaju na društvenim mrežama, već na pravom životu.

 Od 6. godine je na modnim pistama

Od šeste godine se bavite manekenstvom, bili ste na naslovnicama „Voga“, „Ela“, stigli ste čak i do Viktorijinih anđela. Recite nam nešto više o tom periodu.

- Kao jako mala sam krenula u UMS školu za talente, gde je sve i počelo. UMS me je naučio poslu, disciplini i uticao je na formiranje mene kao ličnosti. Moda je moja prva i najveća ljubav, ipak. I pre televizije. Baviti se manekenstvom u vreme pre društvenih mreža bilo je mnogo lepše. Teže, ali lepše. Mnogo je teže bilo tada postići uspeh, jer danas imaš internet i sve ti je dostupno. Često i zaboravim šta sam sve radila, a onda uđem u svoju dečju sobu kod tate i mame i nađem sve uspomene, isečke i magazine sačuvane. Srećna sam jer imam sve to sačuvano da pokažem Kiari kada poraste.

Da li smatrate da postoji neko modno pravilo koje bi svaka žena trebalo da poštuje? Šta prava dama mora da ima u ormaru?

- U 2026. godini jedino pravilo u modi je da nema pravila. Moje jedino pravilo je da, šta god da nosim, moram da se osećam dobro u tome. To je 90 odsto posla. Ukoliko se osećaš dobro u tome što nosiš, uz to idu i samopouzdanje, energija… Ono čega se ja oduvek držim jeste: nije bitno šta nosiš, nego ko nosi. Sa druge strane, postoje komadi odeće koje svaka žena mora da ima u svom ormaru. Mala crna haljina, dobra kožna jakna, obična bela majica i dobre farmerke. Što se mene i šopinga tiče, to sve zavisi od raspoloženja. Kupujem svuda. Ono za šta nikada ne žalim novac jesu torbe i obuća. Tu sam kolekcionar.

Nije volela titulu "žena fudbalera"

Kako je zaista biti žena fudbalera? Da li ste se suočavali sa ustaljenim predrasudama?

- Uh, ovo je jedna od retkih tema koja me trigeruje, jer nije fer. Mihailo više nije fudbaler i moram priznati da mi je jako drago jer više nisam ta „žena fudbalera“. Nikada nisam volela kada mi se neko tako obrati, ne zato što u tome ima bilo šta ružno, naprotiv, već zato što kod nas to ide uz more nekih glupih predrasuda i ljudi to govore u negativnoj konotaciji. Pre svega, biti žena sportiste je jako naporno i izazovno. Ne samo fudbalera, već i košarkaša, odbojkaša. Kod nas se to odmah dovodi u vezu sa tim da je to sigurno neka žena/devojka koja po ceo dan uživa i troši novac svog muža. Sve i da neko to zaista radi, ne vidim zašto bi to bilo kome smetalo.

Ja sam žena Mihaila Milutinovića i to ću uvek sa ponosom isticati, ali nikada nisam bila „žena fudbalera“ po zanimanju. Mnogo sam se u životu naradila, učila ceo život, završavala fakultet i gradila sebe i svoju karijeru. Mihailo je to od prvog dana poštovao i podržavao me, kao i ja njega. Iza svakog uspešnog muškarca, bilo da je sport ili neki drugi posao, stoji jaka žena. Hajde malo da damo zasluge i tim ženama koje su podrška i koje drže porodicu na okupu, kuću.

A kad smo već kod predrasuda – kakav odnos imate sa svekrvom?

- Odnos sa svekrvom je od prvog dana pun poštovanja, što smatram da je i jedino normalno. To je žena koja je rodila mog muža, to je baka mom detetu. Kako drugačije da bude? Mihailo ima dve starije sestre, tako da su oko njega žene sve i u manjini je od samog početka.

Suočila se sa najtežim momentima 2021. godine

U vašem životu desila se prekretnica 2021. godine kada je vaš suprug bio životno ugrožen. Šta se tada desilo?

- To je period života kog ne želim da se sećam, da budem iskrena. To je bila bitka koju smo vodili u naša četiri zida i pobedili, hvala Bogu! Mihailo je imao lošu operaciju u Gruziji. Ljudi iz kluba mu nisu dozvolili da se operiše ovde kod našeg doktora, misleći da mi ovde nemamo pojma, verovatno, a taj njihov „najbolji“ doktor i „najbolja“ bolnica mogli su da ga koštaju života, a koštali su ga karijere. Kada dođeš u situaciju da se boriš za život, shvatiš da je sve drugo nebitno. Imali smo našeg najboljeg doktora na svetu koji ga je spasao. Bog je veliki, a vera je nešto što nas je držalo u tim momentima.

Mihailo je najveći borac kojeg znam. Kod njega ne postoji opcija da se odustane. Sve u životu je sam uradio, bez ičije pomoći, jako mlad se susretao sa mnogim izazovima i uvek izlazio kao pobednik. Hvala Bogu, to je iza nas, ali kada ti se takve stvari dese u životu, samo shvatiš da osim zdravlja ništa nije važno.

Pre tri godine rodili ste ćerkicu. Šta vam najteže pada u majčinstvu? Kako se Mihailo snašao u ulozi tate?

- Nespavanje i Kiarin temperament, koji je mnogo drugačiji od mog, a ja nemam rešenje za nju. Tako da sam se samo prepustila, iako je meni to najteže. Mihailo se u prvim danima verovatno i bolje od mene snašao. Najveća mi je podrška bio, pogotovo u tim prvim danima, jer sam ja imala i mastitis i sve je to bilo zaista jezivo. Nisam neko ko romantizuje stvari. Kažem uvek onako kako jeste. Roditeljstvo je najlepša, ali i najteža stvar na svetu. Ukoliko omaneš kao roditelj, omanuo si ceo život. Podrška partnera je neophodna i treba da se podrazumeva. Ništa ja nisam veći roditelj od oca i to je kod nas od prvog dana tako. Mihailo je od prvog dana radio sve što sam radila i ja, pogotovo jer mi nismo imali nikakvu pomoć.

Imate savršenu liniju i prelepu kožu bez bora. Izjavili ste i da niste radili nikakve estetske korekcije. Kako vam to polazi za rukom?

- Nisam neko ko beži od operacija i korekcija. Kada za to dođe vreme, neću oklevati da to uradim, naravno. Smatram da žena treba da drži do sebe i da je nega najbitnija. Džabe i botoksi i sve ostalo ako ne neguješ sebe. Oduvek sam pazila na svoju kožu, možda i previše. Zbog prirode svog posla, šminkam se ceo svoj život. Baš zbog toga mrzim šminku i privatno se nikada ne šminkam. Svaki trenutak koristim da odmaram kožu, da je hidriram. Pijem puno vode, san mi nedostaje, ali to je već kriva Kiara.

Što se tretmana tiče, krivac za moje lice je „Jolie klinika“, gde dođem, sednem i kažem: „Izvolite“. Omiljeni tretman koji radim godinama i koji je možda i tajna mog lica jeste PRP ili vampirski tretman. To je vaša krv, ne možete imati kontraindikacije, a to je najbitnije. Ja sam neko ko se jako plaši korekcija na licu, hijalurona i svih stranih tela. Tako da radim samo proverene stvari i tretmane koji neguju i hidriraju moju kožu.

Govori, čak, 5 jezika

Malo ko zna da govorite čak pet jezika i da ste završili Filološki fakultet. Kako pamtite taj period, kao i odrastanje u Lazarevcu?

- Detinjstvo je najlepši period mog života i rado bih se vratila da to proživim još bar deset puta. Lazarevac je grad koji jako volim, ima dušu i ono nešto posebno, a to su uspomene. Doduše, celo moje društvo iz detinjstva je i dalje na okupu i to je pravo bogatstvo, posebno kada vidim našu decu na okupu.

Da li ste i dalje zlopamtilo, kako ste jednom prilikom istakli, ili se to promenilo?

- Jesam, bogami. Dosta toga se kod mene s godinama promenilo, posebno otkako sam postala mama. Naučila sam da ne moram ništa da trpim. Ne volim mlake ljude, mlake emocije, ništa mlako, a najviše mrzim nelojalnost. Ja sam neko ko je lojalan do koske. U svakom segmentu života i svakom odnosu. Prijatelj sam onaj koga zoveš da „sakrijete“ telo. Dam sebe 300 odsto i isto tražim ili ništa. Naučila sam da više ne praštam olako i ne nalazim izgovore ukoliko je neko ispao loš prema meni, jer znao je šta radi. Život je jedan, nije generalna proba i neću da ga trošim na nebitne stvari i ljude. Imam svoj mali krug ljudi i u tome uživam. To je moj mir, tu punim baterije i isključivo gledam svoje dvorište.

Vaš savet za sreću je?

- Budi zahvalan za ono što imaš, jer je to nekada bio tvoj san. Nije trava zelenija tamo negde. Pusti ono što je bilo, voli ono što imaš i čuvaj čvrsto. Veruj u ono što dolazi - zaključila je Tijana za naš magazin.