Odnos Dragane Katić sa bivšom suprugom čoveka kojem je rodila decu ostavlja bez daha: Čuvena voditeljka otkrila nam je neverovatne detalje iz života

U svetu televizije, gde se sve menja neverovatnom brzinom, Dragana Katić ostaje sinonim za eleganciju, toplinu i profesionalizam. Njen osmeh i smirena energija prate generacije gledalaca, dok je iza te prepoznatljive pojave žena koja je sanjala, borila se, gubila i ponovo gradila svoj svet – sa dostojanstvom koje nikada nije izgubila. Od devojčice koja je vodila školske priredbe do jednog od najvoljenijih TV lica, Dragana je pokazala da uspeh nije stvar trenutka, već istrajnosti, ljubavi prema poslu i vere u sebe. U otvorenom razgovoru priča o televiziji, majčinstvu, životnim iskušenjima, ljubavi, prijateljstvu i o tome kako se neguje duša i telo kada znaš ko si i gde ideš.

- Najponosnija sam na to što sam ostala na sceni četiri decenije i što radim posao koji volim. Takođe, ponosna sam i na početak karijere, na potvrdu nekih mojih sanjanja i maštanja, i onih priznanja koje sam imala u amaterskom životu što sam uspela da ih dobijem i u profesionalnom od tada najkompetentnijih ljudi Televizije Beograd. Ne zaboravimo, to je bilo davne 1986. godine kada sam ja počela i prošla konkurs i kada su radili ljudi koji su apsolutno utrli put Televizije Beograd. Oni su tada već bili u nekim zrelim godinama, ali sa velikim znanjem i iskustvom. Ponosna sam i na svoje prvo Nedeljno popodne, jer je moj san kao devojčice bio da radim takvu emisiju i to mi se ostvarilo - započela je Dragana priču za naš magazin.

Kako ste uopšte počeli da se bavite voditeljstvom?

- Nisam ni stigla da razmišljam, već me je to susrelo u prvom razredu osnovne škole kada mi je učiteljica rekla da bi trebalo, pored toga što recitujem, i da vodim taj neki novogodišnji program što smo spremali za roditelje u okviru odeljenja. Nisam ni bila svesna da to hoću. Kasnije sam mislila da će to biti gluma i išla sam negde tim putevima, ali kada god je trebalo nešto da se radi, želeli su da budem konferansjer, da vodim program. I smer koji sam završila u XIII beogradskoj gimnaziji bio je vezan za voditeljstvo, tada je bilo usmereno obrazovanje. Moj profesor scenske kulture Zinaid Memišević je tada prepoznao moj talenat i zakucao ga, rekao mi je: "Ukoliko želiš da radiš na radiju, mogu da ti pomognem, jer je tvoja dikcija dobra, boja glasa odlična, akcentologija ti je odlična, nema razloga da na, recimo, Radio Beogradu ili 202 ne počneš da radiš." Ja sam tu odlazila na praksu, ali nekako radio nije bio moj medij i jedva sam čekala da dođem do televizije. Pojavio se Javni konkurs na Televiziji Beograd za koji je moja drugarica čula u toku Nedeljnog popodneva i ja sam se prijavila, poslala svoju biografiju uz fotografiju i posle toga je sve istorija.

Ponudu Saše Popovića nije mogla da odbije

Ispunili ste sebi san kada ste počeli da vodite Nedeljno popodne na RTS-u. Koji je bio presudni momenat kada ste odlučili da odete sa te televizije?

- Vodila sam Nedeljno popodne, ispunila sam svoj san, vodila sam sve moguće formate koji su vezani za zabavni program Televizije Beograd, tu sam uspela da dođem to nekih svojih limita, uslovnog rečeno. Onda sam se porodila i nakon toga došla je ponuda iz "Granda". Razgovor sa Sašom Popovićem i Brenom, kada su osnivali tu produkciju, je bio primamljiv. Meni su deca bila mala, a ovde nije bio zahtevan posao, a opet je bila u pitanju neka velika vizija - veliki šou program u kom nisam imala priliku da se oprobam, osim Beovizije, Mesama i Oskrara popularnosti, koji su se održavali jednom godišnje na Televiziji Beograd. Ovde je bila ponuda za stalno da radim takav šou programa koji je meni negde bio san. To je presudilo da odem iz RTS-a i pređem u "Grand" u kojem sam i sada.

Kako je bilo raditi sa Popovićem, da li je imao neke posebne zahteve?

- Saradnja sa Sašom je bila vrlo laka, jer je uvek znao šta hoće i šta neće. Kod njega je "da" značilo "da", i "ne" je bilo "ne", to su bile nepromenljive kategorije. Znači, ako ti nešto obeća, to će biti ispunjeno, ako ti kaže da nešto neće biti, toga neće biti, znači da ne postoji mogućnost da se tako nešto ostvari. Različite faze smo prolazili kroz sve ove decenije, i kada je bilo malo i kada je bilo mnogo. Nekada uslovi rada i nisu bili baš fenomenalni, u toku zime smo imali problema sa grejanjem, ali nekako je to sve išlo. Sašini zahtevi su bili da moraš da budeš dostojan šou programa koji radiš. Uvek je imao neki vizuelni efekat koji mora da se zadovolji i da scena mora da bude scena šou programa i da tu mora da bude puno ljudi. Stalno je bilo nečeg novog. Dešavalo se da počnemo novu sezonu, i da on već posle treće ili četvrte emisije osmisli nešto, neku novu rubriku i ubaci. Bilo je veoma izazovno i zanimljivo, nikada dosadno. Ono što sam najviše volela kod Saše, i što cenim i kod sebe i drugih ljudi, jeste to što je bio izuzetno tačan i precizan. Nije dozvoljavao, niti je poštovao ljude koji nisu dolazili na vreme i stalno su imali neke izgovore, znao je i da sankcioniše velike zvezde koje kasne.

Sada već dugo radite i sa Zikom Jakšićem emisiju "Nikad nije kasno".

- Žika ima vrlo preciznu i jasnu ideju, i evo već 11 godina nije odstupio od nje, a to je da emisija "Nikad nije kasno" treba da bude neka vrsta misije za ljude koji nisu uspeli da se ostvare u onom u čemu su želeli. Znači, ovo je neki emotivni brodić koji plovi i suština je da za čovek nikad nije kasno da se oproba i da mu se da šansa da počne da radi ono što želi. Međutim, isto to što je Saša posedovao, i Žika ima, a to je da se na licu mesta dešavaju stvari. Mi ne znamo da li će takmičar sve ispričati ili će pokušati nešto da sakrije, da li će se rasplakati, hoće li imati tremu, mi to ne možemo da predvidimo, zato je i zanimljivo raditi ovaj TV format. Žika je izuzetno spontan, reaguje na prvu, mozak mu radi trista na sat, jer treba takmičara i njegovu porodicu da otvori, i da dobijemo životne priče sa kojima ljudi koji nas gledaju mogu da se identifikuju i da uživaju. Saradnja sa Žikom je fenomenalna, jer opet radimo jedan na jedan, mi se pogledima razumemo. Ta stalna postava - Žika, Mare i ja, apsolutno znamo kad, ko, šta i kako treba da reaguje, tako da odlično funkcionišemo.

 Uvek je ostvarivala ono što zacrta

Znamo Vas kao poznato TV lice, a kakvi ste u privatnom životu? Kakva je Dragana bila kao devojčica, po čemu pamtite detinjstvo?

- I kao devojčica sam, kao i sada, ostvarivala ono što sam sebi zacrtala. Bila sam vrlo živahna, puna ideja i puna mašte. Pripadam toj generaciji koja je sanjala i uživala u svom detinjstvu, u svojoj kreativnosti. Mene deca kad su pitala šta sam radila uveče bez televizora, kako sam se uspavljivala, onda sam ja njima rekla da sam maštala, zamišljala da živim i radim onako kako sam želela, čitala sam. Bila sam jedinica i onda sam morala zaista sebi da upotpunim dan, i moram reći da mi nikad nije bilo dosadno. Stalno sam smišljala igre, drugari iz škole, iz zgrade gde sam živela, svi smo bili kreativni, srećna sam i zahvalna što sam odrastala u dobu kada smo 100 posto mozak koristili.

Gubitak roditelja ste vrlo teško podneli. Dok se Vaša majka ponovo susretala sa najgorim dijagnozama i hemoterapijom, sinovi su Vam se pripremali za upis u srednju školu. Bili ste tada i prvi put u finansijskoj krizi. Kako ste uspeli da prebrodite sve to?

- Moji roditelji su zaista rano otišli, oboje sa nepunih 70 godina, i meni kao jedinici koja je odrasla u skladnoj porodici je, naravno, taj gubitak bio strašan. I sve su to bili teški trenuci, ljudi koji su prošli kroz to znaju kako je. Borba za život, nadanja, strahovi, padanja, ustajanja, prolazak kroz sve te dijagnoze, sve je to bilo strašno. Sa druge strane, deca su bila u tom tinejdžerskom periodu, najproblematičnijem, uslovno rečeno. Pripremali su se za upis u srednje škole, maturske večeri, a majka mi je bolesna ležala u krevetu. U tom periodu me je zadesila i finansijska kriza, jer nisam bila dobar ekonomista i nisam znala kako od dinara da napravim dva. Ali sve je to prošlo, iskobeljala sam se iz svega jer sam borac i zato što sam verovala da ću uspeti, da ću stati na noge, i da ću svoju decu izvesti na pravi put. Sa ove distance, zahvalna sam Bogu što sam sa decom prošla kroz to iskustvo i što znaju šta znači i imati i nemati, bez obzira što je bilo jako teško. To nas je ojačalo i još više zbližilo. Niko od njih nije skrenuo sa puta i pokušao na neki lakši način da omogući sebi bolji život.

Postali ste mama blizanaca u 32. godini, međutim, već u trudnoći ste se razišli sa partnerom. Šta je bio glavni razlog da donesete tako radikalnu odluku i da li ste se ikada pokajali?

- Prosto, nismo se našli u osnovnim pogledima na život i došlo je do prekida. Ali, u korektnim odnosima smo bili stalno i to je bilo najvažnije za odrastanje dece, uvek su znala da imaju oba roditelja. To nam se desilo u zrelim godinama kada smo mogli, upravo zahvaljujući nekom životnom iskustvu, da se ponašamo tako kroz njihov razvoj. I, naravno, nikad se nisam pokajala, u zrelim godinama sam donela takvu odluku i stajala iza nje. To je najvažnija životna odluka i daleko bilo da čovek dođe u situaciju da se pokaje zbog tako nečega.

Da li Vam je bilo teško da sami podižete blizance, sa kojim izazovima ste se susretali?

- Jeste izazovno i teško kada ste svakog dana sami sa decom. Fizički mi i nije bilo toliko naporno, mogla sam sve da postignem. Naravno, bude umora i iscrpljenosti, ali imaš najlepši mogući motiv, da deca izrastu i da sve bude u redu. Najteža stvar samostalnog roditeljstva jeste što si morao sam da donosiš važne odluke sa svojom decom i da stojiš iza njih. E tu se mnogo čovek preispituje, da li je pravilo odlučio i da li je to dobro za njih. U tim situacijama sam se dosta savetovala i sa njihovim vaspitačicama, kasnije sa učiteljem i razrednim starešinama, nastavnicima i drugim roditeljima. Nisam bežala od toga da potražim savet i da vidim šta je najbolje. Fizički umor se tako brzo zaboravi, ali najteži deo priče jeste kada si ti svestan da dva života zavise od tvog i od tvojih odluka.

Oduševljava činjenica da ste postali izuzetno bliski sa prvom suprugom oca Vaše dece. Kako ste uspele da razvijete takav odnos pun poštovanja i ljubavi, u kojem nema trunke sujete?

- Za dve snažne i samostalne žene, obe lavice, nije apsolutno nijednog trenutka bilo teško da u svemu budemo zajedno, jer od početka smo odlučili da ćemo biti jedna velika porodica, naša deca su krvno povezana, i oni treba uvek da budu zajedno, uvek da budu u kontaktu, i treba da se poštuju i vole. I nas dve smo do dana današnjeg uz svoju decu i uvek ističemo da smo mi jedna velika i složna porodica. Dve hrabre, složne i borbene žene mogu planinu da pomere, a kamoli da spoje decu i održavaju jednu veliku porodicu.

Ljubav sa Igorom Starovićem ostala joj u lepom sećanju

Pored voditeljskog posla, neretko ste snimali reklame, a jedna od najpoznatijih je za kozmetiku "Božen". Sa vlasnicom čuvenog brenda ste bili i vrlo bliski privatno, te je upravo Vas zvala u najtežim momentima. Šta biste mogli da nam kažete o njoj i Vašem prijateljstvu?

- Božen je bila jedna hrabra i stamena žena, vizionar, dama koja je išla ka svojoj ideji, ka svojim ciljevima, koja je bila inovator u mnogim oblastima ovde kod nas, posebno u kozmetologiji. A pre svega, bila je jedno veliko srce, i jedan veliki humanitarac. Žena koja je znala da zaplače nad tužnom ljudskom pričom, žena koja je mnogo, mnogo pomagala, i ono što se znalo i ono što se nije znalo. Bila je divan domaćin, u njenom domu si se osećao tako ispoštovano i divno. Naša poslovna saradnja je vrlo brzo prerasla u prijateljstvo. Ponosna sam što sam mnogo toga naučila i videla od nje i što sam kasnije to mogla i da primenim u životu. Neizmerno sam tužna što sam izgubila takvog prijatelja.

 Ne smatra da su godine samo broj

Uvek ste besprekorno stilizovani, koja su Vaša modna pravila koja nikad ne kršite?

- Volim da pratim trendove i da iz postojećih izaberem nešto što mogu da ponesem, što zadovoljava neku moju ličnu estetiku. Vodim računa u datom trenutku kakva mi je kilaža i raspoloženje, pa se shodno tome i oblačim. Imam modna pravila u smislu boja koje godinama nisam izbacivala iz ormara. Volim crno-bele odevne kombinacije, bele košulje su mi pasija, ne zna se broj koliko ih imam, to mi je osnov garderobe. Volim jesenje tonove, braon boja koja je sada aktuelna. Gledala sam da kada se pogledam u ogledalo smatram da mogu to da iznesem. Imala sam i modnih promašaja, ali nisam imala baš onih katastrofalnih. Sada najviše vodim računa o tome da se u nečemu osećam jako udobno i čini mi se da moda ide u tom pravcu.

Nedavno ste proslavili 60. rođendan, plenite izgledom i upravo ste dokaz da su godine samo broj. Koji savet imate za dame koje se plaše starenja?

- Pa, kad napunite šezdeset, godine i nisu samo broj - kaže nam Dragana kroz osmeh i dodaje:

- Godine se vide u nastupu, u stavu, u krajnjoj liniji, kada i pričate sa ljudima vašeg godišta, imate mnogo šire teme koje obuhvataju i zdravlje i sve ono što određene godine nose. Ne treba da se tešimo time da su godine samo broj, već da svoj život nosimo dostojanstveno. Da vodimo računa o sebi, pre svega, da budemo posvećeni duhovnom delu naše ličnosti. Što se tiče samog izgleda, uvek sam se trudila da budem fizički aktiva, nekada je to bila teretana, a sada je sve više hodanje napolju ili na traci kada je loše vreme. Šetanje je nešto što održava moj duh i kondiciju. Mišljenja sam da je fizička aktivnost jednaka mentalno zdravlje. Takođe, veoma bitna mi je i nega koja neće biti preterana, nego shodno mojim godinama. Važno mi je da mi koža bude negovana, a sad bore što postoje, one postoje, možemo ih malo brisati i zakamuflirati, ali ne možemo ih potpuno ukloniti. Jesam pristalica određenih estetskih intervencija, ali ne onih koje bi na neki način izdeformisale moj izgled i narušile zdravlje. U ovim godinama više radite na nekoj mentalnoj jačini, naplaćujete sve ono što ste dobro uradili za sebe, ali i ono loše. Ima, naravno i genetike, ali se godine vide i nisam pristalica te krilatice da su "godine samo broj". Možda nekome deluje na trenutak da izgledam mlađe, ali kada počnete da razgovarate sa nekim, onda pametnom čoveku je jasno i koliko godina imate i koliko iskustva imate -  zaključila je Dragana za naš magazin.