Postoje pevači čije numere traju onoliko koliko i aplauz, i oni drugi, poput Borisa Režaka, čiji se hitovi zadrže u ljudima dugo nakon što se svetla reflektora ugase. Njegove pesme nečujno pronađu put do srca publike i bude najskrivenije emocije. Posle duže medijske pauze vratio se na scenu sa jednim ciljem – da iza sebe ostavi kvalitetnu muziku. Ali, ovo nije samo priča o muzici, već o ljubavi, gubicima, porodici, uspesima, veri u ljude i onim nevidljivim silama koje nas menjaju zauvek.
Očekuje Vas nastup u BitefArtCafe-u 20. februara, da li pripremate za svoju publiku neka iznenađenja? Šta ima novo god Vas?
- Ovog puta očekujem da publika mene iznenadi. Završavam pesmu „Poruka za nju“ koju sam najavio na koncertu u Sava Centru i jedva čekam reakcije, jer je drugačija od svega što sam do sada snimio. Ponosan sam na nju.
Deca su ga najviše promenila
Nakon toliko godina, kako glasi naziv i Vašeg velikog hita, ko Vas je ili šta Vas je najviše promenilo do sada u životu?
- Sigurno su me deca najviše promenila jer uz njih počneš da život posmatraš drugim očima. I određene situacije, ljudi, životni putevi znaju dosta da utiču na mene, ali sama srž mog bića ostaje ista.
Vratili ste se na velika vrata vanvremenskim hitom "Gospodska ulica" koji je osvojio srca svih generacija, a da li Vi za nekog imate osećaj da ga poznajete iz nekog prošlog života? Ko u vama budi ono najbolje, a ko ono najgore?
- Sa nekim ljudima se jednostavno prepoznaš i imaš utisak da ih znaš, ne čitav život, nego više života. Dobri ljudi bude najbolje u meni, a najgore iskreno ne znam, nadam se da neću ni saznati. Loše se osećam kada je neko bahat, bezobrazan i bez osnovne kulture, koju po meni, svako treba da nosi iz kuće.
Otac je banjalučka legenda, a majka je bila zvezda vodilja
Da se vratimo malo u detinjstvo. Vaš otac, profesor klavira, slovio je za banjalučku legendu. Možete li nam ga malo opisati, kako je postao jedan od omiljenih likova u svom kraju?
- Moj otac, iako je već u poznim godinama i dan danas svira. To ga održava vitalnim, bar ja tako verujem. On je čitav život u muzici. U penziju je otišao kao profesor muzičkog, ali se zapravo nikada nije penzionisao. Kad god može, ide da radi. Tako je i kada je bio mlad, preko dana škola a uveče svirke. Zahvaljujući tome upoznao je veliki broj ljudi i radio sa mnogim poznatim pevačima. Najpoznatiji od njih je bio Toma Zdravković. Uz njega i ja sam sticao iskustvo i nije morao ništa da mi prenosi. Ja sam to živeo.
Mama Vas je rodila u 19. godini, kakav ste imali odnos sa njom? Pričali ste da vam je izdahnua na rukama nakon kratke borbe sa karcinomom…
- Moja majka je meni bila zvezda vodilja čitavog života. Uvek blage naravi, strpljiva, a izuzetno jaka žena. Nije je život mazio, ali je uvek bila dostojanstvena, nije se žalila ni kada je bilo najteže, a možda je trebala. Za mene je ona i dalje tu, čuvam je...
Otac je hteo da postanete lekar, Vi ste upisali studije filozofije, i na kraju postali poznati pevač koji piše, komponuje i svira nekoliko instrumenata. Kako je, ipak, muzika postala Vaš životni poziv?
- Muzika je uvek bila moj životni poziv samo je trebalo to prepoznati. Mi svi lutamo kroz život tražeći svoju svrhu, a moja je očigledno bila da se bavim njom, ne da budem lekar ili nešto drugo. Sreća moja pa smo se našli, muzika i ja. Zamislite koliko ima ljudi koji se bave pozivom koji nije njihov. Koliko bi svet bio lepše mesto za život kada bi svi radili ono što vole i što im je suđeno.
Brat ga je učinio boljim čovekom
Kolik je brat, kojem je usled vrlo teškog porođaja dijagnostikovana cerebralna paraliza, uticao na Vas?
- Pričao sam već dosta puta na tu temu i pričaću dokle god budem mogao i imao prostora za to. Svakom čoveku želim da provede bar jedan dan sa osobama sa posebnim potrebama i da konačno shvate koliko malo treba za sreću. Ti ljudi te promene, uvek na bolje, bude one najtanje i najjače emocije za koje ne znaš ni da postoje u tebi. Oni, oni vole najčistije i najiskrenije od svih. Uz njih postaješ bolji čovek.
Na svojoj koži osetili ste i rat, o tati ništa niste znali 40 dana te 1992. godine, šta se dešavalo i kako je odrazilo na Vašu porodicu?
- To je period života koji je bio najteži u mojoj porodici. Teško vreme za sve... Nakon tih godina sa sigurnošću mogu da kažem da postoji samo jedna jedina podela među ljudima, na dobre i na loše. Ništa drugo.
U Marini prepoznao srodnu dušu
Neretko ističete da Vam je porodica na prvom mestu. Kako ste upoznali i osvojili suprugu Marinu i shvatili da je ona prava osoba za Vas?
- Upoznali smo se na nekom festivalu i jednostavno je nešto kliknulo. Ja sam tada živeo na relaciji Banjaluka - Beograd pa smo se u početku čuli, dopisivali. Posmatrao sam njen karakter, razmišljanja i u nekom trenutku sam jednostavno shvatio da je to to. Tada sam se konačno preselio ovde i ostalo je, što bi rekli, istorija.
Imate i troje dece, kako se snalazite u ulozi tate, šta Vam najteže pada i da li je neko od naslednika zainteresovan da krene Vašim stopama?
- Ja bih rekao da se snalazim dobro. Klinci su sada već pravi mali ljudi, tinejdžeri, pa su izazovi drugačiji u odnosu kada su bili mali, ali uspevamo svi zajedno da ih savladamo. Oduvek mi je najteže padalo odvajanje od njih na nekoliko dana. Ok je jedan dan ali dva, tri i više, e to baš teško podnosim. Svi idu u muzičku školu, najstarija ćerka je ove godine upisala i srednju muzičku školu, tako da imaju osnova da krenu mojim stopama u smislu talenta. A da li će se baviti muzikom, to je njihova odluka, podršku i vetar u leđa od mene uvek imaju.
I za kraj, ko je za Vas anđeo?
- Mislim da mi treba da postavimo sebi pitanje „ Za koga sam ja anđeo?“, to je mnogo zanimljivije, a i teže. Anđeli su svuda oko nas, samo malo bolje treba pogledati - zaključio je Boris Režak za "Stil".
