Miroslav Hadži Vasić je izuzetan čovek, kao što su izuzetni i pojedini njegovi pacijenti, Patrijath Pavle, Jelisaveta Karađorđević, Vlade Divac, Ivana Stanković, Milorad Deretić.
Doktor nije, već komercijalista, a porodičnoj tradiciji, kiropraktici i fitoterapiji, okrenuo se kada je zajedno sa suprugom ostao bez posla nakon raspada jedne slovenačke firme (i čitave države) 1991. godine u kojoj je bio rukovodilac. Našavši se na ulici, razmišljao je čime bi mogao da se bavi i od toga živi.
Miroslavov otac se u slobodno vreme bavio nameštanjem kostiju, veštinu koju je naučio od francuskog lekara dok je služio u sanitetskoj četi na Solunskom frontu. Postao je jedan od najpoznatijih kostolomaca u bivšoj Jugoslaviji, sposoban da namešta čak i otvorene prelome. Njegova majka bila je poznata travarka koja je sakupljala i pripremala lekovito bilje. Još kao dete, Miroslav im je pomagao i u ranom detinjstvu naučio da prepoznaje i kombinuje bilje i da namešta iščašenja. Ljubav prema bilju prati ga ceo život.
Trauma
Kao sedamnaestogodišnjak, tokom školske prakse u obrazovanju za električara, doživeo je nesreću kada ga je pogodio strujni udar od 35.000 volti. Pao je sa 27 metara visine, zadobio 24 preloma i teške opekotine. Bio je klinički mrtav tri puta i nepokretan pune dve godine. Uz pomoć lekara, Božiju volju i očevu upornost, vratio se u život, a otac ga je lečio melemima prema bakinim receptima.
Otac Gavrilo
Na noge ga je podigao otac Gavrilo iz manastira Svetih arhangela u Skopskoj Crnoj Gori. Doveden je nepokretan u crkvu gde mu je pročitana molitva Jeleosvećenja. Nakon toga, ustao je na noge. Od tog trenutka pa sve do smrti oca Gavrila, Miroslav ga je redovno posećivao i pomagao u raznim manastirima.
Porodica i zdravlje
Nakon oporavka, Miroslav je završio trgovačku školu i zaposlio se u "Merkatoru", gde je upoznao suprugu Ljiljanu. Venčali su se 1977. godine i dobili troje dece: Marinu, Mariju i Veljka. Zdravstvene posledice strujnog udara rezultirale su infarktom i godinama povišenim pritiskom koji je regulisao čajevima na bazi bilja.
Raspad države i novi početak
Nakon raspada Jugoslavije, radio je razne poslove, između ostalog prodavao benzin. Tokom jednog takvog dana, Japanac mu je ponudio da se usavrši u kiropraktici. Od 42 prijavljena kandidata na seminar, samo dvoje nisu bili lekari, a Miroslav je dobio besplatno školovanje zahvaljujući svom talentu.
Profesionalno usavršavanje
Nakon obuke kod japanskog majstora Masajukija Saiondžija, dodatno se obrazovao u Rusiji i završio Višu fizioterapeutsku školu.
Veza s crkvom
U manastiru Vitovnica upoznao je patrijarha Pavla preko oca Tadeja. Lečio ga je više od 15 godina, nameštao kosti, pripremao tinkture i bio njegov bliski prijatelj. Patrijarh ga je smatrao svojim ličnim terapeutom.
Humanitarni rad i maratoni
Član je kluba Plemenito srce koji organizuje humanitarne maratone. Učestvovao je u brojnim akcijama, uključujući i one povodom Dana pobede i stogodišnjice bitke na Kajmakčalanu.
Boravci na Hilandaru
Miroslav je bio na Hilandaru više od 50 puta, pomažući bratiji u ambulanti. Njegovo angažovanje počelo je zahvaljujući preporuci patrijarha Pavla.
Miroslav Hadži Vasić je više od pedeset puta boravio na Svetoj Gori, u manastiru Hilandar, gde je pomagao bratiji u manastirskoj ambulanti. Njegovo angažovanje u ovoj svetinji započelo je na preporuku patrijarha Pavla, koji ga je lično uputio hilandarskim monasima, rekavši:
„Ovaj čovek ima božiji dar – njega zovite kad vam zatreba.“
Tako je počelo jedno posebno poglavlje u njegovom životu, ispunjeno duhovnim služenjem i nesebičnom pomoći. Na Hilandaru je, uz blagoslov monaštva, pomagao u svakodnevnim poslovima ambulante – lečio iščašenja, nameštao kosti, pravio meleme za bolove i posekotine, pa čak i savetovao monahe u vezi sa ishranom i biljnim terapijama. Mnogi od njih, zbog teškog fizičkog rada u vinogradima, pčelinjacima, maslinjacima ili ikonopisnim radionicama, trpeli su bolove u leđima, ramenima i zglobovima. Miroslav je bio njihov oslonac.
Nije bio lekar u klasičnom smislu, ali ga je bratija zvala „čovek koji zna da dotakne gde boli“. Njegovo prisustvo na Hilandaru bilo je uvek tiho, posvećeno, ali snažno i lekovito – i duhovno i telesno.
Neretko bi se dešavalo da, čim kroči u portu manastira, neko od monaha već čeka na pregled, znajući da dolazi čovek kome su pomaganje i skromnost urođeni. Iako ga je bratija cenila i poštovala, Miroslav nikada nije sebe isticao – smatrao je da tamo ne ide kao iscelitelj, već kao pokajnik, da služi i bude koristan.
„Da nije bilo reči patrijarha Pavla, možda nikada ne bih kročio na Svetu Goru. A kad jedan takav čovek prepozna dar u tebi, to više nije samo odgovornost – to je zavet,“ znao je da kaže.
Boravci na Hilandaru ostavili su dubok trag u njegovoj duši. Smatrao je da su to bili trenuci kada se duhovno i telesno u njemu najviše ispunjavali – kroz služenje drugima.
Porodična tradicija
Lečio je mnoge, od običnih ljudi do članova porodice Karađorđević. Sin Veljko radi kao fizioterapeut s njim, dok su unuci Mihailo i Maksim pokazali interesovanje za bilje i terapije.
Smisao života
Za Miroslava, smisao života je porodica, zdravlje i pomaganje drugima. U penziji je, materijalno obezbeđen, ali i dalje pomaže iz čistog zadovoljstva jer veruje da istinska vrednost leži u nesebičnosti i ljubavi prema bližnjima.
