Bojan Vasković, frontmen jednog od najomiljenijih muzičkih sastava na ovim prostorima – “Lexington” benda, iznova i iznova osvaja publiku svojim jedinstvenim glasom, harizmom i iskrenošću. Na sceni je prepoznatljiv po energičnim nastupima i neopisivim emocijama koje prenosi kroz brojne hitove na ljude, a kada se svetla reflektora ugase, priznaje nam da je apsolutno isti, te da najviše voli da uživa sa porodicom i to u malim stvarima.
Kada pogleda iza sebe, vidi veoma uspešnu karijeru dugu sada već 20 godina, a povodom tog jubileja za svoje verne slušaoce “Lexington” bend organizuje dva solistička koncerta u Sava Centru u Beogradu koji su zakazani za 25. i 26. septembar.
- Sava Centar je jedina hala u Beogradu u kojoj mi nismo pevali, nekako nam se činila malom. Ali u novom ruhu je posebna, bio sam na nekoliko koncerata dragih kolega i bilo je fenomenalno. I mi smo sazreli i mislim da ćemo u tom prostoru u septembru baš uživati sa publikom – rekao nam je Bojan na početku razgovora, a potom se osvrnuo i na pesmu sa kojom će započeti svoje nastupe:
- Sve koncerte na truneji koja nosi naziv „Dođi ove noći“ počinjali smo upravo tom pesmom, to nam je nekako bilo logično i dokle kod ona traje, sa njom ćemo otvarati nastupe, a tako će biti i u Sava Centru. I gostiju će biti, ali to je uvek iznenađenje. A verujem da ćemo do koncerata u Beogradu objaviti i nešto novo.
„Lexington“ slavi dve decenije postojanja, otpevali ste brojne hitove i postigli ogroman uspeh, imate velike koncerte, te kakva danas vlada atmosfera u bendu, da li se nešto promenilo za sve ove godine?
- Sa svima iz benda se odlično slažem, jedan dobar fluid postoji i među nama nema nikakvih problema. To je jedna neverovatna energija. Tokom ovih 20 godina karijere bilo je mnoštvo divnih i smešnih trenutaka, ne bih mogao ništa posebno da izdvojim. Na bini sam isti kao i van nje. Turdim se da svaki trenutak koji provedem na njoj da uživam, da mi bude zaista lepo, da imam čega da se sećam, bez obzira da li sve štima ili ne, to je manje važno.
A ko je od vas najduhovitiji?
- Ne znam, kako kad, valjda je to stvar inspiracije, sve zavisi od situacije.
Od svih vaših hitova, koji u Vama budi najdublje emocije i zašto?
- Od svih naših pesama u meni najdublje emocije bude „Cvjeće“ i „Donesi“ zato što su baš takve kakve jesu, zbog teksta, zbog melodije.
Dugo ste sanjali da se bavite profesionalno fudbalom, šta je presudilo da počnete da se bavite, ipak, muzikom?
- Talenat. Ja sam se kao dete, kada sam imao četiri ili pet godina, peo na stolicu, uzimao kašiku kao mikrofon i pevao pesme iz tog perioda. Već tada sam znao da ću se baviti ili fudbalom ili muzikom, treća opcija nije postojala. Završio sam Visoku zdravstvenu školu strukovnih studija i stekao sam zvanje višeg fizioterapeuta. Nisam otišao na Muzičku akademiju, imam zanat u glasu, nekako sam osećao da bi me to odvelo u drugom smeru od onoga što nosim u sebi.
Od koga ste najviše učili o muzici?
- Najviše me je kafana naučila, da vam kažem iskreno. To iskustvo koje sam stekao na tim nastupima je neprocenjivo.
Vaš otac je svašta proživeo, ali nikad nije klonuo duhom, nažalost, prerano je napustio ovaj svet. Isticali ste nebrojano puta da ste bili izuzetno vezani za njega, a po čemu ga najviše pamtite, koji njegov stav ili savet Vas vodi kroz život?
- Često ga se setim i tokom dana i u nekim posebnim trenucima. Fali mi da sa njim progovorim, jer sve ovo što sam ja danas, zapravo, kako sam stariji shvatam da je to zahvaljujući njemu i majci, i svoj toj podršci koju su na pravi način pružili i meni i sestri da se osmelimo i hrabro zakoračimo u život, pored vrlo teških izazova – priseća se Bojan i ističe da je, uprkos ratu, imao lepo detinjstvo:
- Ja sam dete rata, ali hvala Bogu nisam imao nikakve posledice, niti traume. Mi smo bili izbeglice kao deca i svašta smo prošli, bilo je teških trenutaka, ali ne pamtim taj period kao loš, generalno smatram da sam imao srećno detinjstvo, zato što smo imali tu povezanost u porodici, to je ključ i kruna svega. I zaista smo bili srećni i ispunjeni svi zajedno.
Kako su izgledali Vaši srednjoškolski dani?
- Definitivno, srednjoškolski i studentski dani su mi najlepši period života, to je jedna relaksacija, a opet nisi klinac.
Slovite za jednog od najzgodnijih muškaraca na našoj javnoj sceni, a vaše srce je ukrala predivna Aleksandra sa kojom imate i troje dece. Šta najviše volite kod nje, čime Vas je ostavila bez daha?
- Time što je ona – ona. Hvala Bogu, eto, u braku smo od 2015. godine, izrodili smo troje dece i smatram da smo, u tom smislu, uspešna i srećna porodica. Fokusiramo se na ključne stvari i gledamo da život živimo danas.
Vaša žena je, takođe, vrlo talenotvana za muziku, postoji li šansa da snimite duet?
- Nije isključeno, nikad se ne zna. Siguran sam da će se u budućnosti desiti da i ona nešto snimi. U periodu kada sam ja počinjao da pevam, ona je bila duplo talentovanija od mene. Peva fantastično, ima jednu dvinu energiju i mislim da bi grehota bilo da ne ostane nešto zapisano.
Da li Vas savetuje što se tiče nastupa i načina odevanja?
- Kako da ne, pa ona je bila ključni ogranizator mojih stajlinga za dva velika koncerta u beogradskoj „Štark“ areni 2024. godine, pored Baneta Devića. Njih dvoje su to zajedno skockali. Želeli su da budem malo drugačiji nego što sam bio i uradili su pravu stvar. Moram to da priznam i da im se zahvalim još jednom.
Šta najviše volite da radite sa ćerkama i sinom?
- Da se igram, prosto uživam u tome. Nekad ne moramo ništa posebno da radimo, a kao da radimo najbolju stvar na svetu. Od njih učim mnogo toga svaki dan, pogotovu kad mi najstarija ćerka postavi pitanje, pa me iznenadi. Nekako volim da se spustim na njihov nivo i da meni onda oni objasne nešto.
Šta može odmah da Vas oraspoloži i izmami osmeh?
- Jedna spontana i iskrena šala kad neko stvarno ima šlifa za to.
Sa ove tačke gledišta, imate li neki nedosanjan san?
- San mi je oduvek bio da igram fudbal, ali Bog je imao drugačije planove za mene. To mi je bila želja, ali kad nekada razmišljam, možda i bolje ovako, bar je malo lakše – duhovito zaključuje Bojan za „Stil“.
