Pevačica Zorana Pavić, nasmejana ratnica mekog srca, bila je jedna od najvećih zvezda dens scene devedesetih, a danas je ponosna na činjenicu što je i nakon toliko godina ostala dosledna sebi, zbog čega je publika i dalje traži i voli. Njenu blistavu višedecenijsku karijeru ispunili su mnogobrojni nastupi pred hiljadama ljudi, vanvremenski hitovi, ali i maestralne uloge u pozorištu. Pored sjaja, aplauza i glamura, suočila se i sa teškim životnim situacijama, izlazeći iz svake borbe kao prava lavica.
Pred veliki solistički koncert „Ljubav traži heroje“, koji će 11. novembra održati u MTS dvorani, sa Zoranom smo razgovarali upravo o onome što se ne vidi pod reflektorima.
Publiku ste obradovali najavom solističkog koncerta, šta možemo da očekujemo od vas?
- Poslužiću se sportskom terminologijom i reći onu čuvenu rečenicu: „Ostavićemo srce na terenu“. One koji tog 11. novembra budu sa nama provešćemo kroz jedan vremeplov. Naravno da to podrazumeva visoku produkciju, puno učesnika i iznenađenja koja će tu čaroliju još bolje dočarati. Za razliku od prošlih koncerata, koje sam počinjala baladom Rođe Raičevića „Samo da mi ime ne zaboraviš“ ili „Žetvom“, ovoga puta biće nešto drugačije. Na samom početku zapevaću autobiografsku pesmu koju nisam ja napisala, već neko ko me veoma dobro poznaje. Mislim da će ganuti, pa čak malo i potresti ljude, poput emotivnog zemljotresa.
Koncert nosi naziv „Ljubav traži heroje“. Da li vi imate heroja kraj sebe? Možete li nam otkriti nešto najupečatljivije što je partner uradio za vas do sada?
- Reč koju najviše volim na svetu jeste ljubav i mislim da je i najlepše izgovaram od svih reči koje imamo na raspolaganju, ali zaista tako mislim. Kada nemam pored sebe heroja, sama preuzmem tu ulogu. Jer ljubav nije limunada, podrazumeva žrtvu. Da li je to ljubav prema partneru, prijatelju, bližnjima, otadžbini – sve ljubavi podrazumevaju određenu žrtvu i davanje, znači i uzajamnost. Tako da ni ime koncerta nije slučajno, a mislim da ćemo to na sceni najlepše pokazati - kaže Zorana za naš magazin i nastavlja:
- Postoje neke stvari koje će zauvek ostati moja slatka tajna. Pa čak ne mora ni da bude slatka... Ali, eto, mogu da kažem da je neko prevalio jedan ozbiljan put sa nekoliko presedanja, a reč je o veoma dalekoj destinaciji, uprkos okolnostima koje su otežavale situaciju, samo da bi bio uz mene u Beogradu na par sati, na jedan moj važan datum.
Mnogo sam srećna što sam imala tu privilegiju da zajedno sa legendarnim Draganom Gagom Nikolićem budem na sceni.
Ponovo se organizuju žurke devedesetih. Koja vam je prva asocijacija na to vreme, sa kim ste ostali u kontaktu sa dens scene?
- Ja sam u regionu imala dosta koncerata sa celom ovom dobrom pričom devedesetih i zaista uvek bude fantazija, fenomenalna energija i publika koja je kao atomska bomba. Od cele te ekipe najviše sam u kontaktu sa Nešom Tvinsom, koji mi je kao brat. Razne trenutke smo proveli zajedno. Nedavno je oženio jednu divnu ženu i srećna sam što je to tako bilo spektakularno. Njegovu porodicu doživljavam kao svoju. I sa Dačom sam u kontaktu. On me je prozvao „mama“ zato što sam uvek brinula da li mu je dobro, da li mu je hladno na putovanjima. Onda sam ja njega počela da zovem „sine“ i tako je ostalo do danas. Divnu devojku koja sa njim nastupa zovem „ćerkom“ i volela bih da sam rodila takvu devojku. Sa Tanjom iz grupe „Dr Iggy“ sam isto jako bliska. Ona je zaista dobar lik, zovemo je „razredna“ jer tako brine o mnogim stvarima. Sa Srđanom sam mnogo radila, on je i autor pesme „Sanjam te još“.
Tokom devedesetih vaše ime su spajali sa žestokim momcima. Šta je od svega toga istina?
- Tokom devedesetih su zaista harali "žestoki momci", a neki od njih su bili i vlasnici raznih diskoteka. Pričala sam o svojim iskustvima, bilo je i ovakvih i onakvih. Uostalom, ne drži hirurg diskoteku, je l' tako? Bilo je fantastičnih iskustava, gde su bili „profi“ kada sam u tim diskotekama radila. Bilo je i ovih drugih slučajeva, ali to su uglavnom oni koji ne znaju šta su kodeksi. Ja nikad nisam bila u vezi sa nekim od tih žestokih momaka. Iskreno rečeno, samo sam se plašila da se slučajno ne dogodi da se zaljubim u nekog ko je sa druge strane zakona. Ili u nekog ko je poznat, zato što svoj privatni život volim da čuvam za sebe, a u tom slučaju bi bilo mnogo teže. I Bogu hvala, molitve su mi bile uslišene.
Na jednom koncertu gost vam je bio i legendarni Dragan Nikolić...
- Mnogo sam srećna što sam imala tu privilegiju da zajedno sa legendarnim Draganom Gagom Nikolićem budem na sceni. I to baš uz pesmu „Gde je sad moj Beograd“, koja još veću težinu daje toj priči. A mnogi su me pitali ko je urgirao da Gaga bude deo mog koncerta. Apsolutno niko. Ja sam ga nazvala i on je rekao: „Biće mi zadovoljstvo“. I dan-danas mislim da je on to prevashodno uradio zato što je znao koliko mi to znači. Kada smo završili numeru, krenuo je sa scene, a onda su momci iz orkestra počeli da sviraju onu poznatu temu iz „Otpisanih“. Gaga se vratio i poljubio mi ruku. Mislim, to je zaista za pamćenje. Eto, postoji i ta monografija koja se zove „Gospodin mangup“. Da, on je baš to bio. Sem što je veliki umetnik, zna se da je bio ljudina, kao i Milena Dravić. I da, ostalo mi je u glavi kad mi je rekao pre koncerta: „Da li ću ja to dovoljno dobro uraditi?“ Zamislite kad neko ko je u svakom smislu vrhunski podeli sa vama tako nešto. To govori o njegovoj veličini.
I vi ste uplovili u glumačke vode, a za mjuzikl „Vesele devojke“ uvek se traži karta više. Kakvu ulogu priželjkujete možda u budućnosti?
- Tu je i predstava „Žene kučke“ i zaista obe predstave žive. Mislim da se već približavamo stotom izvođenju „Veselih devojaka“. Svojevremeno sam igrala u predstavi „Ko vama dade predstavu“, pritom sam uradila i monodramu „Kad žena voli“ i mjuzikl „BG Blues“ po tekstu Mirjane Bobić Mojsilović. E sad, svojevremeno me je reditelj Rade Vukotić pozvao da igram Betmenku. To je bilo vreme densa kada sam stvarno toliko putovala i ja sam ga, nažalost, odbila jer fizički nisam mogla da postignem. I to mi i sad prebacuje kroz šalu, tako da bih volela da ipak budem Betmenka, makar se predstava zvala „Povratak Betmenke“.
Vaša duhovitost je nešto što vas izdvaja od drugih. Možete li otkriti neke anegdote iz karijere ili privatnog života kojih se uvek rado setite?
– Bogu hvala, ja sam zaista okružena duhovitim ljudima, sa takvima se družim i sarađujem i tih anegdota je bilo pregršt. Eto, ostalo mi je u glavi kada sam, zato što sam ja vrlo često odsutna kao klasičan Blizanac, rekla mom drugu i kumu Aci, inače bas-gitaristi, da idemo u diskoteku u Zaječar, a zapravo sam mislila na Zrenjanin. Krenemo mi i ja mu kažem: „E sad, kad stignemo u Zrenjanin, vodim te u jedan kafić-muzej“, a on u čudu mi se obraća: „Pa kako kad idemo danas u Zaječar?“ Sva sreća da nije obrnuto bilo, jer ne bismo stigli na nastup. Recimo, jedna od situacija se desila na koncertu devedesetih. S obzirom na to da sam ja luda za životinjama, Neša Twins, kada je video mačku, rekao je ekipi: „Sklanjajte macu, jer ako krene Zorana da je udomljava, koncert će kasniti, zaboraviće da izađe na scenu!“ Što je živa istina.
Čovek se razboli kad mu se razboli duša.
Gotovo uvek vas vidimo nasmejanu, a šta vas najlakše rasplače?
- Ako me neko napada, tad sam žena ratnica, ali sam slaba na emociju i ako me neko tu potrefi, osećam se što bi se reklo "njanjavo". Mnogo volim životinje. Ceo život imam mačku, a hranim mace i oko zgrade. Uvek me rasplače nešto vezano za životinje, svaki odlazak mog kućnog ljubimca nikad nisam odbolovala. Ne daj Bože da se nad njima neko iživljava ili da ih zlostavlja, tu sam veliki borac i smatram da za to moraju da budu uvedene stroge kazne ne bi li se sprečilo.
Pre nekoliko godina bili ste deo jednog rijalitija. Šta danas mislite o takvom formatu?
- Nikad nisam krila da sam deo rijalitija bila iz nužde, zato što su mi zdravstveni problemi napravili finansijske probleme. To baš i nije bio moj izbor, nego nužda, jer u tom trenutku nije postojalo drugo rešenje. Iz tog rijalitija sam izašla uzdignute glave, i bila sam to što jesam, jer generalno nisam folirant. To je bio Oksford za ove rijaliti programe sada, na kraju krajeva, tu su bili ljudi koji su u javnom životu zaista nešto uradili. Mislim da je ovo danas jedno ruglo.
Da li postoji neka pesma koju ste odbili da snimite, a sad je veliki hit?
- Da, postoji pesma koju sam odbila, a koja je postala stvarno veliki hit, ali neću otkriti koja je, jer bih onda malo uvredila tu grupu koja ju je snimila, zato što smatram da je banalna, a tom bendu je donela puno dobrog. Meni ta pesma ne bi dobro stajala. I nije mi žao, jer bih sebi prebacivala što sam tako nešto snimila. I postoji pesma od Leontine Vukomanović „Takve neprave“, koja je stvarno mnogo lepa. Ali, u momentu kad mi je ponuđena, jednostavno nisam uopšte razmišljala o novoj pesmi. Pratim taj neki impuls života i emocije, u kom trenutku sam otvorena za nešto ili nisam. Ništa ne radim na silu.
Suočili ste se sa ozbiljnim zdravstvenim problemima. Da li mislite da ste se zaista razboleli jer vas je duša bolela, kako ste izjavili jednom prilikom? Šta vas je tada tištilo?
- Mnogi su se prepoznali u toj rečenici da se čovek razboli kad mu se razboli duša. Zaista mislim da je to inicijalna kapisla za mnoge zdravstvene probleme. Nevezano za to, meni i je puklo slepo crevo, završila sam hitno na operacionom stolu, bukvalno su mi spasili život. Imala sam i saobraćajne nezgode. A potom mi se desio i taj hormonski poremećaj, sve mi se poremetilo. Jedan divan duhovnik je rekao: "Ako imaš neku muku, tugu ili nevolju, tresni je o zemlju i izbaci je iz sebe, podeli je sa nekim, nemoj da gajiš to u sebi". I to je živa istina. Čovek to ne sme da potiskuje i da u sebi gaji čemer. Izdaja je nešto što može da vam razboli dušu, a i nepravda može da vas muči. Tada čovek mora da nađe svoj "prozor koji gleda na sunce". Meni je u tome puno pomogla vera, išla sam na hodočašća, to mi je ušuškalo dušu. Danas nigde ne idem bez molitve.
Kako ste uspeli da dovedete liniju do savršenstva i da izbegnete jo-jo efekat?
- Prvo sam morala da rešim zdravstvene probleme, to je bila ozbiljna borba. Potom sam opet ugrozila organizam zato što sam 10 dana jela samo limun, rekli su mi da sam bukvalno mogla da spržim želudac, a posle toga sam ušla u zdravu priču. Zahvalna sam mojoj drugarici Mirjani što sam mogla da koristim lasere za zatezanje i vitalizaciju kože. Potpuno sam promenila ritam i način ishrane i uvela fizičku aktivnost. Tako sam vratila sebe sebi. Svakoga jutra se merim, i ako mi se pojavi kilo-dva više, već sledeći dan sam na vodi, znači, jako vodim računa jer sam prošla golgotu. I, naravno, toliko sam bila izložena grozotama i prozivkama, mada to te u stvari ojača, ali ne bih ja da budem jača nego što jesam. Ovo je sasvim dovoljno.
Da li ste ispunili snove male Zorane, koliko se sada razlikujete u odnosu na nestašnu devojčicu koja je roditeljima zadavala glavobolje?
- Uopšte se ne razlikujem od male Zorane, i jedan segment na koncertu će bitivezan baš za nju. Mislim da sam sačuvala to dete u sebi, što je dobro, jer onda realno nikad ne ostariš. Mala Zorana je imala snove vezane za muziku, i oni su se ostvarivali, ostvaruju se i dalje, jer je to suština mog bića, moj život. A kad je ljubav u pitanju, to sam malo drugačije zamišljala, ali svako nosi svoj krst. Udata sam za slobodu, i baš se volimo - zaključila je Zorana za magazin "Stil".
